U sirijskom lavirintu

Navršava se pet godina građanskog rata ili, bolje rečeno, rata protiv civilnog stanovništva u Siriji i njegov bilans je zastrašujući – 300 hiljada mrtvih, 4 miliona izbeglih, raspoređenih među Turskom, Libanom, Jordanom, i od prošle godine Evropskom unijom, pored još osam miliona interno raseljenih u njihovoj vlastitoj zemlji. To je najveća humanitarna katastrofa od Drugog svetskog rata, i nemoć UN i zapadnih demokratija pred tolikim krvoliptanjem je koliko sramotna, toliko i patetična.

Istoriju ovih pet godina čini jedna serija izgubljenih prilika da se interveniše kada je to bilo moguće da se učini: tokom građanske pobune osokoljene arapskim prolećem protiv represivne okrutnosti Bašara el Asada – ubistva i torture jednog tinejdžera iz Dere, čiji je zločin bio u ispisivanju grafita protiv tiranina – kada se konfrontacija između njega i pobunjenika još nije pretvorila u otvoren rat.

I 23. avgusta 2013. godine, kada je režim prekoračio crvenu liniju upotrebom otrovnih gasova protiv vlastitog stanovništva, i kada je Obama prekršio svoju reč i prihvatio Putinovo posredovanje za isporučivanje i uništenje tog oružja u zamenu za njegovo odustajanje od vojne intervencije.

Od tog momenta kocka je bačena. Ono što smo naučili za ovih pet godina jeste to da su Asad i njegov zaštitnik Putin bolji šahisti od svojih rivala. Na početku konflikta diktator iz Damaska oslobodio je više od hiljadu islamista koji su ispaštali svoje grehe u podzemnim tamnicama režima kako bi se pridružili neprijateljskoj grupaciji i radikalizovali je,,potkrepljujući tako svoj argument da se suprotstavlja terorizmu, osim fronta Al Nusra, bliskog Al Kaidi, i samoproglašenog islamskog kalifata.

Pomoću ove strategije ubija dve muve jednim udarcem – s jedne strane, utvrđuje njegove veze sa onim sektorima stanovništva – Alavitima, hrišćanima, Druzima, laicima, koji opravdano strahuju od džihadističkih svireposti, dok je,sa druge strane, mogao da se predstavi pred svetskim javnim mnjenjem kao jedna manje loša opcija od one koju predstavlja njegov protivnik.

Asad, a da mu pri tome ruka nije zadrhtala, usredsređuje svoje napade na pobunjeničke grupe vojske slobodne Sirije umesto ekstremista "Islamske države", potpaljujući usput rivalstvo između njih i ograničavajući svoje akcije na odbranu korisnog perimetra – osovine koja ide od Damaska ka Alepu i alavitskom uporištu u Latakiji i Tartusu, gde njegov pokrovitelj Putin raspolaže sa jedinom ruskom pomorskom bazom u mediteranskom basenu.

U trenutnoj fazi internacionalizacije konflikta – Turska, Saudijska Arabija, Katar i Arapski Emirati, podržani od Zapada, nasuprot šiitskom luku Irana, Hezbolaha i Bagdada sa vojnom podrškom Moskve – cinizam jednih i drugih po cenu miliona izbeglih koji su se sjatili pred vratima Evrope, nema granica.

Međutim, dok Putin jako dobro zna šta želi – podupiranje Asada i postavljanje kao neizbežnog činioca u šahovskoj igri vraćajući svojoj zemlji status velike sile pre raspada komunističkog režima 1989. godine - Obama i njegovi saveznici jedino znaju šta ne žele – da budu namamljeni kao u Avganistanu i Iraku u jedan rat koji preti da se protegne i zapali ceo Bliski istok.

Dok Putin i Asad pomeraju svoje žetone pomoću masivnih bombardovanja pobunjeničkih zona, vraćaju izgubljene položaje i kompletiraju obruč oko mučeničkog Alepa, grupacija koja je suprotstavljena diktatoru iz Damaska raspada se u vojnoj akciji suprotstavljenih strategija – Turska bombarduje sirijske Kurde, najbolje saveznike Zapada u njegovom ratu protiv "Islamske države", i ova osvaja pozicije protiv pobunjenika koji nisu ekstremisti, oslabljenih ofanzivom režima.

Vazdušni napadi Sjedinjenih Država i njihovih saveznika protiv ciljeva "Islamske države" rizikuju da izazovu sukobe sa ozbiljnim posledicama, poput one koju je izazvalo obaranje ruskog aviona od strane turske protivvazdušne odbrane i koja je otvorila jedno jako vibriranje između Putina i Erdogana.

U međuvremenu, veto Moskve na sve rezolucije Saveta bezbednosti parališe sankcije ka režimu Bašara el Asada, Evropu preplavljuje dolazak više od milion izbeglica koji pristižu iz Turske i Grčke, dok se razgovori o miru u Ženevi i Minhenu pretvaraju u mrtvo slovo u toj meri da Damask ne zaustavlja svoju ofanzivu na terenu, kao i genocid sirijskog naroda. Uništenje zemlje produžava se dan za danom, bez zasad i tračka jednog prihvatljivog izlaza iz konflikta.

(list El Pais)

Preveo sa španskog: Nebojša Vuković

Izvor: http://internacional.elpais.com/internacional/2016

/02/28/actualidad/1456692449_860705.html