U Nemačkoj se razmatra nova strategija NATO

(Fond strateške kulture, 10.11.2010)

„NATO: relikt hladnog rata, ili instrument za održavanje mira? Ne, nije reč o najavi emisije jednog od ruskih televizijskih kanala – to je tema konferencije o bezbednosti, koju je održala nemačka partija Zelenih uoči Lisabonskog samita NATO 19-20. novembra, na kome će, kako se očekuje, biti usvojena nova strateška koncepcija Alijanse. Razmatranje ovog dokumenta nema karakter široke društveno-političke rasprave, pored ostalog i zato, što projekat ne podleže obelodanjivanju javnosti. I zato, iako neke odrednice buduće strategije i figuriraju u medijima, predstojeći samit služi prvenstveno kao informacioni povod za razmatranje u pogledu perspektiva Alijanse u celini.

Posebno interesovanje u Nemačkoj vlada za pitanja nuklearne strategije NATO. O tome, koliko Nemci oštro reaguju na sve što je skopčano sa nuklearnom bezbednošću, govore i sadašnji masovni protesti protiv odluke vlade o produženju rokova eksploatacije atomskih elektrana (prema anketama, takvom odlukom nije zadovoljan 61 procenat Nemaca) i protiv skladištenja visokoradioaktivnih otpadaka. Početkom novembra, u vezi sa dolaskom voza sa nuklearnim otpadom iz Francuske, na protestnim mitinzima učestvovalo je oko 50 hiljada ljudi - proteste takvih dimenzija Nemačka nije videla odavno. Antivojni protesti, mnogobrojni i bučni, 90-ih godina, nisu okupljali toliki broj učesnika, što je u značajnoj meri uslovljeno smanjivanjem nuklearnog arsenala SAD u Evropi. Zvanični podaci o rezervama američkog nuklearnog oružja u Evropi se ne objavljuju, ali po ocenama eksperata, u Nemačkoj, Belgiji, Holandiji, Italiji i Turskoj, sada se nalazi između 150 i 200 jedinica taktičkog oružja sa nuklearnim bojevim punjenjem.

Posle 2007. godine, kada su nuklearne bojeve glave bile povučene iz američke baze u Ramštajnu (po ocenama, tamo se nalazilo 140 bombi), u Nemačkoj je ostalo jedino mesto njihove dislokacije – selo Bjuhel, u kome živi nešto više od hiljadu ljudi; škola, dečji vrtić i avio-baza sa 20 bojevih punjenja u podzemnim šahtama. Mada je i to takođe ocena, poredak cifara omogućava da se izvede zaključak o tome, da nuklearno oružje SAD na teritoriji Nemačke ima pre politički, nego vojni značaj, a pri tom je to elemenat politike NATO, a ne Nemačke. Sada se u toj zemlji ne samo stanovništvo, nego i sve političke snage, zalažu za povlačenje nuklearnog oružja. Odgovarajuća odrednica uneta je u programe svih političkih partija, koje su danas zastupljene u bundestagu: HDS/HSS i Liberalno-demokratske, a takođe i opozicionih - Socijal-demokratske, Zelenih i Leve partije.[1]

Samo prisustvo nuklearnog oružja krši Ustav Nemačke, jer usvojeni u zemlji princip “nuklearnog učešća“ pretpostavlja, da nemački avioni „Tornado“ mogu da nose nuklearne projektile – to jest, u slučaju rata, Nemačka će, u stvari, biti nuklearna država. Po mišljenju Leve partije, princip „nuklearnog učešća“ prikazuje Bundesver u ružnom svetlu. Deputat te partije Volfgang Gerke se sa tribine Bundestaga obraća pitanjem: razumem da je za vreme hladnog rata nuklearno oružje bilo upereno protiv Sovjetskog Saveza, ali se pitam protiv koga je upereno sada? Pitanje je retoričko, ali je odgovor, iako na granici apsurda, ipak usledio: „Ni protiv koga“ – izjavio je deputat iz HDS.

O tome, koliko Nemci oštro reaguju na sve što je skopčano sa nuklearnom bezbednošću, govore i sadašnji masovni protesti protiv odluke vlade o produženju rokova eksploatacije atomskih elektrana(prema anketama, takvom odlukom nije zadovoljan 61 procenat Nemaca) i protiv skladištenja visokoradioaktivnih otpadaka.

Stav hrišćanskih demokrata po pitanjima nuklearnog razoružanja je, opet, unutrašnje protivurečan: s jedne strane, oni moraju da računaju sa raspoloženjem birača, a sa druge - oni nikada neće dopustiti sebi da se udalje od principa evroatlantizma. A Amerikanci smatraju želju Nemačke da sa njene teritorije povuku nuklearno oružje, ostajući pri tom pod američkim kišobranom, ispoljavanjem „neodgovornosti“. Zato kancelar Angela Merkel, predsednica HDS/HSS kaže, da dok u svetu postoji nuklearno oružje, NATO sa njim treba da raspolaže. Leva partija oštro kritikuje ovakvu pokornost, braneći demokratski princip: Nemci u svom parlamentu sami treba da odlučuju, hoće li se u njihovoj zemlji nalaziti nuklearno oružje, ili neće. Međutim, prema saopštenju nedeljnika „Špigl“, nova strategija NATO ne pretpostavlja povlačenje američkog nuklearnog oružja iz baza na teritoriji Nemačke.

Kritika od strane Leve partije ne dotiče samo aspekte strategije u vezi sa nuklearnim oružjem. U izjavi te partije kurs koji predlaže nova strategija NATO označen je kao kurs u pravcu naoružavanja: Alijansa nije spremna na razoružanje ni u pogledu nuklearnog, ni konvencionalnog naoružanja; umesto toga, sve zemlje-članice bloka sada su obavezne da nabavljaju nove vrste naoružanja. Levičari smatraju takođe neprihvatljivim težnje NATO da se uključi u nove, nevojne sfere delatnosti.

Ova poslednja okolnost izaziva oprez kod svih opozicionih partija, kao i liberala, koji su u vladajućoj koaliciji. Nove sfere – to je suprostavljanje kibernetičkim napadima, zaštita saobraćajnica i puteva energosnabdevanja. Pitanje o tome, hoće li se opasnosti u navedenim oblastima tretirati u duhu člana 5 kao napad na Alijansu u celini, ili će se za svaki posebni slučaj donositi posebna odluka, za sada ostaje otvoreno. Na nedavnim (4. oktobra) debatama u Bundestagu, posvećenim razmatranju strategije NATO, jedino su deputati HDS/HSS izjavili, da napad izvršen putem hakerskog nasrtaja na jednu zemlju može predstavljati opasnost po čitav blok (na primer, napad na atomsku elektranu). Po mišljenju ministra inostranih poslova Nemačke Gvida Vestervalea, (on je lider liberalne partije), slični napadi ne mogu se upoređivati sa oružanim napadima, a zarad zaštite od njih zemlje mogu iskoristiti kompjuterske mreže.

Stav hrišćanskih demokrata po pitanjima nuklearnog razoružanja je, opet, unutrašnje protivurečan: s jedne strane, oni moraju da računaju sa raspoloženjem birača, a sa druge - oni nikada neće dopustiti sebi da se udalje od principa evroatlantizma.

Pogrešno bi bilo smatrati da se prilikom razmatranja strategije NATO hrišćanske demokrate, tobože, protive monolitnom bloku drugih parlamentarnih partija. Među tim partijama, a katkada i unutar njih, nema jedinstva. Naročito je primetno otuđivanje Zelenih od Leve partije, na šta njeni predstavnici reaguju veoma bolno. Nemački levičari pozivaju „bivšu partiju mira“, to jest, Zelene, da se sete svojih principa i da zajednički nastupe u borbi za oslobođenje Evrope od nuklearnog oružja, a takođe za stvaranje jedinstvenog sistema kolektivne bezbednosti u Evropi uz učešće Rusije.

Primetimo da su se na konferenciji zelenih čuli glasovi u korist angažovanja Rusije u stvaranju sistema PRO, ali niko od govornika nije postavio pitanje o raspuštanju NATO – strah od slabljenja „transatlantskih veza“ po inerciji još uvek je prisutan. Istovremeno se uočava jačanje suprotne tendencije ka jačanju evropske komponente NATO kao protivteže američkoj hegemoniji. Egon Rams, bivši komandant Združenih snaga NATO u Brunsumu, izjavio je na konferenciji, da bi se pri tom uslovu brojnost vojske NATO, dislocirane u Evropi, mogla smanjiti za dva puta, do milion vojnika. A Fritof Šmit, zamenik frakcije Zelenih u Bundestagu, založio se za transformisanje NATO u sistem kolektivne bezbednosti, što je neophodni uslov za prijem Rusije u NATO. Tom stavu se usprotivio prisutni na konferenciji generalni sekretar NATO, rekavši da rusko rukovodstvo nije zainteresovano da Rusija uđe u NATO. Međutim, za Šmita to ne predstavlja prepreku. Sličnu krajnost u sredini Zelenih nije odobrila ni gospođa kancelar, i njen suzdržaniji stav izgleda realističnijim. Angela Merkel veruje da je rano govoriti o integraciji Rusije i NATO, i treba govoriti o strateškom partnerstvu, koje će se oživotvoravati kroz realizaciju konkretnih projekata. Tu ne treba zaobići ni mišljenje vojnika. Pored ostalog, državni sekretar u ministarstvu odbrane Nemačke, Kristijan Šmit, izjavio je ovih dana, da će sistem protivraketne odbrane NATO biti efikasan jedino u slučaju saradnje sa Rusijom.

Diskusija o budućnosti NATO dala je retku mogućnost da se sudi o različitosti pogleda na probleme odbrambene strategije NATO među nemačkim političarima.

Diskusija o budućnosti NATO dala je retku mogućnost da se sudi o različitosti pogleda na probleme odbrambene strategije NATO među nemačkim političarima. Svojevrsni rezultat te diskusije je i sam naziv konferencije Zelenih: „Wohin mit NATO?“ - „Kuda idemo sa NATO?“ U atmosferi tajnosti, kojom je okružen projekat nove strategije NATO, o sadržini buduće strategije vojno-političkog bloka, znaju samo izabrani, koji nemaju pravo da obelodanjuju njenu sadržinu. I nemačka politička klasa rukovodi se poznatog pravila šaljive pesmice:

Kud ide kralj? Velika je tajna. A mi ga uvek u korak pratimo...

[1] Po podacima redovnih anketa, krajem oktobra blok HDS/HSS imao je podršku 36% stanovništva, liberali – 3%, socijal-demokrate – 30%, zeleni – 21%, levi – 7%.