Турска, Курди и Ирак - цена и ризик Киркука

(Стратфор, 7.октобар, 2014)

У јуну 1919. на савезничком бојном броду на путу за Париз седео је Дамат Ферид Паша, велики везир распадајуће Отоманске империје. Представник старешина, униформисан у иконографском црвеном фесу носећи запањујуће дуге неговане бркове, у руци је држао меморандум који је требало да презентује савезничким силама у Каи Дорсеју. Преговори о послератном залечењу почели су пет месеци раније, али отоманска делегација је била спремна да искористи свој касни позив на преговоре. Док је путовао Медитераном тог лета ка француској обали, Дамат Ферид је ментално спремао листу захтева коју ће поднети савезничким снагама током његовог последњег напора да сачува империју.

Он је почео са поруком не прекора већ поруком о невиности: “Господо, није требало да будем довољно смео да дођем пред овај високи скуп да сам сматрао да је отомански народ сносио одговорност у рату који је разорио Европу и Азију ватром и мачем“. Његов говор је био праћен чак и пркоснијим меморандумом, који негира сваки покушај да се oтоманска територија преда Курдима, Грцима и Јерменима, наводећи: „У Азији турске земље су ограничене на југу провинцијама Мосул и Дијарбакир, као и део Алепа све до Медитерана“. Када су Дамат Фарадови захтеви презентовани у Паризу, савезници су били затечени поруком. Британски премијер Дејвид Лојд Џорџ назвао је презентацију „добром шалом“, док је председник САД Вудроу Вилсон рекао да никада није видео ништа „глупље“.

Они су хладно одбацили Дамат Феридов апел, који је био у очигледној забуни, и прогласили су да су Турци неподобни да владају другим расама без обзира на њихов заједнички муслимански идентитет, и рекли му да оде са својом делегацијом. Западне силе су затим наставиле са сопственим расправама и поделом постотоманског плена.

Под сасвим другачијим околностима данас Анкара поново смело апелује на Запад да следи њено вођство у обликовању политике у турском насилном муслиманском дворишту. И поново западне силе гледају на Турску са неверицом, чекајући да Анкара преузме одговорност за регион борбом против непосредне претње „Исламске државе“ са свим неопходним ресурсима, радије него да следи очигледно неопрезну стратегију рушења сиријске владе. Понашање Турске може бити збуњујуће и фрустрирајуће западним лидерима, али турска комбинација уздржаности у акцији и смелости у реторици може се пратити до истих питања која су мучила Истанбул 1919. Почевши са борбом око територије Мосула.

Турска борба за Мосул

Под Отоманском империјом Мосулски вилајет простирао се од Закоа у југоисточној Анадолији, па све током реке Тигар кроз Дохук, Арбил, Алкош, Киркук, Туз Кормато и Саилаиманију пре него што се заустави на западним падинама планина Загрос које обликују границу с Ираном. Овај комад територије који премошћава суве арапске степе и плодне планинске долине у ирачком Курдистану био је у центру насиља много пре него што је настала „Исламска држава“. Област је била дом мешавини Курда, Арапа, Туркмена, Јазида, Асиро – Чалдеанаца и Јевреја, док су турске и персијске фракције и повремено западне силе, било да су оперисале под заставом или корпорацијским логоом, наставиле да чине узалудне потезе који би обликовали демографију онако како њима одговара. 

У време британских преговора са становницима Отоманског царства око судбине региона Мосула, британски официри су писали да се турски језик говори на свим главним рутама или већим и значајнијим местима. Ова чињеница је формирала део турског аргумента о томе да земља треба да остане под суверенитетом Турске. Чак и после 1923. и потписивања Лозанског споразума, у коме се Турска одрекла права на отоманске територије, турска влада још увек тврди да полаже право на регион Мосула, страхујући да ће Британци искористити курдски сепаратизам да би још више ослабили турску државу. Позивајући се на популарни Вилсонов принцип самоопредељења, турска влада се заложила у Лиги народа да већина Курда и Арапа који насељавају област ионако желе да буду део Турске. Британци су се успротивили тиме што су нагласили да њихови интервјуи са локалним становништвом откривају преовлађујућу жељу да постану део Краљевине Ирак под британском влашћу.

Турци нису били у стању да се ценкају са Лондоном. Они су били заглибљени у дубоку унутрашњу дебату о томе да ли Турска треба да заборави ове земље и да се уместо тога фокусира на добробит смањене републике. Тако су Турци изгубили у дебати и били присиљени да повуку своје захтеве на територију Мосула 1925. Што се Британаца и Француза тицало, већинска курдска територија би била витални штит који би спречио турску да евентуално прошири своју експанзију од Мале Азије до територија у Месопотамији, Сирији и Јерменији. Али страх од турске експанзије није био једини фактор који је обликовао европску стратегију да Турску држи подаље од северног Ирака.

Нафта као фактор

Још од Херодота и Набукодоносора постојале су приче о вечним пламеновима који се уздижу из земље Баба Гургура у близини града Киркука. Немачки истраживач и картограф Карстен Нибур писао је у 18 веку: „Место звано Баба Гургур је изнад свега зачуђујуће зато што је земља тако врућа да се јаја и месо могу овде кувати“. Пламенови су у ствари продукт природног гаса и нафте која сипи кроз пукотине у стенама одајући тако огромне количине сирове нафте која лежи испод површине. Лондон није губио време позвавши геологе из Венецуеле, Мексика, Румуније и Индокине да проуче земљу и да препоруче места за бушење. Четрнастог октобра 1927. судбина Киркука је запечаћена - млаз који је висок 43 метара еруптирао је из земље обасипајући околну средину са неких 95 000 барела сирове нафте 10 дана пре него што се бунар могао затворити. Сада када је нафта постала део једначине политичка ситуација у Киркуку је постала још запаљивија.

Британци су углавном доводили Арапе суните из племена да раде на нафтним пољима, постепено смањујући курдску мањину и слабећи утицај Туркмена и њихове мањине у области. Пројекат арапизације је ојачао када је арапска Социјалистичка партија БАТ дошла на власт путем војног државног удара 1968. Арапска имена су додељена фирмама, суседствима, школама и улицама док су закони прилагођени да изврше притисак на Курде да напусте Киркук и предају власништво над кућама и земљом Арапима. Тактика протеривања узела је стравично обличје 1988. током Анфал кампање, током које је хемијско оружје употребљено против курдске популације. Ирачка влада је наставила са таквом тактиком све до колапса БАТ режима 2003. Наравно, освета је била примарни циљ када су курдске фракције порадиле на томе да брзо поново населе територију и да отерају Арапе.

Eтнички састав Киркука

Чак иако се Киркук са својим богатим нафтним пољима и појасом контроверзних територија протезао између провинција Дијала и Ниневе, он је званично остао под јурисдикцијом ирачке централне владе у Багдаду, курдски лидери су тражили начин да прецртају границе ирачког Курдистана. Након што је ирачко курдски регион добио де факто аутономију успостављањем зоне забрањеног лета 1991.и затим се формално сјединио у регионалну владу Курдистана после пада Садама Хусеина, курдски утицај се постепено проширио у спорним областима. Курдско присуство се повећало путем мултиетничких политичких савета, ова заједница је добила обећања о заштити и обећања о приходима, док је Багдад остао заокупљен сопственим проблемима. Формално анектирајући Киркук и делове Ниневе и Дијале део дугорочне курдске стратегије би се остварио у блиској будућности. Заиста, очекивања да легализација процеса анексије буде ускоро окончана убедила су многе стране енергетске фирме да потпишу уговоре са курдским властима као потез супротан вољи Багдада. То је омогућило да спорне територије коначно реализују енергетски потенцијал региона.

Онда се догодило неочекивано. У јуну колапс ирачке армије на северу под притиском „Исламске државе“ оставио је широм отворена поља Киркука, што је омогућило Курдима да их коначно и потпуно окупирају. Док Курди сада нервозно бде над наградом, Багдад, Иран, локална арапска племена и Туркмени и Исламска држава посматрају гладним очима та поља. У исто време хетерогена сила шиитске милиције подржана од Ирана, курдских милитаната и сунитских племена покушава да истера "Исламску државу" из региона да би се покренуло питање где повући линије курдске аутономије. Сунити ће несумњиво захтевати удео у нафтним пољима, која су тренутно под курдском контролом као надокнаду што су се супротставили "Исламској држави" што гарантује курдско-сунитску конфронтацију коју ће Багдад сигурно експлоатисати.

Турска дилема

Садашња турска влада гледа на Ирак и Сирију на сличан начин на који је Дамат Ферид гледао пре скоро једног века када се у Паризу залагао да се задржи турски суверенитет над регионом. Из позиције Анкаре, проширење турске сфере утицаја у суседне муслиманске земље је противотров који би ослабио Ирак и Сирију као државе. Чак иако Турска више нема директну контролу над тим земљама, она се нада да ће у најмању руку индиректно поново успоставити своју вољу кроз изабране партнере, било кроз групу умерених исламских снага у Сирији[1], или, у северном Ираку помоћу комбинације туркменских и сунитских фракција заједно са курдским фракцијама као што је курдистанска регионална влада председника Масуда Барзанија и партије као што је Курдистанска демократска партија.

САД могу тренутно бити фокусиране на "Исламску државу", али Турска гледа годинама унапред у неред који ће највероватније остати. То је разлог зашто Турска поставља услове за борбу против "Исламске државе" - она ће покушати да убеди САД и њене сунитске арапске савезнике да ће она бити та која ће неизбежно управљати регионом. Стога, судећи према Анкари, сви играчи морају да се прилагоде својим приоритетима почевши са збацивањем сиријске алавитске владе подржане од стране Ирана и њене замене са сунитском администрацијом која ће се најпре обратити Анкари са молбом за вођство.

Међутим, турска визија региона једноставно се не уклапа у реалност и она Анкари додељује више негодовања него поштовања од суседа и запада. Курди, нарочито ће наставити да буду Ахилова пета турског политичког ангажовања.

У Сирији, где се "Исламска држава" приближава граду Кобани на турској граници, Анкара је суочена са непријатном могућношћу да буде увучена у копнену борбу са добро опремљеним побуњеничким снагама. Штавише, Турска ће се борити на истој страни на којој се боре и курдски сепаратисти, укључујући и чланове Радничке партије Курдистана које Анкара жели да уништи.

Турска се суочава са истом дилемом и у Ираку где може ненамерно подржати курдске сепаратисте у њиховој борби против "Исламске државе". Исто тако критично је и то да Турска не може да се осећа удобно са идејом да је Киркук у рукама ирачких Курда, осим ако Анкара није уверена да има ексклузивна права над енергијом и способност да неутралише све курдске амбиције за независношћу, које су подржане нафтом. Али Турска има супарника. Патриотска унија Курдистана ирачког председника Џалала Талабанија није вољна да се постави у зависну позицију према Турској, као што је учинила Барзанијева Курдистанска демократска партија, док финансијски притисци настављају расти. Уместо тога, Патриотска унија Курдистана остаје блиска са Ираном, али показује и спремност да ради са Багдадом. У међувремену, отпор локалних арапских племена и Туркмена курдској владавини наставља да расте, што је фактор који ће Багдад и Иран сигурно експлоатисати док раде на подривању курдске власти путем подмићивања локалних званичника у Киркуку и Ниневи са обећањима права на енергију и аутономију.

Ово је препуно бојно поље које Турска добро познаје. Дуга игра „забрањен приступ“ биће играна да би се спречили Курди у консолидацији контроле над нафтом богатим територијама на курдско-арапској граници, док ће се компетиција између Турске и Ирана показати у пуном светлу. Да би се Турска успешно такмичила у овом простору, мораће да се суочи са реалношћу да Анкара неће пркосити својој историји тиме што ће решити курдску загонетку нити ће бити у стању да се затвори у своје границе и избегне међународне замке.

Превео са енглеског: Владимир Јевтић