Turska - kraj epohe 12. septembra

Krupne reforme na unutrašnjem planu i dinamična spoljna politika koju je Partija pravde i razvoja (Adalet ve Kalkınma Partisi) inicirala nakon pobede na izborima novembra 2002. godine, obezbedili su premijeru Tajipu Erdoganu nove glasače, ali i podršku turskih poslovnih krugova. U uslovima u kojima ekonomija igra sve značajniju ulogu u unutrašnjoj i spoljnoj politici Turske, sve je manje primetna razlika u stavovima predstavnika turskog „sekularnog“ i tzv. „zelenog kapitala“. Najsvežiji primer je svakako nedavno održan referendum. Uz veoma visok odziv birača (77,4%) sa 57,98% za i 42,02% protiv, Turska je na referendumu održanom 12. septembra ove godine stavila van snage 26 člana ustava iz 1982. godine, i time, barem se tako čini, zatvorila poglavlje novije turske istorije započeto vojnim udarom 12. septembra 1980. godine.[1]

Legalizacija zaokreta

Uspešan ishod referenduma mogao bi da označi definitivan odlazak bivšeg predsednika „Kenana Evrena i drugova“ u udžbenike istorije, a kako stvari stoje, možda i na optuženičku klupu.[2] Turski biznismeni su u velikoj većini u svojim prvim reakcijama na vesti o pozitivnom ishodu referenduma, pozdravili njegov uspeh. Prema njihovom mišljenju on će, uz nastavak reformi, osigurati Turskoj veću unutrašnju stabilnost i legitimitet kod Kurda, a samim tim i ostale neophodne preduslove za još veće investicije u zemlji i inostranstvu. „Ključno oružje Partije pravde i razvoja u njenom nastupanju ka istoku nije vera već trgovina“.[3] Predsednik islamskim krugovima bliskog „Nezavisnog udruženja industrijalaca i privrednika“ (Müstakil Sanayici ve İşadamları Derneği - MÜSİAD) Omer DŽihad Vardan (Ömer Cihad Vardan) i predsednik Skupštine turskih izvoznika Mehmet Bujukekši (Mehmet Büyükekşi) samo su neki od mnogih koji su se oglasili i pozdravili su uspešan ishod referenduma, dok su malobrojniji poput Metina Šena (Bosphorus Gaz) bili daleko oprezniji u svojim komentarima. „Rezultat referenduma će na kratke staze pozitivno uticati na poslovne krugove i ekonomiju, ali ipak ostaje da se vidi kako će rezultat uticati na turski narod na srednje i duge staze“.[4]

Veoma uticajno „Tursko udruženje industrijalaca i privrednika“ (Türk Sanayicileri ve İşadamları Derneği - TÜSİAD), inače blisko sekularnim krugovima, izašlo je u javnost pisanim saopštenjem u kome se konstatuje da su promene pojedinih članova ustava pozitivan, ali i dalje nedovoljan korak koji mora biti praćen donošenjem novog ustava. „Cilj mora biti donošenje ustava za 21. vek koji će biti rezultat opšteg konsenzusa i izraz istinske želje vlasti da obezbedi slobodan život građanima “ kaže se u saopštenju TÜSİAD-a.[5]

Razlozi (ne)uspeha

Rezultat referenduma, koji Erdogan predstavlja kao trijumf demokratije nad autokratizmom i čije ćemo lice i naličje imati prilike da vidimo u narednom periodu, posledica je višedecenijskog zavaravanja turskih generala, kao i partija koje su profitirale zahvaljujući podršci vojnih krugova da se bajonetima može oblikovati javno mnjenje. Da turska demokratija baš najbolje ne funkcioniše, pokazali su vojni udari iz 1960, 1971, 1980 i 1997. godine kada su Turske oružane snage „morale“ da intervenišu i sačuvaju izvornu čistotu kemalizma. Konzervativna Anadolija je u nekoliko navrata preko premijera Adnana Menderesa i Turguta Ozala pokušala da potisne tzv. „bele Turke“ koji su držali svu političku i ekonomsku vlast, i da na taj način „gubitnike tranzicije“ uključi u privredni i politički život. Kao po običaju, proroci nisu dočekali da ušetaju u „obećanu zemlju“. Ta čast pripala je kasnijim baštinicima njihovih ideja, oličenim u Erdoganovoj Partiji pravde i razvoja. Prelazak na direktan izbor predsednika, kao i sam čin izbora Abdulaha Gula (Abdullah Gül), za predsednika države bili su samo uvod u velike promene. Dolaskom Gula na mesto predsednika, Hajrunisa Gul (Hayrünnisa Gül) postala je prva „pokrivena“ „prva dama“ u istoriji Turske, a nezadovoljni generalima nije ostalo ništa drugo nego da prihvate tu, za njih gorku, realnost. Naime, oštrica turskog bajoneta je otupela do te mere da vladajuća partija vojsku više ne percipira kao ozbiljnog protivnika. Partija pravde i razvoja je proteklih godina uspešno izbegla sve zamke, i sa sudskim procesom „Ergenekon“, prvi put iz defanzive prešla u kontraofanzivu.

Za razliku od ranijih vremena, ovoga puta je izostala preko potrebna podrška Vašingtona za nasilnu promenu vlasti, a sam Vašington se u nekoliko navrata u proteklih 8 godina, kako preko zvaničnih, tako i preko neformalnih kanala otvoreno usprotivio vojnom udaru kao rešenju. Ovaj stav SAD nesumnjivo je pozitivno uticao na vladajuću partiju da istraje na putu demokratskih reformi. Očigledno je da tri straha, koja su „držala“ vojsku u igri na političkoj sceni Turske, više nisu dovoljan garant za očuvanje višedecenijskog privilegovanog položaja čuvara Ataturkovog zaveštanja. Kurdski problem koji je godinama bio verovatno najbolji primer u kom stepenu turski generali nemaju poverenje u civilnu vlast, „islamska pretnja“ (irtica) i „sindrom Sevra“ (Sevr Sendromu), nametnuli su matricu po kojoj je svako osim vojske problematičan i sumnjiv. Međutim, ova „sveta krava“ turskog društva ni posle višedecenijskog angažovanja na jugoistoku zemlje nije uspela da situaciju stavi pod kontrolu, što je u nekim političkim krugovima izazvalo sumnju da Turske oružane snage (Türk Silahlı Kuvvetleri), zarad zadržavanja svog više nego privilegovanog položaja u turskom društvu, i nisu baš zainteresovane za rešavanje kurdskog problema. Po mišljenju istih, rešenje ovog problema bi dovelo do slabljenja uticaja vojske u političkom životu zemlje, smanjenja vojnog budžeta, kao i postepenog nestanka već pomenutog „sindroma Sevra“ i „velike svetske zavere“. Drugim rečima, vojsci bi se oduzeo ekskluzivitet u odbrani nacionalnih interesa. Umesto Ataturkove parole „Srećan je onaj koji kaže ja sam Turčin“ („Ne mutlu Türküm diyene“) i negiranja postojanja Kurda, Erdoganova Partija pravde i razvoja je započela politiku otvaranja prema Kurdima i u sklopu državne Turske radio televizije otvorila poseban televizijski kanal na kurdskom jeziku. U borbi za sekularizam, koja očigledno nije ništa drugo nego borba za čuvanje davno „zasluženih“ privilegija, ni modernizam kao argument više nije na strani sekularista. Umereni islamisti i te kako vode računa o modernizaciji, te vojska svakako više nije neophodna kao„avangarda reformi u zemlji“.[6]

Pokušaj Ustavnog suda da zabrani Erdoganovu partiju iz 2008. godine nije urodio plodom. Partija pravde i razvoja se „provukla“ sa jednim glasom i izbegla zatvaranje, a poznati stručnjak vašingtonskog Instituta za Bliski istok Soner Čagaptaj (Söner Çağaptay) celu „igru“ je objasnio slikovito. „Odluka je elegantno rešenje“, kaže Čagaptaj. „Ako Partiju pravde i razvoja zamislimo kao reku koja se izlila na obale, sud je samo postavio nasipe da je vrate u svoje korito. Nije postavio branu“.[7] Neadekvatna kampanja opozicije i katastrofalno loša kadrovska rešenja u prevashodno Ataturkovoj Narodno-republikanskoj partiji (Cumhuriyet Halk Partisi), već dugi niz godina idu u korist Tajipu Erdoganu, te bi ciničniji komotno mogli reći da Erdoganu pored postojeće opozicije i nije bila potrebna velika marketinška kampanja na dosadašnjim izborima.

Mnogim biračima, koji inače nikada ne bi glasali za Partiju pravde i razvoja, dovoljan je bio pogled na protivnički tabor, predvođen Denizom Bajkalom (Deniz Baykal) i od nedavno novim liderom Kemalom Kiličdarogluom (Kemal Kılıçdaroğlu), da promene stranu i probaju nešto novo. Ertan Ajdin (Ertan Aydın), osnivač agencije Polmark koju pojedini smatraju „dubokom Partijom pravde i razvoja“, ocenio je da „Narodno-republikanska partija pod kontrolom Politbiroa, čiji su članovi imaju preko sedamdeset godina, realno nije imala šanse u odmeravanju snaga sa mašinerijom Partije pravde i razvoja i njenim mladim marketinškim stručnjacima naoružanih Ajpod uređajima i Blekberi telefonima“.[8]

Sa druge strane, osluškujuću puls naroda, Partija pravde i razvoja je još na ranijim izborima veoma spretno u prvi plan isticala ekonomske teme i tokom izbornih kampanja izbegavala pitanje sekularizma, smatrajući ga nevažnim za životni standard građana. Time je uspešno pribavila sebi imidž partije koja se bavi svakodnevnim problemima običnih građana. Sređivanje postojećih i izgradnja novih parkova, porodičnih izletišta, novih stambenih četvrti, nadzemnih pešačkih prelaza, osavremenjivanje javnog gradskog prevoza, organizovanje besplatnih koncerata uz takođe besplatan prevoz doprineli su pobedi Tajipove partije širom Turske.

„Nema stajanja, idemo dalje“

Sudeći po najavama ministra za industriju i trgovinu Nihata Erguna (Nihat Ergün), dakle jednog od važnijih imena iz redova Partije pravde i razvoja, nije isključena mogućnost kandidovanja sadašnjeg premijera Tajipa Erdogana na narednim predsedničkim izborima.[9] Ono što međutim sa sigurnošću možemo konstatovati je da uspeh na referendumu dodatno učvršćuje Erdoganovu poziciju, koji sada može mirnije da planira kampanju za izbore 2011. godine i pokuša da glasače sa referenduma pretvori u glasače Partije pravde i razvoja. U nameri da se izdigne iznad dnevne politike i „prigrabi“ deo birača koji su na referendumu glasali za promene a nisu deo biračkog tela Partije pravde i razvoja, premijer Erdogan je promenu članova ustava okarakterisao kao „državni a ne projekat njegove Partije pravde i razvoja“. Tačno na 50-godišnjicu izvršenja smrtne kazne, na koju su nakon vojnog udara 1960. godine bili osuđeni tadašnji premijer Menderes, ministar spoljnih poslova Zorlu i ministar finansija Polatkan, aktuelni premijer Redžep Tajip Erdogan je u prisustvu Menderesovog sina, Ajdina, 17. septembra posetio grobove ovih „mučenika za demokratiju“ („demokrasi şehitleri”). Time je iskoristio još jednu priliku da sebe predstavi kao nastavljača njihove politike demokratizacije Turske. Odluka da se referendum sprovede tačno na 30-godišnjicu vojnog udara to najbolje potvrđuje. Uklanjanje člana 15 ustava, koji je organizatorima vojnog udara od 12. septembra davao imunitet od krivične odgovornosti otvorilo je mogućnost da se protiv njih pokrenu sudski postupci.[10] Sudeći po naslovima većine dnevnih listova u Turskoj nakon referenduma, a uzimajući u obzir dosadašnja iskustva sa sudskim procesom Ergenekon, obračun sa „kolovođama“ 12. septembra izgleda neminovan.[11] Da sve vodi u tom pravcu, videlo se i iz intervjua koji je sin pokojnog Turguta Ozala, Ahmet, dao pre nekoliko dana za dnevni list Radikal.[12] Ahmet Ozal je u jeku priča o odgovornosti vodećih ljudi 12. septembra, otvoreno doveo u vezu bivšeg sekretara Nacionalnog saveta za bezbednost, generala Sabrija Jirmibešoglua (Sabri Yirmibeşoğlu), sa organizovanjem i zataškavanjem neuspelog atentata na premijera Turguta Ozala 1988. godine. Tom prilikom je naglasio da Jirmibešolu, pored navedenog, ima udela i u drugim neformalnim akcijama turske vojske. Pokretanje sudskih postupaka protiv vođa vojnog udara iz 1980. godine je potez koji bi mogao da isprovocira najkonzervativnije elemente oficirskog kora. Takav scenario je, u sadašnjem odnosu snaga, malo verovatan jer se čini da vojni krugovi ne raspolažu sa dovoljno snage da se odupru akcijama vlade. Dodeljivanje vojsci mesta koje je karakteristično za oružane snage u zapadnim demokratijama, tj. ograničavanje njenog delovanja na pitanje odbrane zemlje od eventualnog agresora će sasvim sigurno pomoći da demokratija u Turskoj napokon zaživi, kao što će i pružiti šansu Turskoj da se izvuče iz društva država trećeg sveta, odnosno onih država u kojima se demokratski izabrane vlasti smenjuju ne na izborima već vojnim udarima ili pučevima.

Ipak, koliko će kopanje po prošlosti uticati na stabilnost Turske i u kojoj meri će biti od koristi vladajućoj partiji ostaje da se vidi. Čini se pak da je „novoj Turskoj“ u ovom trenutku potrebnije ispravljanje grešaka prošlosti i mirenje sa njom po južnoafričkom scenariju, od otvaranja starih rana. U prilog tome govori i činjenica da dobar deo biračkog tela Turske nije pozdravio promene ustava. Naime, iako analitičari u Turskoj svaku pobedu od 55 do 60% smatraju ubedljivom pobedom („güçlü bir evet”), postotak od 42% onih koji su glasali protiv ustavnih reformi svedoči o dubokoj podvojenosti biračkog tela Turske. Ni „nepristrasna“ ocena rezultata referenduma poznatog turskog kolumniste, novinara i tokom devedesetih godina jednog od apologeta neoosmanizma DŽengiza Ćandara (Cengiz Çandar) da „rezlutat od 58 naprema 42% čini tvrdnje o podeli u društvu neosnovanim“, ne može da sakrije tu činjenicu.[13] Takođe, ne treba zaboraviti da svi koji su glasali za promene na referendumu nisu glasači Tajipa Erdogana niti islamisti. Radi se pre svega o heterogenom bloku protivnika 12. septembra. Svako od njih, međutim, referendum vidi drugačije i želi da kapitalizuje pobedu u skladu sa svojim interesima.

Dosadašnja iskustva sa partijama koje su u Turskoj etiketirane kao islamističke, jasno su pokazala da su „prokuženi“ islamisti mnogo veći realisti u odnosu na svoje protivnike. Za razliku od „sekularnih demokrata“, koji su glasajući za ustavne promene smatrali da time pomažu realizaciju višedecenijskog turskog sna o punopravnom članstvu u EU, partije označene kao islamističke dobro znaju da od članstva u EU nema ništa. Ipak, to im ne smeta da članstvo u EU proklamuju za glavni spoljnopolitički cilj Turske i da usvajajući evropske vrednosti uklone sve domaće prepreke na putu ka apsolutnoj vlasti i podriju sekularizam. Nošenje vela, zabranjeno od strane Ataturka, se više ne predstavlja kao pokušaj reislamizacije turskog društva, već kao „želja za poštovanjem ljudskih prava“. „Mi moramo poštovati ovo pravo, kao što se ono poštuje u Sjedinjenim Državama. Na primer, moje ćerke (zbog vela – prim. aut.) ne mogu da pohađaju školu u ovoj zemlji, ali mogu u Sjedinjenim Državama“ izričit je Erdogan.[14]

S obzirom na to da nedostatak spoljne podrške i unutrašnje protivljenje čini u ovom trenutku vojni udar malo verovatnim, jasno je da će dosta toga zavisiti kako od taktičnosti same Partije pravde i razvoja tako i od umešnosti opozicije da se prilagodi novonastalim okolnostima. Kada je reč o Narodno-republikanskoj partiji, demokratija ne sme da bude shvaćena kao direktna pretnja i uvod u konačan poraz sekularne države, već pre kao izazov da se protivnik porazi sopstvenim oružjem. Vreme u kome se Narodno-republikanska partija krila iza skuta Turskih oružanih snaga je prošlo, te je neophodno da se ona, prihvatajući „nova“, demokratska pravila igre, uz naravno sređivanje prilika u sopstvenim redovima (podmlađivanje kadrova i bavljenja aktulenim živtonim pitanjima), preobrazi u savremenu partiju i izgubi elitistički karakter. Jedino takva, „redizajnirana“ Narodno-republikanska partija ima šansu da se nametne kao alternativa vladajućoj partiji, preuzme ulogu lidera demokratije u Turskoj i da na taj način dođe u poziciju da sama određuje pravila igre. Nastavak sadašnje politike partiju vodi sasvim sigurno samo u propast. Što se pak suparničke Partije pravde i razvoja tiče, nekoliko godina star slogan „Nema stajanja, idemo dalje“ (Durmak yok, yola devam) i dalje je aktuelan. Do ispunjenja svih odredbi političkog testamenta Menderesa i Ozala.