Treba da prihvatimo da postoje događaji koji ne mogu da se kontrolišu

(El Mundo, 26. 3. 2011)

Nekoliko nedelja pre nuklearne katastrofe u Černobilju 1986. godine, Ulrih Bek je objavio knjigu pod naslovom "Društvo krize", upozoravajući na netačnu misao da sigurnost prožima savremeni koncept zapadnog društva. Katastrofa u Japanu nas je navela da se opet suočimo sa tim razmišljanjem, na kome ovaj sociolog radi u poslednjim decenijama, kako na Univerzitetu Ludvig-Maksimilijan u Minhenu, tako i na Harvardu i na Londonskoj ekonomskoj školi.

- Gospođa Merkl je požurila da isključi nuklearne reaktore u Nemačkoj, i čak su predstavnici ovog sektora ovih dana upozorili da katastrofa slična onoj u Japanu, iako neverovanta (!?), ne može potpuno da se odbaci kao mogući događaj u toj zemlji. Kao posledica toga, tablete joda za zaštitu tiroidne žlezde su se rasprodale u mnogim apotekama, a na listama najprodavanijih knjiga opet su se našli naslovi o Černobilju.

Sa sociološke tačke gledišta razumljivo je da slike stigle iz Japana, koja su nas sve toliko potresle, imaju posledica i u Nemačkoj, uprkos tome što nemamo sve informacije o onom što se tamo dešava.

Živimo u globalnom svetu u kome odnos uzrok-posledica spaja događaje na veoma udaljenim geografskim tačkama. A Japan nas je suočio sa nečim za šta smo više voleli da mislimo da je nemoguće.

U principu, veoma je zdravo da društvo sebi postavlja do sada nezamislive scenarije, i reakcija teži da se udalji od ekstrema u meri u kojoj prolazi vreme. Važno je da reakcija dobije mesto u rastu saznanja, ne u bekstvu od problema.

Posle Černobilja bilo je reakcija kao ona Štrausova, koji je rekao da je ta nesreća posledica defektne komunističke tehnologije, i da kapitalističkoj tehnologiji nikada ne može da se dogodi nešto tako. Sada se postavlja koncept nuklearne sigurnosti, mada mislim da nam neće mnogo poslužiti, jer nove kontrole koje pokušavaju da se uvedu, za cilj opet imaju merenje nepredvidivog, kao što je snaga zemljotresa, opet to nameravaju da predvide, izračunaju, i sve to čak da prevedu u konkretne postupke. Ali, treba da se suočimo sa tim, i da u naš novi koncept sigurnosti uvedemo i postojanje nepredvidivih događaja. Da prihvatimo da su mogući i da izmiču našoj kontroli.

- Izgleda da je Merkelova to prihvatila. Ovih dana je doslovno rekla: "Postoje prirodne snage koje od nas zahtevaju gest skromnosti. Na kraju, mi i sva naša tehnologija, u Božjim smo rukama".

Da, Japan je jedan od dokaza za to, katastrofa izazvana od prirode pomela je čitav jedan način shvatanja tehnologije sigurnosti nuklearnih centrala. Grešili smo kada smo delovali u suprotnom smislu pokušavajući da izračunamo rizik, sam po sebi neizmeriv i nepredvidiv, da bismo ga eliminisali. U Japanu je bila stvorena tehnologija koja je efikasno odgovarala ovakvim merenjima. Nije funkcionisala.

Ono što nam se veoma jasno pokazalo jeste to da u budućnosti nije dovoljna tehnologija koja će garantovati sigurnost centrala ograničavajući se na njihov interni rad, već ćemo morati da uvedemo spoljne parametre povezane sa prirodom, ali takođe i sa terorističkim napadima, avionskim udesima, informatičkim kvarovima... Da prihvatimo postojanje nekontrolisanih događaja.

- Osim šireg koncepta sigurnosti, otvorila se stara rasprava o nuklearnoj eneregiji.

Ta rasprava u pronukleranim i antinuklearnim terminima je prevaziđena. Prema mom sudu, najpotrebnije je promeniti našu filosofiju sigurnosti. Treba već jednom da prihvatimo da nije moguće jedno društvo gde je rizik bio sveden na nulu, i takođe da prihvatimo da čak i posredni rizik, kao što smo videli u Japanu, može da nam donese katastrofu. Pitanje koje bi trebalo da nas brine nije nuklerano da, ili nuklearno ne, već koji nivo rizika smo spremni da prihvatimo, da delujemo u kulturi nesigurnosti u kojoj ustvari delujemo, i u skladu sa tim odlukama, zatražiti odgovornost.

- Od koga?

Od onih koji odlučuju. Od vlasnika tih centrala, od nas koji imamo beneficije od tih firmi. Kada se rizik pretvori u katastrofu, za to treba da odgovaramo. Ako ne, ako pustimo da se rastvori ta dogovornost u kompleksnim strukturama vlasti, ustupamo mesto sistemu organizovane neodgovornosti.

(Prevod Branislav Đorđević)