Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Točkovi su prestali da se okreću
Savremeni svet

Točkovi su prestali da se okreću

PDF Štampa El. pošta
Jirgen Habermas   
ponedeljak, 30. jun 2008.
Evropske vlade su na izmaku snaga i pameti. Krajnje je vreme da to priznaju i da dopuste da javnost odluči kakvu će budućnost imati Evropska unija.

Poljoprivrednici su uznemireni zbog pada cena na globalnom nivou i zbog novih uredbi koje Brisel neprestano liferuje. Oni koji se nalaze na dnu društvene lestvice uznemireni su zbog sve većeg jaza između bogatih i siromašnih, što se posebno dobro vidi u zemlji u kojoj obe te grupe žive u neposrednoj blizini, jedna pored druge. Građani preziru sopstvene političare koji im obećavaju kule i gradove, a zapravo nisu u stanju da sagledaju stvari i ne postižu (niti mogu da postignu) rezultate.

Građani ne žele da ih tretiraju kao stoku koju neko uteruje u glasačku kabinu. Sa izuzetkom tri poslanika koji su i sami glasali „protiv”, irski narod i celokupna irska politička klasa sasvim su odvojeni jedni od drugih i u potpunom su sukobu. U izvesnom smislu bio je to i referendum o politici u celini, usled čega su se birači našli u još većem iskušenju da„političarima” pošalju poruku. Danas se ovo iskušenje svuda oseća.

Možemo samo nagađati kakvi su sve motivi podstakli Irce da glasaju„ne”. Međutim, prve zvanične reakcije bile su sasvim jasne. Iznenadno probuđene iz blaženog samozadovoljstva, evropske vlade ne žele da ostave utisak bespomoćnosti. One tragaju za„tehničkim” rešenjem - što bi na kraju moglo da se svede na ponavljanje referenduma u Irskoj.

Samo, teško da tu može biti još nečeg sem nepatvorenog cinizma onih koji donose političke odluke, posebno ako se imaju u vidu njihove svečane izjave o poštovanju biračkog tela. To je takođe vetar u jedra onima koji se aktivno pitaju nisu li možda poluautoritarni oblici pseudodemokratije koji drugde postoje, ipak, kad se sve svede, delotvorniji.

Svrha Lisabonskog ugovora bila je da se konačno sprovede organizaciona reforma koja je bila planirana, ali nije bila završena, na evropskom samitu u Nici 2001. godine. Taj samit je održan pre no što je broj članova Evropske unije povećan sa 15 na 27 država. Širenje na istok, uz sve veći jaz na planu prosperiteta i prošireni dijapazon različitih interesa, dovelo je do toga da se u međuvremenu pojavi još veća potreba za integrisanjem.

Tim novim sukobima i napetostima evropski rukovodeći organi ne mogu se baviti na način na koji su dosad navikli. Posle propasti predloženog Evropskog ustava 2005. godine, Lisabonski ugovor je predstavljao birokratski ispregovarani kompromis koji je nekako valjalo progurati iza leđa građana. Ovom najnovijom smicalicom, evropske vlade su debelokožački bezosećajno stavile do znanja da su one te koje oblikuju evropsku budućnost. Postojao je samo taj jedan izuzetak propisan irskim Ustavom, kao nevelika, ali dosadna prepreka.

Sam Lisabonski ugovor jedva da je predstavljao nešto više do pokušaj odugovlačenja kojim je odgovoreno na šok prouzrokovan neuspehom iz 2005. godine. Proces ratifikacije bio je zaustavljen u Francuskoj i Holandiji, i pre no što je stigao do prave prepreke koja ga je čekala u Velikoj Britaniji. Danas su prognoze još gore. Da li se onda može i dalje govoriti da sve teče po planu? Ili je možda krajnje vreme da se shvati da, ako se želi produbljivanje evropskog jedinstva, Brisel mora da se okrene jednom participativnijem vidu demokratije.

Sve do Nice proces integracije koji je pokretan ekonomskim liberalizmom sprovodile su elite iznad glava građana. Otada se, međutim, uspesi ekonomskog dinamizma sve više shvataju kao igra sa večitim nultim zbirom. Širom Evrope sve je više i više gubitnika.

Nestabilni društveni stavovi mogu se objasniti opravdanim društveno-ekonomskim strahovima i kratkovidim reakcijama na njih. Međutim, političke stranke mogu uticati na raspoloženje javnosti tako što će biračkom telu ponuditi uverljivu i pouzdanu viziju. Nerešene probleme treba shvatati ozbiljno, a ne samo kao prolazne emocionalne faze.

Propali referendumi predstavljaju signal da elitistički način evropskog ujedinjenja, zahvaljujući sopstvenom uspehu, doseže svoje krajnje granice. Te granice se mogu prevazići samo ako proevropska elita prestane samu sebe da oslobađa primene načela demokratskog predstavništva i odagna svoj strah od kontakta sa biračima.

Jaz između ovlašćenja u pogledu donošenja političkih odluka poverenih Briselu i Strazburu i mogućnosti koje, u okviru nacionalne države, pruža participativna demokratija, postao je prevelik.

Sve ovo deluje još nezgrapnije ako se ima na umu neravnomerna raspodela nadležnosti između nacionalnih vlada i nadnacionalnog nivoa. Neugodni društveno-politički i kulturni nuzefekti tržišnih sloboda, koje su inače dobrodošle i primenjene širom Evrope, padaju na pleća pojedinačnih zemalja, da bi se onda tim zemljama još i uskraćivao pristup uslovima u kojima su ti spoljni troškovi zapravo i nastali.

Usled svega ovoga, izgubljeni politički instrumentarijum može se vaspostaviti samo na evropskom nivou. Tek tada ona već izbledela vizija„socijalne Evrope” za koju se zalaže Žak Delor može postati predmet sadržajne političke rasprave.

Država ne može biti ustrojena tako da sam čin njenog formiranja isključuje alternative preovlađujućem tržišnom liberalizmu. Međutim, pitanje opreznog usaglašavanja poreske i ekonomske politike i postepene asimilacije sistema socijalne zaštite unutar EU tangira osetljive teme produbljivanja i proširenja koje su godinama predstavljale kočnicu za EU.
Nelagodno i postiđeno ćutanje vlada u vezi sa budućnošću Evrope prikriva temeljni sukob koji postoji oko pravca razvoja celog tog bloka; ta debata lišava evropsko ujedinjenje vizionarstva i privlačnosti. Treba li Evropa da postane aktivistička snaga, koja oblikuje sopstvenu unutrašnju politiku i igra značajniju ulogu u inostranstvu? Ili pak njena uloga treba u većoj meri da se usredsredi na tekuće proširenje, čime će se podstaći poboljšanja u susednim zemljama koje žele da postanu njene članice?

Cena ovog projekta difuzne ekspanzije jeste neposedovanje političke poluge u globalnom društvu, s tim što valja naglasiti da to društvo jeste ekonomski tesno međusobno povezano i isprepleteno, ali se u političkom smislu još od 2001. godine sve više rastače. Dovoljno je samo pogledati kako jadno deluje sitno plemstvo oličeno u Gordonu Braunu, Nikolasu Sarkoziju i Angeli Merkel, dok se ponizno klanja i pada ničice pred američkim predsednikom DŽordžom V. Bušom, da bismo shvatili da se Evropa zapravo oprašta sa svetskom scenom.

Međutim, problemi klimatskih promena, ogromnog i prekomernog jaza između bogatih i siromašnih, globalnog ekonomskog poretka, povreda osnovnih ljudskih prava i borbe oko sve siromašnijih energetskih resursa, pogađaju sve odreda i podjednako. Čak i u trenutku kada svet postaje u sve većoj meri međuzavisan, globalna politička scena je mesto na kome se odvija širenje oružja za masovno uništenje i ispoljava se sve veća spremnost na posezanje za nasiljem. Nije li onda u interesu jedne politički jake Evrope da se zalaže za konstitucionalizaciju međunarodnog prava i za delotvornu saradnju međunarodne zajednice?
Međutim, Evropa nije kadra da postigne politički značaj koji ne bi zaostajao za njenom ekonomskom važnošću, upravo zbog toga što se njene vlade duboko ne slažu oko svrhe evropskog ujedinjenja. Jasno je ko za to snosi krivicu. Prvo i pre svega može se pokazati prstom na činjenicu da su same vlade na gubitku - i upravo zato šire ovu boleštinu koja se ogleda u apatiji i mrzovoljnom stavu„dajte isto to još jednom”, samo da bi se izbegla promena.
Potpuno je prirodno da temeljni sukob oko pravca razvoja crpe isključivu snagu iz mnogo dublje uvreženih, istorijski ukorenjenih razlika. Nema osnova za kritiku na račun bilo koje određene zemlje. Sada, međutim, posle irskog signala, mi treba da očekujemo dve stvari od svojih vlada. One moraju priznati da više nemaju kud. I ne mogu i dalje gušiti neslaganje koje ih sputava. Na kraju krajeva, više nemaju nikakvog izbora nego da dopuste ljudima da sami odluče.
To znači da političari treba da zasuču rukave i osiguraju da Evropa postane najvažnija tema debate na našem kontinentu. Treba li Evropa, koja je regredirala na gloženje karakteristično za nacionalnu državu, da se transformiše u entitet sposoban za delanje kako na unutrašnjem, tako i na međunarodnom planu?
Jedan od predloga za spasavanje Lisabonskog ugovora jeste da se Ircima ponudi delimično povlačenje iz Evropske unije. Taj pristup, ako ništa drugo, sa ozbiljnošću tretira odluku irskih birača - iako to verovatno nije bila namera Iraca. Samo pominjanje takve opcije šalje, međutim, jasnu poruku. Ugovor o saradnji sa zemljama-članicama koje žele da privremeno budu oslobođene obaveze učestvovanja u određenim institucijama mogao bi pomoći Evropi da prevaziđe svoju bolest.
Evropski voz je prešao dugačak put, uprkos tome što je dozvoljavao najsporijem članu da određuje ukupnu brzinu. Ali, od sada pa nadalje, to je pogrešan tempo. Čak i predlog nemačkog ministra unutrašnjih poslova Volfganga Šojblea da se Evropljanima dozvoli da neposredno biraju predsednika EU daleko prevazilazi plašljivi i smerni Lisabonski ugovor. Evropski savet bi trebalo da se odvaži na rizik i veže referendum za evropske izbore koji će se održati naredne godine.
Referendumsko pitanje bi moralo da bude u dovoljnoj meri jasno formulisano da se biračima omogući da donesu stvarnu odluku o budućem usmerenju Evrope. Svi evropski građani bi trebalo istog dana da glasaju, koristeći pri tom isti postupak i da se izjasne o istom pitanju - širom kontinenta. Jedan od nedostataka dosadašnjih referenduma bilo je to što je formiranje društvenog mišljenja ostajalo zatočeno u individualnim nacionalnim kontekstima.
S nešto malo sreće i uz čvrstu opredeljenost, rezultat takvog glasanja mogla bi da bude Evropa u dve brzine - ako zemlje u kojima ishod referenduma bude pozitivan udruže snage i počnu tešnje da sarađuju u spoljnoj, bezbednosnoj, ekonomskoj i socijalnoj politici.
Da su bile suočene sa alternativom, i zemlje iz centralne i jugoistočne Evrope koje su nedavno postale članice EU ozbiljno bi razmislile o tome gde leže njihovi interesi. A što se tiče skeptičnih zemalja-članica, politički uspešno jezgro Evrope moglo bi da ispolji dodatnu privlačnost. Konačno, ma koliko to u pravnom smislu bilo teško i komplikovano, jedna unutrašnja diferencijacija mogla bi da olakša i inače sporno proširenje Unije.

Prevela sa engleskog
LjILjANA NEDELjKOVIĆ

Der Spiegel Online

(Jirgen Habermas (78) jedan je od najuticajnijih filozofa i teoretičara društva u minulom stoleću. Zajedno sa francuskim filozofom Žakom Deridom Habermas je u maju 2003. godine, kada se skoro cela Evropa priklonila američkom upadu u Irak, pozvao na suštinski preporod Evropske unije, založivši se za evropski identitet koji će, prvenstveno na spoljnopolitičkom planu, predstavljati„protivtežu unilateralizmu američke hegemonije”. Sada kada je Irska odbacila Lisabonski ugovor, on kaže da je vreme da evropski političari vrate budućnost Evrope njenim građanima, kako bi oni o njoj odlučivali.)