Teze o tržišnoj civilizaciji

Svedoci smo pojave na svetskoj globalnopolitičkoj sceni grupe zemalja nazvanih BRIKS, tj. Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika. Ne treba mnogo dokazivati da bi se videlo da su te države stanje znatno povećanje važnosti u međudržavnim odnosima dostigle zahvaljujući uvođenju tržišnog načina privređivanja i raskidom sa dotadašnjim tzv. socijalističkim načinom privređivanja, pri čemu je u Brazilu i Indiji to bio više specifičan netržišni način privređivanja a u Kini i Rusiji zasnovan na Marksizmu-Lenjinizmu. Može se reći da je to nepovratan proces i da se više nikada neće točak povesti vraćati na stare oblike privređivanja, pogotovo ne u državama gde je nova organizacija ekonomije donela toliko promena nabolje i izbacila ih u orbitu onih država koje se pitaju i najverovatnije će se sve više pitati, a i čije će se mišljenje i stav uvažavati.

Kako je do ovoga došlo se manje-više zna, ostaje da se dalje analiziraju ovi procesi i utvrdi kako i koliko će imati uticaj na ustrojstvo i život država i uopšte društava gde se ti procesi odvijaju. Neke od tih procesa ću pokušati da nakratko opišem, smatrajući ih najvažnijim, pri čemu imam utisak da se kod nas na nekada vrlo važnim mestima neke društvene pojave i procesi pogrešno tumače i da nije shvaćena suština i dubina promene koja je došla sa tržištem i privatnom svojinom, a da je demokratija u tome ipak drugorazredna pojava (što npr. u Saudijskoj Arabiji sigurno razumeju vrlo dobro, u Kini pogotovo). Zapravo se zapadna civilizacija ne može spoznati i objasniti bez osnovnih znanja o tržištu i posledicama koje ono stvara na celokupni društveni život. Oni koji Zapadnu civilizaciju izjednačavaju sa dekomkratijom umesto sa tržištem su opasnost za ovu državu, tim veću što im je viši položaj u političkoj strukturi države.

SVOJINA, Novac, Tržište – Poznato je da su još stari Kinezi izmislili novac, i da je on poznat i koristi se od davnina. Dakle, ne može se pripisati zapadnoj civilizaciji da je ona izumela novac, iako će se danas mnogo pričati o tome da zapadna civilizacija počiva na novcu. Verovatno se može reći da je onaj koje prvi poboo kolac u zemlju i rekao „ovo je moje“ najverovatnije bio neko sa zapada (i „najveći neprijatelj čovečanstva“ prema nekom poznatom sociologu francuskog potekla) i da je to jedan od temeljnih, a rekao bih i najvećih dostignuća zapadne civilizacije. U svakom se ustavu bilo koje zapadne države štiti imanje svojine i ona sama, baš kao „beli medved“, tu nema izuzetaka niti neozbiljnosti niti dvojbe. Biće da su komunisti svi odreda toliko omraženi na zapadu jer su se drznuli da dirnu u najtemeljniju „tekovinu“ zapadne civilizacije – svojinu. Sve ostale političke grupacije i pokreti su do neke mere OK (desni, levi, fašisti, nacisti...), jer ne „bakću“ se uglavnom sa svojinom, ali oni koji to čine – „komunjare“ – smrtni su neprijatelji. Tržište se sa svojom sada već vrlo razvijenom i komplikovanom strukturom i ustrojstvom javlja kao oblik organizovanja koji omogućava da vlasnici svojine mogu da sa njom rade po svojoj volji, i izlažući se većem ili manjem riziku, budu u prilici da joj svojom inicijativom i umenjem povećaju ili umanje vrednost. Naravno, ništa na ovom svetu što je ljudsko delo nije savršeno, pa nije ni tržište, mada će se često čuti suprotno, tj. da će uvođenjem tržišta i tržišnog načina privređivanja u toj i toj zemlji poteći „med i mleko“ a svedoci smo da to nije slučaj. Mora se reći da postoje i države koje imaju tržišnu privredu i privatnu svojinu ali su siromašne, ili bolje rečeno da je većina stanovništva siromašna a samo mali broj ljudi (vlasnika) je bogato. Svuda gde vlada kapitalizam je ova pojava izražena, negde manje a negde više, i manje se primećuje samo ako su razlike između siromašnih i bogatih manje izražene tj. siromašni deo ima veći „standard“ pa je zadovoljan i ćuti. Društvo se deli na Vlasnike (svojine) i Uposlenike koji rade kod i za Vlasnike (oni koji rade za državu su neka među-grupa, i imaju svojih specifičnosti, u principu nigde nisu dovoljno brojni da ozbiljnije poremete ovu podelu). Pravi se takvo društveno ustrojstvo da se uglavnom i pretežno sav društveni život odvija tako da od toga neki Vlasnik ima koristi od toga, tj. uvećava svoju svojinu (kapital). Uposlenici rade za Vlasnike i dobijaju platu koja je manja od zarade koju ostvaruju Vlasniku, a rade zato što je to interes Vlasnika. U Srbiji, sa sadašnjim stanjem svesti o tržišnoj ekonomiji većina uposlenika to ne zna: mnogi će reći da „zarađuju“, da imaju dobru platu, ne znajući da rade zato što neko drugi to hoće (tj. da je njihov interes drugorazredne važnosti) i da svom Vlasniku zarađuju sigurno višestruko više nego što im je plata.

Uposlenici rade za Vlasnike i dobijaju platu koja je manja od zarade koju ostvaruju Vlasniku, a rade zato što je to interes Vlasnika.

Novac sa svojom pojavnošću kakvom je mi vidimo zapravo je ishod tržišnog načina privređivanja odnosno organizovanja društva te posledica koje to sobom nosi.

Ono što smo do sada zvali „kapitalizam“ je zapravo manji (a najstariji) deo onoga što je danas tržišna civilizacija, bolje rečeno njen podskup, i sinonim je za Zapad.

Za podsećanje, novinar Politike Boško Jakšić u svom tekstu „Dolarska kvota demokratije“ od 29. 7. 2007. godine kaže: „Čitava teorija o gotovo simbiotskoj vezi kapitalizma i demokratije gradi se na verovanju da će rastuće bogatstvo stvoriti stabilnu srednju klasu koja će se, kao ključni socijalni amortizer društva, boriti za lične slobode i političku moć. Čak se precizno određuje granica: to se događa kada dohodak po glavi stanovnika dođe na između 6.000 i 8.000 dolara godišnje. Autoritarni režimi „azijskih tigrova” poput Singapura ili Malezije koriste se kao izuzeci koji potvrđuju pravilo.

Da li ima demokratije ispod ove dolarske kvote?“

TEHNIČKA CIVILIZACIJA – sve što je proizvod na tržištu ima svoju cenu (koju određuje vlasnik), bilo da je materijalne ili nematerijalne prirode. Drugo, ima svoje tehničke osobine, budući da je uglavnom materijalne prirode ili se (ako je nematerijalne prirode) može meriti ili opisati njegova upotreba ili uticaj na čovekov život. Treće, svaki taj proizvod ima svoju emocionalnu pojavnost, odnosno kako i koliko će se potencijalnom kupcu u opštem slučaju dopasti.

Za treću osobinu proizvoda vlasnici angažuju (između ostalih) psihologe koji treba da pomognu da neki proizvod bude svidljiv i privlačan kupcu. Za ono drugo, slično je pravilo u pogledu stručnosti: da bi se bilo šta proizvelo mora da postoji neko sa znanjem i umenjem da to napravi, odnosno neko ko je tehnički obrazovan. Danas smo svedoci da je to znanje i umenje tehničke prirode i da je jako visoke razine kao i da se uvećava strašno brzo, ali i da se dobro plaća na tržištu radne snage.

Ako je socijalizam tj. njegova ideološka osnova marksizam (između ostalog) bio „naučni pogled na svet“, onda je tržišni oblik privređivanja „primenjeno-naučni pogled na svet“, jer šta je tehnika nego primenjena nauka a koristi se masovno da bi se proizvodilo (i profitiralo).

Po prirodi stvari vlasnici teže da ostvaruju što veću zaradu i uvećavaju svojinu, a to se može postići primenom nauke (tj. tehnike) u proizvodnji dobara raznih vrsta. Što je primenjeno tehničko znanje veće, veća je cena tog proizvoda i posledično profit vlasnika. Ono što se proizvodi postaje deo ljudske svakodnevnice, nešto što ljudi koriste u svakodnevnom životu da zadovolje razne potrebe ali što ih osim toga okružuje i čini njihovu životnu sredinu. Ta životna sredina se sastoji od pretežno materijalnih dobara i umnogome se razlikuje od njihove prirodne (biološke) sredine. Sve više se ljudi rađa, živi i umire u sredini koja je sasvim drugačija od one u kojoj je čovek nastao kao vrsta, temeljno menjajući ljudsko postojanje. Svest tj. znanje koje čovek u takvom okruženju stiče i ima su sasvim drugačije od onih koje bi imalo u prirodnoj sredini, tj. netaknutoj prirodi. Takođe je bitno primetiti da to tehničko okruženje takođe ima i svoju cenu, koja postaje najopštiji atribut koji opisuje sve ono što čini svakodnevno okruženje čoveka.

Dakle, bitna osobina tržišne civilizacije je njena tehniziranost, ali i težnja ka što većoj tehniziranosti, kao posledica mogućnosti da Vlasnici ostvare velike zarade. Stoga se može reći da je ovakva civilizacija istovremeno i TEHNIČKA CIVILIZACIJA, kao i da poznavanje upotrebe sve savršenijih tehničkih proizvoda postaje svakodnevna potreba čoveka. Do današnjih dana se ta tehnička proizvodnja odnosila na proizvodnju materijalnih dobara (u uslovima tržišne ekonomije), zato se ponekad i kaže da je ovakva kakva jeste naša civilizacija materijalna, pri čemu se tokom vremena ta materijalnost kvalitativno menja kao posledica težnje grupe ljudi (Vlasnika) da povećaju profit i sve većeg ljudskog znanja koje se tada stvara. Zašto su bogate zapadne države bogate – zato što proizvode tehniku!!

Ali se nameće i pitanje koje određuje sudbinu pojedinca u takvom društvu – da li je slobodan čovek koji nije ekonomski slobodan?? Koja je to sloboda čoveka koji koliko sutra može da izgubi posao i ostane bez mogućnosti da nastavi da otplaćuje kuću ili kola, tj. prosto rečeno ostane na ulici bez ičega?

Bitna osobina tržišne civilizacije je njena tehniziranost, ali i težnja ka što većoj tehniziranosti, kao posledica mogućnosti da Vlasnici ostvare velike zarade.

MEDIJI – Brza promena tehničkih (tj. primenjenonaučnih) znanja imaju za posledicu i promenu tehnika kojim nastaju umetnička dela, mnogo više nego je to slučaj u prošlosti. Takođe, temeljno se menja i način na koji čovek beleži, prenosi i čuva informacije raznih vrsta, a količina tih informacija postaje sve veća. Najpre pismenost na hartiji, pa dugo posle toga prenos glasa, pa film, zatim pojava televizije koja iz temelja menja način na koji čovek uči tj. saznaje o svetu i životu oko sebe. Samim tim stvara se mogućnost da čovek saznaje o spoljnom svetu onako kako neko hoće da mu taj svet predstavi, a ne onakav kakav je zaista. Mogućnosti manipulacije su postale ogromne, rekao bih neslućene. Televizija zauzima vrlo važno mesto u našem svakodnevnom životu, sa izgledom da će Internet u skorijoj budućnosti da preuzme prvenstvo što preti da iz temelja promeni način saznavanja informacija i delovanje na naša (ljudska) čula. Zar pojava praćenja, otkrivanja i kažnjavanja pedofila to ne govori?

Ali i mediji su nečije vlasništvo, i onaj (npr. država) koji ima jače, veće i organizovanije tržište može da ima veći uticaj na kupce (ili nacije, druge države ...).

U povesti je poznat slučaj rimskog osvajanja Grčke, kada su vojnički jači Rimljani osvojili Grčku ali su potom kulturno jači Grci preuzeli primat i napravili veliki uticaj na Rimljane. Danas to ne bi bilo moguće, jer onaj ko osvaja u principu ima i jače tržište, sa većom proizvodnjom kulturnih dobara pa on utiče na osvojenog.

TRŽIŠNA KULTURA U društvu gde je društveni život organizovan uglavnom tako da neko na tome zaradi pare, jednostavna je stvar da su i proizvodi kulture takođe nečije vlasništvo i da imaju svoju, pre svega tržišnu, cenu. Kakav je interes Vlasnika kulturnih (tj. praktično svih proizvoda te vrste) proizvoda? Pa da zaradi pare, vrlo jednostavno. Zato će većina (ogromna) tih i takvih proizvoda biti napravljena tako da svom vlasniku vrati uloženo i donese zaradu, tj. novac. Ti proizvodi nemaju prvi i glavni zadatak da pošalju umetničku poruku, da budu humani ili da izazovu osećanje lepog: oni imaju glavni zadatak da vrate uložene pare. To je zadatak koji im nameće način na koji će biti napravljeni. To pre svega znači da takvo umetničko delo mora da povlađuje i „pogodi“ ukus mogućeg kupca, pretvarajući se sve više u zabavu čije su granice (pre svega moralne) ukusa i neukusa određene odgovarajućim zakonima, kao i svakom drugom proizvodu. Suvisle su rasprave da li je u tržišnoj civilizaciji nešto „kič“ ili umetnost, daleko je umesnije raspravljati o tome da li je neki umetnički proizvod zabava ili ne. Ali samo po sebi to nije dovoljno za objašnjenje, jer se treba pitati o sudbini „potrošača“ takve kulture. Kako na njih utiče takva kultura i koje su posledice?

Kao i uvek kada je pitanju prodaja, ispitivanje tržišta i načina oglašavanja proizvoda se izuzetno pažljivo proučava jer to ima ko da finansira (kompanije, „biznisi“ ili možemo da kažemo – Vlasnici) s obzirom na to da od prodaje neposredno zavisi povećanje zarade onih koji ispitivanje plaćaju. Ono što važi za bilo koji proizvod se primenjuje i u kulturi. U najopštijem slučaju, svi ljudi (bez obzira na veru, naciju i boju kože) su pod jedan seksualna bića, svi ljudi pod dva moraju da jedu i svi ljudi pod tri puno vole da slobodno vreme provode opušteno i zabavljajući se. Na osnovu ova tri „jednostavna“ (uz još nekoliko manje važnih) zaključka se prave kulturni proizvodi i prodaju, a primera za takav pristup ima bezbroj. Uključite TV aparat i pogledajte film, poslušajte neku pesmu i odmah će sve biti jasno: uvek će neki od tri (seksualnost najčešće) elementa biti prisutan i objašnjavati razloge popularnosti posmatranog „umetničkog“ dela. A sličan se zaključak može izvesti i za literaturu.

Suštinsko je pitanje kako takva vrsta kulture utiče na običnog čoveka i njegov moral, vrednosne zaključke ... zapravo celokupan život.

Još u starom Rimu se znalo za pravilo „hleba i igara“ kao nečemu što je suština dobrog vladanja i ostanka na vlasti. U kapitalizmu je ovo takođe dobro poznato ali je dovedeno do savršenstva, između ostalog i zbog toga što se tako (kroz zabavu) zarađuju pare, postoji savršeni sljub ineresa Vlasnika i političara. „No biz than showbiz“ („nema biznisa kakav je šoubiznis“) je izreka koja je u Americi odavno poznata i često korišćena. A poznato je takođe da: „prema Family Safe Media, ...... porno industrija zarađuje više novca nego najveće tehnološke kompanije zajedno, uključujući Microsoft, Google, Apple i Amazon.“

NATALITET – Autoru ovih redova nije poznato da ijedna zamlja Zapada ( EU, Japan ...) ima pozitivan prirodan priraštaj stanovništva. Ne samo to, većina evropskih naroda je dosta stara i Evropa će za neko ne tako daleko vreme imati problem stare populacije. Naravno, poznato je i kako razvijene zamlje taj problem rešavaju: imigracijom, tj. uvozom radne snage, uz sve probleme koje sa sobom to nosi. Niko ne rešava suštinu problema, tj. razlog zašto dolazi do pada nataliteta koji je sistemske prirode, i logična je posledica uređenja društava zapadnih zemalja. Koji je glavni razlog takvog pada nataliteta? Zašto se ništa sistemski ne preduzima da se ovaj problem reši a i zašto ono što se preduzme samo ublažava problem ali ga ne rešava? Glavni razlog za belu kugu zapadne civilizacije je taj što je taj društveni sistem napravljen da se neko obogati ulaganjem svojih para a ne da bi se neka nacija biološki obnavljala, odnosno pojedinačno je odnelo prevagu nad opštim. Takođe, ne manje bitno je da ljudi žive pod uticajem tržišne kulture koja ih polako ali sigurno usmerava ka uživanjima raznih vrsta (pre svega seksualnim), tj. od onih vrednosti koja su opštedruštveno poželjna ka onim koja su pojedinačno primamljiva zbog ličnog uživanja i zadovoljstva. Čovek više nije bogočovek (kakav je za Crkvu tj. hrišćanstvo), nije više ni uvaženi pripadnik nacije ili „graditelj i branitelj“ socijalizma sa svojim vrlo uvaženim kulturnim potrebama. Posle hiljada godina ljudske civilizacije, on je naprosto „njegovo visočanstvo kupac(uposlenik)“, i to mu je najvažnija uloga(e). Ali je tada njegova seksualnost, potreba za hranom i želja za zabavom, te lagodom i opuštenošću nešto što izbija u prvi plan i postaje izuzetno važno. Paradoks je da nikada ljudska civilizacija nije živela u naprednijoj tehničkoj sredini a da se kroz kulturu i veći deo medija ljudima obraća na vrlo pod-ljudski način, gotovo životinjski.

Naravski, ovo bi sve bilo „prihvatljivo“ kada bi konkurencija bila sa istim problemima. Međutim za sada ni Kina ni Indija ne pokazuju znake demografskog zamora: umesto da prave povest i pare, do sada su pravili decu, što je ispala dobitna kombinacija (čovek ipak ne može da pobegne od svoje biologije... a nažalost „konkurencije“, onda su se setili da mogu da počnu da prave i pare ....).

Demografski problem je suštinskije i složenije prirode nego što je to npr. pitanje o altruizmu ili egocentričnosti ljudi uopšte.

Onoga trenutka kada je proces prvobitne akumulacije kapitala završen, završeno je i vreme kada je društveni život još uvek organizovan tako da je žena ta koja rađa a da ta njena uloga nije bila ozbiljnije ugrožena (to imamo i danas u mnogim državama sveta koje nisu industrijalizovane, uostalom ne treba da idemo dalje od Kosova). Posle prvobitne akumulacije kapitala, najvažnija uloga i muškarca i žene u društvu je da moraju da rade da bi vlasnicima zaradili pare a sebi (i eventualno svojoj deci) društveno-prirodni opstanak. Novi jak podsticaj takvom stanju je dala pojava televizije, sada glavnom alatu širenja uticaja tržišne kulture, koja je probleme rađanja još više zaoštrila i povećala. Koji je to drušveni činilac danas koji se zalaže za sve one vrednosti koje veličaju brak (a ne seks, kao u TV seriji „Seks i grad“) i imanje dece (a ne promenu partnera, kao u TV seriji „Seks i grad“)? Verovatno bi se mogli da nabroje na prste jedne ruke ...

Sigurno je da polako ali nezaustavljivo tržišna civilizacija postaje „otrov za naciju“ i polako je uništava. Uz konstantno uništavanje prirodnih resursa i zagađenja prirodne okoline, možemo reći da je priroda kapitalizma danas takva da sigurno biološki uništava i čoveka i prirodnu okolinu u kojoj je on nastao i obitava.

Demografski problem je suštinskije i složenije prirode nego što je to npr. pitanje o altruizmu ili egocentričnosti ljudi uopšte.

Da citiram Srđu Trifkovića, koji u „Geopolitici“ broj 13 (22.12.2003, strana 10) kaže za natalitet (Evrope): „Demografski kolaps Evropljana samo je simptom njihove bolesti, a ne samo bolest. Od te bolesti boluju i Srbi, kao i svi njihovi susedi uz nimalo slučajan izuzetak muslimana u Bosni i Raškoj i Albanaca. Da uzrok demografskog propadanja Srba i Rusa nije samo (samo) u lošem standardu, dokazuje činjenica da ni Zapadnjaci sa dohotkom od dvatesetak hiljada evra godišnje po stavnovniku ne prave decu. Problem nije ekonomske, niti sociološke, već pre svega moralne i duhovne prirode. Ključ za preživljavanje Evropljana nalazi se u povratku Hristu. Revitalizacija vere nije samo poželjna po sebi, ona predstavlja i egzistencijalno pitanje prvog reda“ Ne mogu da ne primetim ovom prilikom da ni Kina ni Indija nisu hrišćanske države ali da imaju pozitivan natalitet. Ipak bih zaključio da ovo „duhovno i moralno“ treba shvatiti opštije, tako što npr. Kinezi imaju kult velike porodice i održali su natalitet i u vreme kada su imali sudsku zabranu da porodica ima više od jednog deteta (a to podrazumeva sigurno negativan priraštaj stanovništva), na koji način to je posebno pitanje.

VOJSKA – Vojska i pripadajuća vojna industrija su važan deo svake države koja ima tržišnu privredu. I pre tržišne privrede je važilo pravilo da jačinu jedne strane u međudržavnim pregovorima određuje (uz neke druge činioce) broj stanovnika i jačina vojske, i tu se ništa nije promenilo do danas, samo se zaoštrilo i pojačalo.

Profesionalna vojska je pre svega nastala zato što vlasnici žele da im se i tokom ratnih sukoba (najčešće „tamo negde“) ne regrutuju Uposlenici u vojsku, odnosno da mogu da imaju neprekidnu proizvodnju bez obzira na ratna događanja.

Vojne tehnologije su važan podstrekač privrednog razvoja, jer u njih ulaže država (najčešće), one se zatim revalorizuju kroz tržište odnosno prodajom na tržištu drugim preduzećima se vraćaju uložene pare (pogotovo izvozom). Ovo je način kako je srušen SSSR, s obzirom na to da su oni svaki novi veliki uspeh u izgradnji socijalizma (svemirski program, svaka nova generacija oružja...) plaćali sve većim siromašenjem naroda i padom standarda.

Vlasnici po prirodi stvari ne vole rat u kome mogu da izgube svoje vlasništvo. U rat se ide samo ako se mora ili ako je uspeh siguran. Da bi uspeh bio siguran, protivnik treba da je (dovoljno) manji i slabije naoružan, a prethodno se vrši politička priprema biračkog tela da bi se rat opravdao (a obzirom da iza Vlasnika stoje mnogobrojni Uposlenici koji rade za njega, eto zajedničkog interesa). Takav rat onda ima svoj smisao jer donosi profit.

Princip po kome se ovo radi je malo komunistički – malo fašistički. Hitler je, između ostalog, pravdao pripreme za rat rečima „rad donosi rad“, što i danas važi za mnoge. Komunisti su bili stalno optuživani da „izmišljaju“ neprijatelje da bi tako masu držali u pokornosti, a svedoci smo da je taj princip usavršen: neprijatelj treba da je što manji i nerazvijeniji da bi se protiv njega lakše izvojevala pobeda u ratu.

USPEŠNOST – Jasno je da su uspešni samo oni koji su vlasnici, tj. drugi ljudi rade za njih (uposlenici). Dok na tržištu vladaju takozvani „vučji zakoni“, jer „čovek je čoveku vuk“, dotle su odnosi između država daleko suroviji i od toga. A recept za uspeh i opstanak među ostalim državama u doba tržišne civilizacije je „jednostavan“: mora se proizvoditi industrijska i visokotehnološka roba i izvoziti, od toga se postiže standard i može da se izgrade vojska i ostale institucije države. To sa druge strane znači da vremenom dolazi do pada nataliteta koji se kompenzuje uvozom radne snage, ali .... Sve drugo vodi u poraz, i to povesni, a nacije i države koje pritom održe (ili zaustave pad) ili povećaju natalitet će biti pobednici.