Svetska kriza

Nije sporno ko dominira javnom scenom, medijima, kapitalom, vlašću. Neokonzervativci, bez obzira na boje i retoriku, su brojniji u političkoj areni. Veći deo  intelektualaca drži se pasivno, posmatra i čeka, da se stvore, ili da im neko drugi stvori, uslove za  aktivniju ulogu i promišljanje novih ideja. Drugi deo se u potpunosti pomirio sa „međunarodnom podelom rada“ i ne pomišlja da se napreže o vizijama pravednog i bogatijeg društva kada i tako sve stiže gotovo na talasu „Vašingtonskog dogovora“. Tako ispada da su najviše u pravu i najviše društvenog uticaja imaju intelektualci koji su na državnim jaslama, u državnim strukturama – zvanični intelektualci, „obrazovanština“ što bi rekao Solženjicin. Oni su za to da je bolje ponašati se po globalističkim skriptama iz Vašingtona, eventualno iz  Brisela, nego istraživati, razmišljati i pisati sopstvene knjige o razvoju društva.

Izvesno je da su u društvu daleko brojniji slojevi stanovništva, građana, koji su opredeljeni za socijalnu pravdu, stvarne a ne formalne jednake šanse, za dostojanstvo i ravnopravnost ljudi, naroda i država, napose, Srbije. U svetskim i evropskim relacijama, reklo bi se, stvari se, ipak, pomeraju njima u susret, dakle, suprotno idejama i praksi neoliberalizma. O tome svedoči globalna ekonomska, ne samo finansijska kriza kako se u medijima, uglavnom, predstavlja. Nju će teško zaustaviti pet ili deset hiljada milijardi evra pomoći finansijskim i osiguravajućim privatnim kompanijama. Nikakve injekcije novca u postojeće stubove neokonzervativnog, neoliberalnog sistema odnosa, neće, po našem uverenju, eliminisati duboke uzroke globalnih  poremećaja. Rešenja će morati da se potraže u radikalnoj preraspodeli društvenog bogatstva, odnosno, profita. I to je ono što može vratiti zapadna društva na put veće socijalne i ekonomske stabilnosti, poštovanja suštinskih ljudskih prava, eliminisanja medijske represije nad intelektom i zdravim razumom, isključenja razaranja i ratova pod lažnim izgovorima.

Kriza neokonzervativnog i neoliberalnog sistema je duboka i sveobuhvatna. Ona je strukturna, obuhvata ekonomiju, političko uređenje koje je sve više ljuštura od demokratije, moral i sukob proklamovanih i stvarno važećih društvenih vrednosti. Takva kriza teško se može izlečiti sa manje ili više novca. Potrebne su korenite promene. Demokratija je jedan od simbola zapadnih vrednosti. Šta je u praksi ostalo od zapadne demokratije? Činjenica je da je „demokratska vlast“ danas dalja od naroda nego ikada u čitavom periodu od prve buržoaske revolucije. Ko brusi moral društva, ko ga štiti od devijacija ako je veći deo medija u rukama najkrupnijeg kapitala. Umesto branioca istine i interesa „demosa“ najmoćniji elektronski mediji zastupaju interese uzanog sloja najbogatijih, interese par procenata građanskog društva koji drže u pokornosti sve ostale. To što povremeno bljesnu hrabri mediji, ili novinari-pojedinci šireći istinu neprijatnu za establišment, što ponekad čak uspeju da promene i vlast, ne može promeniti suštinsku ulogu većeg dela medija kao poluga krupnog, najčešće, vojno-industrijskog i finansijskog, kapitala. Pogotovu u najmoćnijim državama kao što su SAD, na primer. Ko u demokratskim zemljama Zapada pita, ko poštuje volju građana kada je reč o pokretanju ratova, izdvajanju enormnih sredstava za oružje, za destrukciju drugih ljudi i njihovih dobara?

Kada se vlast povodom nekog važnog pitanja nađe nasuprot volji građana, njena je reakcija da se vlast ne može povoditi, niti bilo kome ugađati - „mora postupati odgovorno“. „Odgovorno“, vrlo često u praksi znači - mora trošiti na oružje umesto na standard, mora voditi, ili bar učestvovati u ratovima sa lažnim povodima! Setimo se samo, koliko je uopšte parlamenata, ili kongresa pitano i dalo saglasnost 1999. za pokretanje agresije NATO protiv Srbije (SRJ). O ratovima posle toga - u Avganistanu i Iraku - još manje. Da li bi uopšte bilo moguće voditi silne ratove koje je zapadni, demokratski establišment, vodio većim delom 20. i u prvoj dekadi 21. veka da je poštovana demokratska volja građana. O kakvom moralu i sistemu vrednosti govore manipulacije insceniranim „masakrom civila u Račku“, pregovorima u Rambujeu sa „lestvicom koju Beograd ne može da preskoči“, predstavom „Statusni pregovori“ u Beču u kojima jedna strana igra, a druga statira da joj stigne obećano. Kakvo je zdravlje morala onih koji anesteziraju naciju pretnjom oružja za masovno uništavanje za koje znaju da ne postoji ali, svejedno, tu virtuelnu pretnju uzimaju za pokretanje agresije i okupacije Iraka, jedne od energentima najbogatijih zemalja na svetu...

Da li je moguće da je svet poodavno globalno selo, ali da je finansijska kriza u SAD nastala zbog „nemorala“ šačice nezasitih bankarskih i menadžera osiguravajućih kompanija?! Šta se uopšte od globalne ekonomske krize može objasniti nepokrivenim hipotekarnim kreditima i neisplaćenim menicama! Ništa, ili vrlo malo, razume se.

Nedavni samit 21 ekonomski najmoćnije države u Vašingtonu samo je prvi korak ka prihvatanju multilateralizma u finansijsko-ekonomskim pitanjima od strane onih koji su do sada, manje više, unilateralno ocenjivali šta im je u interesu i shodno tome odlučivali, koji su, diktirali većem delu sveta da je u njihovom interesu da se ne bune već da podržavaju najbogatije i najrazuzdanije, da plaćaju tuđe ratove i političke hazarde svake vrste. Od multilateralizma u ekonomsko-finansijskoj oblasti, ako uopšte ima iskrenog opredeljenja za to, teško šta dobro može da proizađe ako se istovremeno ne prihvati multilateralizam u političkim i pitanjima bezbednosti. Ako  zaključak ima osnove, onda smo na pragu dubokih promena ukupnog sistema međunarodnih odnosa i sasvim drugačijeg rasporeda moći na globalnoj sceni. Uz sve otpore, pokušaje da se teret krize prebaci na pleća slabijih, pa i moguća dramatična zaoštravanja.

Na evropskom planu pažnju privlači promena na levici. Ekonomsko-finansijska kriza izbija na površinu istovremeno dok se produbljuje i kriza građanske levice. Ta kriza u dve najveće  evropske zemlje, Nemačkoj i Francuskoj, izražava se preko raslojavanja tradicionalno levih građanskih partija i jačanje uticaja radikalnijih levih struja i opcija. U Nemačkoj Partija levice Oskara Lafontena i Gregora Gizija, bliska nizu evropskih komunističkih partija, grabi biračko telo tradicionalne SPD i kao parni valjak sa svakim novim izborima napreduje ka parlamentima landova i Bundestagu u kome već ima solidno prisustvo. U  Francuskoj socijalistkinja liberalnih  pogleda, Segolen Roajal za malo je izgubila utakmicu sa Sarkozijem za predsednika Francuske Republike, ali je zato na internim partijskim izborima za predsednika Socijalističke partije glatko poražena od radikalne levičarke Obri. Kriza građanske levice i radikalizacija novih levih snaga odvija se po kriterijumima odnosa prema raspodeli društvenog bogatstva, globalizaciji kao ideologiji dominacije, izdvajanjima za vojne budžete i ratovima. Da li je to trenutno i privremeno, ili je reč o trendu radikalizacije evropske levice, na odgovor se neće dugo čekati. Izbori su uvek pred nama – na nacionalnom nivou ili za EP.