Svet ide ka Trećem svetskom ratu, haotizacija Evrope je prioritet za SAD

Iz dosijea Komsomolske pravde: Andrej Iljič Fursov – 65 godina. Direktor je centra ruskih studija Moskovskog humanitarnog univerziteta i direktor Centra sistemsko-strategijskih istraživanja. Član je International Academy of Science (Insbruk, Austrija). Autor je knjiga: Napred, ka pobedi! Hladni istočni vetar ruskog proleća, Ruski interes, Svetska borba – Anglosaksonci protiv planete,Pitanja borbe u ruskoj istoriji: logika namera i logika okolnosti.

Koordinator je serije zbornika o skrivenim šiframa istorije - De Conspiratione/O zaveri, De Aenigmate/O misteriji, De Secreto/O tajni. Držao je predavanja na univerzitetima u SAD, Kanadi, Nemačkoj, Mađarskoj, Indiji, Kini, Japanu. Član je saveza pisaca Rusije. Laureat je prestižnih nagrada za naučnu, publicističku i društvenu delatnost.

Preti li Rusiji Treći svetski rat? Suviše je mnogo njegovih simptoma danas.

Zaista, na predratnu situaciju upozorava besomučna i razuzdana rusofobna kampanja na Zapadu. Ona se odvija na svim frontovima, uključujući ekonomske sankcije, zaoštravanje retorike rukovodilaca iz NATO-a, i „dopinški napad“ na ruske sportiste-olimpijce. Takve se kampanje obično sprovode kako bi se ubedio vlastiti sugrađanin u opravdanost zadavanja udarca po nekakvom „izvoru zla“. Određeni krugovi na Zapadu pokušavaju da od Rusije načine takvog otpadnika i „lošeg momka“. Na analogan način su Britanci, pripremajući Krimski rat 1853-1856, već 1830-tih godina pokrenuli projekat „rusofobija“ i ubedili Evropljane u neophodnost napada na Rusiju. Po nam je tada udarila koalicija britanske, francuske i osmanske imperije i kraljevstva Sardinije.

Znači danas-sutra opet rat?

Danas je drugačija situacija. Imamo nasleđe Staljina i Berije – nuklearno naoružanje. Teško da će se protiv nas Zapad odvažiti da se otvoreno bori, u najmanju ruku, za sada.  Zato će da kreira probleme po perimetru, koristeći kao placdarm Poljsku, „pribaltičke kepece“ ili nacističku Ukrajinu. Strategija kontrolisanog haosa.

Kao i u „arapskom proleću“?

Po metodici delovanja – da. Po objektu – ne. Rusija nije neka arapska država, čak ni njihov zbir. Kao što je nedavno Aleksandar Maršal otpevao u sjajnoj pesmi, obraćajući se Amerikancima – Rusija nije Vijetnam i nije Bosna!

Danas je prioritet za SAD haotizacija Evrope. Američki vrh to skoro da ne krije.

Pa Evropa je najbliži saveznik Vašingtona, kada je reč o NATO-u ili antiruskim sankcijama.

Jedan od ciljeva rusofobne kampanje je da se EU što jače prikopča za Vašington, da se ona učini još podatnijom, zaoštravajući odnose Evropljana sa Rusijom.

Pobudili ste radoznalost.

Haotizacija se odvija na naše oči. To su milioni izbeglica koji su odjednom navalili u Evropu, iz zemalja koje je zahvatilo „arapsko proleće“, iz bombama razorene Libije, iz Sirije koja je satrvena Islamskom državom i „umerenim“ terorističkim organizacijama, iz njima susednih država Istoka i Afrike. Amerikanci nisu nepredviđeno organizovali „arapsko proleće“. Znali su na šta pucaju. Ali, destabilizacija Evrope pomoću operacije „migrantska kriza“ samo je deo znatno obimnije, suštinski globalne igre, bitke zapadnih „prestola“ za budućnost.

Otkrijte tajnu!

Nema tajne. Sve su tajne na površini. Za podupiranje sopstvene privrede bez sveopšteg rata, anglosaksonskom prestolu – SAD – potrebno je da ,,proguta“ nekoliko ekonomija jugoistočne Azije. Za to su oni smislili TTP – transtihookeansko partnerstvo. Trgovinski sporazum između dvanaest država azijsko-pacifičkog regiona: SAD, Australije, Kanade, Meksika, Malezije, Vijetnama, Čilea,  Japana itd. On je već potpisan 4. februara 2016. godine. Na redu su Indonezija, Tajland, Tajvan, Filipini, Južna Koreja. Ali, to je samo egzotična zakuska.

Glavno jelo je EU. Za nju su Amerikanci pripremili svoj ular – TTIP – Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo. Najveća na svetu zona slobodne trgovine između EU i SAD.  Uz pomoć nje oni žele da od EU učine isto ono što je zapadna Evropa posle pada Berlinskog zida napravila od istočne Evrope. Kraće rečeno, zapadnoevropska privreda – osnova EU – biće progutana. Sudeći po dokumentima, obe zone TTP i TTIP moraće da daju punu slobodu američkim transnacionalnim korporacijama. Kreće desuverenizacija čitavog niza država.

Takva perspektiva, razume se, ne oduševljava zapadnoevropski „prestol“.

Nisam čuo o tome!

U njega ulazi britanska kraljevska porodica Vindzor, Rotšildi kao topmenadžeri preko deset najvećih finansijsko-industrijskih familija, poreklom gvelfske aristokratske porodice severne Italije i južne Nemačke, Vatikan. Naravno, među njima postoje vlastita protivrečja. Ali, naspram zajedničke opasnosti oni će se zajedno suprotstaviti stvaranju Transatlantske zone. Zato pregovori o TTIP-u idu teško, potpisivanje sporazuma se oteže, na veliko nezadovoljstvo Obame. Suprotstavljanje punoj transatlantizaciji u Evropi će jačati. A kao odgovor – veoma bih voleo da grešim – po svoj prilici oriće se eksplozije.

Formirala se interesantna situacija. Kako bi apsorbovali Evropu u Transatlantik, anglosaksonskom „prestolu“ je potrebna EU, ali oslabljena. Lakše bi se napravio sporazum sa njenim rukovodstvom u Briselu. Zapadnoevropskom „prestolu“, kako bi se sprečio plan suparnika, potrebno je da se EU razori. Amerikancima bi bilo teže da se dogovaraju sa svakom od skoro trideset država. Čak i u slučaju uspeha, otići će više vremena na formiranje Zone. Tako, oba „prestola“ guraju EU u pravcu slabljenja. Samo što jedni žele da se to zaustavi na određenoj tački, a drugi da dođu do kraja. Zato migraciona kriza odgovara i jednima i drugima.

Bregzit je takođe igra „prestola“? Ali, Obama je javno istupio protiv.

O političarima treba suditi po delima, a ne po rečima. Istina, Bregzit je kompleksniji i dugoročniji manevar. Ovde je cilj ne samo slabljenje EU. Izlazeći iz EU, vladajuća klasa Velike Britanije odvezuje sebi ruke. Prvo, ona može sada da stupi, kao ranije, u dvostrane odnose sa SAD. Drugo, znatno slobodnije nego ranije može da učestvuje u projektima Kine.  Treće, oslobađanje od evrounijatskih lanaca, pomoći će da aktivnije razvije svoju nevidljivu finansijsku imperiju, koju je je počeo da gradi-obnavlja istaknuti britanski državnik lord Mauntbaten 1970-tih godina.

Tako, posle Bregzita, u Evropi je otvoreno ojačala uloga Francuske i Nemačke. I odmah, baš u tim zemljama – koincidencija? – protutnjao je talas terora.

Tu je Islamska država ostavila tragove. Kakve veze ovde ima igra „prestola“?

Sa Islamskom državom nije sve tako jednostavno.

Islamizam se pojavio još 1920-30-tih godina prošlog veka, i potom se razvijao kao reakcija na nesposobnost svetovnih arapskih režima da reše problem ekonomskog razvoja i minimalne socijalne pravičnosti. Skoro od samog početka, sa njim je radila britanska obaveštajna služba MI-6, a kasnije su se uključili CIA i Mosad. 1979. godine, buknula je islamska revolucija u Iranu, i Teheran je postao epicentar radikalnog islama.

Ipak, materijalno-tehničku bazu za globalno širenje pojave, koju su potom nazvale „međunarodni islamski terorizam“ obezbedile su upravo Sjedinjene Države. To je njihova zasluga.

Na koji način?

Kako je primetio u „Zoni zaraze“ Aleksandar Afanasjev, do uvođenja sovjetske vojske u Avganistan, SSSR i SAD su vodile svoje nadmetanje u Trećem svetu, bilo u Aziji, Africi ili Južnoj Americi, predlažući alternativne projekte stvaranja savremenog društva – socijalistički i kapitalistički. U pitanju su bili upravo savremeni projekti. U Avganistanu, već trepeći neuspeh, SAD su stavile ulog na snage arhaičnog sveta, na snage prošlosti.

Brdska plemena, bradate mudžahedine...

I pustili su duha iz boce. Posle završetka avganistanskog rata, ojačani islamisti su se proširili po celom Bliskom istoku. I počeli da ujedaju svog gazdu.

Bin Laden je od prijatelja postao prvi terorista u svetu po verziji SAD.

Potom su postupak utilizacije religioznog fundamentalizma u svetovne svrhe ponovili oficiri partije BAAS, žudeći za osvetom posle uništenja režima Sadama Huseina od strane Amerikanaca. Ti potpuno svetovni ljudi takođe su odlučili da zajašu islamistički talas. Tako je nikla u Rusiji zabranjena organizacija Islamska država.

Koja je do američkog zauzeća Bagdada bila samo slabašna filijala Al Kaide u Iraku.

Vrlo je važno da je bivši britanski premijer Toni Bler priznao krivicu Anglosaksonaca za pojavljivanje te organizacije.

Ponavljam, upravo su SAD svojim akcijama u Avganistanu 1980-tih godina, dale moćan stimulans strašnoj i divljoj sili HHI veka – islamizmu.

Druga je stvar što su oni već početkom vekadobili povratan udarac –bumerang se vratio i bolno udario lovca. Desilo se ono što je predskazao američki analitičar Č. DŽonson u svojoj knjizi Blowback.

Taj „povratni udarac“ SAD su i pokušale da iskoriste za svoje interese, definišući to kao „međunarodni terorizam“.

Obratite pažnju – ni italijanske „Crvene brigade“ ni nemačku „Frakciju Crvene armije“ ni duge analogne borbene grupe kraja HH veka, nisu etiketirane kao „međunarodni terorizam“. Termin se pojavio posle provokacije od 11. septembra, kada je Amerikancima zatrebalo da ga na nekog okače. Jasno je da „međunarodni značaj“ može da ima samo ono što dotiče interese Amerike ili je usmereno protiv nje. Plus, sa krajem Hladnog rata, krahom ranijeg neprijatelja SSSR-a, trebalo je izmisliti i iskonstruisati novog protivnika SAD i Zapada – kao zlo koje se suprotstavlja severnoatlantskom „dobru“.  Međunarodnom terorizmu su i namenili ulogu tog „zla“.  Međutim, bez idejne obojenosti, on bi bio isuviše besadržajan za suprotstavljanje Zapadu. Zato su ga zakačili za islam. Lik „zla“ odmah je počeo da izgleda vrlo moćno, grandiozno, privlačno. Kao čitava svetska religija, kao mnoštvo narodâ! Upravo je to ono što je bilo potrebno SAD i njihovim satelitima.

Kao i za vreme Hladnog rata – čitava svetska ideologija, komunistička, mnoštvo socijalističkih država. Naspram nove „opasnosti“ može se ulaziti u Avganistan, Irak, priređivati „arapsko proleće“.

Mada je očigledno da veliki deo islamske doktrine nema nikakve veze sa terorizmom.

Krajem HH veka prispela je nova globalna preraspodela sveta, koja je omogućila „međunarodnim teroristima“ da sve češće izlaze izvan kontrole svojih staratelja i stupaju sa njima u složene odnose borbe i saradnje.

Kako to?

Jasno je da veliki političari, taj isti Obama, nemaju kontakte sa međunarodnim teroristima. Za to postoje specijalne službe – CIA, MI-6, Mosad, i druge. One opslužuju države, transnacionalne korporacije, jezgra kapitalističkog sistema, zatvorene nadnacionalne grupe svetske koordinacije i upravljanja. I u znatnom stepenu kontrolišu takođe terorističke organizacije. Ili ih čak i stvaraju, a zatim usmeravaju njihovu delatnost. Uostalom, katkad pas pobesni i ujede gazdu, ali to je već drugo pitanje. Kao minimum, u te organizacije su infiltrirani agenti specijalnih službi Zapada.

A ako se govori konkretno o islamistima, njihovi interesi se poklapaju sa interesima nadnacionalnih kompanija, oni imaju jednog te istog neprijatelja – svetovnu nacionalnu državu. Nije slučajno R. Labevjer, autor bestselera – Dolari terora i Kulise terora, i bivši glavni urednik Radio France Internationale – nazvao islamiste „psima na lancu američke globalizacije“. Uostalom, za onog koji se informiše preko istaknute svetske štampe, nije tajna da 90% svetske trgovine narkoticima, na ovaj ili onaj način kontrolišu tri najveće specijalne službe Zapada – CIA, MI-6 i Mosad, dok 10% ide na kriminalne i međunarodne terorističke strukture, koje su prožete agenturom ovih službi. To nije slučajno. 50% banaka u svetu finansira narko biznis – brz, „živ“ novac, likvidnost bez koje te banke ne bi mogle da normalno funkcionišu, i najverovatnije, bi bile upropaštene. Tako da se i ovde poklapaju interesi specijalnih službi i terorista.

Treba razlikovati dve vrste terorističkih napada. Takve iza kojih potpuno očigledno vire uši specijalnih službi, kao u Nici, gde je napad priređen za 14. jul, nacionalni praznik Francuza – dan zauzeća Bastilje. Prosečni Arapin nesrećnik takvo nešto ne smišlja. I one koji imaju karakter „nemotivisanih individualnih nasilnih ispada“ poput „avganistanskog drvoseče“ koji je klao ljude u vozu.

Ili „minhenskog strelca“, „Sirijca sa mačetom“...

Uostalom, postoji takva pojava kao dirigovana psihička epidemija. Te eksplozije nasilja takođe imaju veze sa porastom socijalne napetosti u Zapadnoj Evropi, koja postaje veoma, veoma nebezbedno mesto.

Niz terorističkih napada i nasilnih ispada uverava Nemce i Francuze da njihove vlade ne kontrolišu situaciju. Što, između ostalog, osetno udara po određenom delu evropske elite, toj istoj Merkelovoj, Olandu, liderima EU. Ide na ruku daljem slabljenju EU. To nije slučajno.

Za sada se vodi tajni rat za EU između dve grupacije zapadne elite, dva „prestola“ – teroristički napadi u Evropi, na žalost, nastaviće da se dešavaju. Naročito u Zapadnoj. Pa „međunarodni terorizam“ jeste sredstvo upravljanja svetskim procesima posle okončanja Hladnog rata. Osim toga, u celom svetu, u Africi, Aziji, na Bliskom istoku, uvećavaće se broj zona koje države neće kontrolisati, u kojima transnacionalne kompanije vrlo dobro nalaze zajednički jezik sa različitim radikalima, tim istim islamistima. Jer zajedno oni udaraju po nacionalnoj državi, pre svega, svetovnoj.

A mi, šta sada?

Rusiji je takođe određeno mesto u redu za haotizaciju. O tome je otvoreno govorio organizator i prvi direktor „CIA-e u senci“ – privatne američke obaveštajno-analitičke kompanije Stratfor DŽordž Fridman. Zaključak je jednostavan – želiš mir, spremaj se za rat.

Komsomolska pravda

Preveo sa ruskog: Nebojša Vuković

Izvor: http://www.balkans.kp.ru/daily/26562.7/3577986/