Sve grčke krize

Poslednjih nekoliko godina pratimo dramatične događaje vezane za dužničku krizu u Grčkoj i ukupnu krizu u Evropi. Mnogi Balkan nazivaju buretom baruta, no ne bi bilo začuđujuće da ga okarakterišu i kao bure bez dna.

Kao što znamo, grčki dug je proizvod slabe ekonomske politike vlasti u Grčkoj, ali i igara na svetskom tržištu kapitala, gde interes i zarada određuju pravila. U toj igri Grčka se pokazala kao najslabija karika ne toliko čvrstog lanca evrozone.

Čuli smo različite i oprečne ocene o rešenjima koja mogu da se nađu. Svakako, za ekonomske stručnjake trenutna kriza predstavlja jedinstven problem, jer danas nije moguće korišćenje pojedinih tradicionalnih mehanizama koji bi ublažili ekonomske udarce. Poznata je anegdota vezana za predsednika SAD Harija Trumana da je tražio da čuje mišljenje nekog jednorukog ekonomiste, zato što je svaki put kada je tražio savet ekonomista o budućim koracima uglavnom dobijao odgovor: „U jednu ruku..., a u drugu ruku...“

Posmatrajući prošlost primećujemo određene sličnosti sa trenutnom ekonomskom krizom kroz koju prolazi Grčka. Pregledom najvažnijih kriza i bankrota koje je doživela grčka ekonomija možemo da predvidimo moguće ishode današnje situacije.

Bankrot 1843. godine

Samo rođenje moderne grčke države vezano je za kredit i bankrot. Naime, banke sa sedištem u Londonu dale su grčkim ustanicima 1824. i 1825. godine kredite koji nisu stigli u punom iznosu (samo 20%). Deo je otišao na otplatu kamata, a deo za narudžbe vojne opreme i naoružanja koja nikad nisu ni stigla u Grčku. Visina kredita je bila 800.000 i 2.000.000 funti. Kredit je bio krajnje nepovoljan i imao je kao odrednicu da Grčka stavi pod hipoteku sva napuštena imanja koja su Turci ostavili iza sebe i koja su smatrana „nacionalnom imovinom“.

Godine 1827. guverner Joanis Kapodistrijas se obratio velikim silama zaštitnicama za davanje novog kredita čijim bi se sredstvima pokrile kamate prethodnog nepovoljnog kredita dok bi se ostatak iskoristio za ulaganje u obnovu uništene ekonomije. Međutim, usledio je negativan odgovor. Bio je to prvi bankrot Grčke, pre nego što je borba za oslobođenje završena i pre nego što je priznata kao nezavisna država. Kapodistrijasu je preostalo da se osloni na unutrašnje snage kako bi podigao ekonomiju zemlje, ali je u tom poduhvatu naišao na veliki otpor građana.

Borbu za oslobođenje su pratili i unutrašnji sukobi između različitih frakcija za prevlast. Deo novca je, nažalost, trošen i na tu borbu. Velike sile za kralja Grčke postavljaju bavarskog plemića Otona 1832. godine. Njegov dolazak na vlast je praćen i kreditnim garancijama od 60 miliona francuskih franaka koje nisu date 1827. godine. Ponovo je veći deo kredita zadržan od strane kreditora za otplatu kamata, dok je mali deo uložen u privredu. Sve do 1843. godine Grčka nikako nije mogla da podigne svoju ekonomiju iz pepela. Bila je izvesna nemogućnost izvršavanja sopstvenih obaveza prema kreditorima u datom roku. Strane sile su odbile da plate treću ratu kredita iz 1832. godine i kralj Oton je proglasio bankrot.

Pod strahom od intervencije velikih sila, Oton i njegovi savetnici su uveli rigorozne mere štednje i smanjenja rashoda. Radi zadovoljenja stranih kreditora žrtvovani su nacionalni interesi Grčke. Na konferenciji u Londonu postavljeni su teški uslovi kojima bi se obezbedilo izmirivanje obaveza prema kreditorima. Izabrano je telo u vidu komisije čija je osnovna funkcija bila nadgledanje izvršenja tih obaveza, istovremeno primoravajući Grčku da ustupi sve nacionalne prihode za servisiranje kredita.

Bankrot 1893. godine

U Grčkoj su se Harilaos Trikupis i Teodoros Delijanis smenjivali na vlasti između 1875. i 1905. Politike dvojice premijera su se razlikovale u retorici, ali su u praksi bile dosta slične. Trikupis se zalagao za razvoj ekonomskog potencijala. Bio je predstavnik bogatih veleposednika i kapitala iz rasejanja. Dalje, Trikupis je bio i zagovornik vojne spremnosti Grčke koja može da odgovori na sve izazove, što bi na koncu dovelo do geografskog proširenja države. Delijanis je takođe bio pristalica Velike ideje i politički je predstavljao domaćine iz gradova i sela. Delijanis je imao populističku retoriku uz slogane poput „Pospremiti ekonomiju“ ili „Dole porezi“. U stvarnosti oba političara su ostavljala iza sebe veliki deficit.

U periodu od 1879. do 1890. godine Trikupis je uzeo ukupno 7 kredita u vrednosti od 630 miliona drahmi. Započeo je velike infrastrukturne projekte poput izgradnji pruga Pirej–granica i Kalamata–Pirej. Ulagalo se u izgradnju luka, puteva, osavremenjavanje proizvodnje, što je pratilo i određene intervencije u zakonodavstvu doprinoseći brzom razvoju Grčke. Važno je istaći da je ogroman kapital od zajma usmeravan u odbranu. Međutim, ova modernizacija Grčke nije ispraćena i na polju prikupljanja poreza. Sačuvan je stari poreski sistem po kom su bogati imali privilegije i nije zahtevano od njih da plaćaju veće poreze. Trikupis je odbacivao sve tadašnje kritike izjavama da je sve to neophodnost i sastavni deo razvojnog programa.

Glavni izvozni proizvod Grčke u tom periodu je bilo suvo grožđe. Kriza sa izvozom grožđa na zapadna tržišta potpuno je uzdrmala Grčku. Proizvodnja u Francuskoj mogla je da zadovolji unutrašnje tržište i uvoz grožđica sa Peloponeza nije bio neophodan. Pogrešna politika Vlade je još više pogoršala situaciju, dok je zelenaštvo cvetalo, što je velike proizvođače potpuno uništilo. Kriza počinje 1890. godine. Nekoliko godina nakon početka krize, preko 40% prihoda od poreza je išlo na otplatu zajmova. Nemogućnost efikasnog prikupljanja poreza zbog neadekvatnog i zastarelog poreskog sistema, veliki rashodi i smanjen izvoz doveli su Grčku do potpunog ekonomskog kraha. Godine 1893. će biti izgovorena čuvena Trikupisova rečenica: „Nažalost, bankrotirali smo.“

Bankrot se odnosio na nemogućnost izmirenja obaveze prema stranim kreditorima, a ne i na unutrašnji javni dug. Grčka je nastavila svoj život bez nekih velikih posledica. Bankrot iz 1893. međutim nije sprečio pripremu organizacije prvih modernih Olimpijskih igara 1896. godine, za koje nisu bila potrebna ogromna ulaganja.

Naravno, došlo je do određenih promena. Haliraosa Trikupisa je nasledio Delijanis i dao je zaduženje guverneru Nacionalne banke Grčke da pregovara sa stranim zajmodavcima. Pritisak štampe i političkih struktura nije ohrabrivao donosioce odluka u Vladi da naprave određeni kompromis sa zajmodavcima. Oni su predlagali otpis 40% duga i druge mehanizme koji bi popravili situaciju u kojoj se našla Grčka. U jeku pregovora odvija se Kritska kriza i upad pripadnika „Nacionalnog društva“ na teritoriju pod kontrolom Otomanskog carstva na severu. Grčka biva poražena i primorana da plati ratnu odštetu u visini od 4 miliona funti.

Nakon tog poraza teritorija Grčke se nije smanjila. Grčka je bila obavezna da prihvati plan šest velikih sila koji se odnosio na autonomiju Krita i prihvatanje Međunarodne komisije za kontrolu, odnosno Međunarodne finansijske komisije (MFK), kako je kasnije nazvana. To je bila cena koju je Grčka morala da plati jer je prihvatila posredovanje šest velikih sila u pregovorima za okončanje neprijateljstava.

Predviđeno je uspostavljane preduzeća za upravljanje javnim dugom. Uspostavljeno je 1897. godine. Takođe, predviđeno je stavljanje pod hipoteku određenih unosnih preduzeća ili preuzimanje prihoda od trgovine proizvodima (duvan, petrolej, so, šibice). Početkom, 20. veka prihodi su bili veći od očekivanih, na veliku radost i Vlade i MFK. Posle Prvog svetskog rata, uticaj i kontrola Međunarodne finansijske komisije je bila ograničena i umanjena.

Ipak, ono što je važno istaći jeste da je Međunarodna finansijska komisija ukinuta tek 1978. godine, kada je zatvorila svoje kancelarije u Atini.

Neophodno je istaći da je bankrot izazvao masovne migracije, uglavnom seoskog stanovišta u Ameriku (preko 300.000 ljudi).

Bankrot 1932. godine

Ekonomski krah iz 1893. godine značio je i krah starog političkog sistema. Moć preuzima građanska klasa i kroz Stranku liberala nalazi svoj politički izraz.

Pobeda Elefteriosa Venizelosa na izborima otvorila je novi put ka modernizaciji, ali i oslobađanju „novih teritorija“, posebno nakon Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Ipak, njegova ekonomska politika se ne razlikuje mnogo od njegovih prethodnika. Nije došlo do preraspodele bogatstva, nego je država nastavila politiku stranih zaduživanja.

Nakon Maloazijske katastrofe 1922. trebalo je rešiti probleme oko 1,5 miliona izbeglica koji su stigli na teritoriju Grčke iz Male Azije i sa obala Crnog mora.

Grčko stalno zaduživanje u periodu od 1923. do 1932. godine povećavalo je javni dug i platni bilans je bio konstantno negativan. Godine 1929. izbija Velika ekonomska kriza nakon kraha Njujorške berze. Kriza je direktno uticala na sve svetske ekonomije, pa i na ekonomiju Grčke. Izvoz duvana, glavnog izvoznog proizvoda Grčke u Nemačku, njenog glavnom uvozniku, drastično je smanjen.

Grčka je pratila čvrstu fiskalnu politiku sa jakom drahmom (zlatno pravilo) sa ciljem da privuče strana ulaganja. U međuvremenu, Engleska je preko Međunarodne finansijske komisije i Društva naroda vršila pritisak na Grčku sa zahtevom da izmiri svoje obaveze prema bankama iz Engleske. Grčka prekasno napušta sistem i vrši devalvaciju drahme. Krah je bio neizbežan. Venizelos 1. maja 1932. godine u parlamentu Grčke proglašava bankrot.

Period posle bankrota iz 1932. godine praćen je diktaturama, političkim previranjima, ali i dogovorom o novim aranžmanima sa kreditorima.

Kriza 2009. godine

Poteškoće i periodi nestabilnosti za Grčku su usledili posle Drugog svetskog rata. Grčka je u nizu prošla građanski rat, vojni udar i diktaturu sa kratkim periodima stabilnosti i razvoja između njih.

Godina 1974. je početak nove ere u životu Grčke. Diktatura je zbačena i uspostavljen je demokratski sistem. Na vlasti su se smenjivale dve partije, PASOK i Nova demokratija, koje su završavajući mandate kao po pravilu ostavljale iza sebe uvećani javni dug i sve veći broj zaposlenih u javnoj službi. Utakmica između partija na vlasti u donošenju popularnih mera, manifestovala se ulaganjem u razvoj i stalnim povećanjem socijalnih davanja. Tokom 80-ih godina dvadesetog veka javni dug je rastao. Tek početkom devedesetih uvode se mere štednje i smanjenja deficita. Godine 1998, kada je Grčka pristala na ulazak u evrozonu, dug je iznosio oko 115% BDP-a i ostao na tom nivou do 2002.

Međutim, posle pristanka da pristupi evrozoni, zemlja nije bila spremna da se prilagodi velikim promenama u svetskoj ekonomiji i stalno je bila na gubitku u pogledu konkurentnosti. Ova situacija je proširila već veliki trgovinski deficit. Sa druge strane, širenje javnog sektora i povećanja troškova za socijalna davanja dovode dug do zabrinjavajućih razmera.

Novac je bio jeftin. I država i građani su se zaduživali do te mere da je životni standard bio nesrazmeran stvarnim ekonomskim mogućnostima. Novim zajmovima su isplaćivani stariji zajmovi, a država je tim putem pokrivala svoj trgovinski deficit i uspostavljala fiskalnu stabilnost.

Kriza na finansijskim tržištima je označila kraj te bajke.

Danas, ukupan suvereni dug Grčke iznosi oko 370 milijardi evra (oko 500 milijardi dolara).

Postojali su neki opravdani razlozi za velika zaduživanja. Neki od njih su veliki troškovi za odbranu zemlje zbog napetosti i stalne opasnosti koja dolazi od strane Turske. Sam geografski položaj Grčke zbog dugih granica i okruženosti zemljama koje nisu članice EU (ili tada nisu bile), zahteva veći angažman snaga bezbednosti. Ratovi na Balkanu i opasnost od njihovog prelivanja na teritoriju Grčke, bezbednosni problem Kipra, ali i opšta bezbednosna situacija u Sredozemlju utiču na stalno ulaganje zarad povećanja vojnih sposobnosti i spremnosti. Ulaganja su vršena u velike infrastrukturne projekte, posebno tokom priprema Olimpijskih igara 2004. godine.

Ono što je problem u celoj ovoj priči, koji i sami građani Grčke prepoznaju, jeste truo politički sistem, koji se ogleda kroz neodgovorno ponašanje vlasti i nesposobnost u rešavanju krupnih problema. Političke elite se enormno bogate i istovremeno daju krila visokim slojevima društva da uvećavaju svoj kapital ne plaćajući poreze državi. Čak i u ovoj krizi država svoj spas pronalazi u pražnjenju već praznih džepova građana, dok najbogatiji ostaju nedirnuti. Brodovlasnici prete da će izmestiti svoje poslovanje u druge zemlje, ukoliko Vlada odluči da ih optereti porezima. Naravno, vlasnici tih kompanija su u bliskim vezama sa političkom elitom i ujedno najveći finansijeri njihovih političkih kampanja.

Grci svoje nezadovoljstvo često izražavaju kroz demonstracije ili štrajkovima u kombinaciji sa demonstracijama. Vlada je ranije, dok je bilo novca, reagovala povećavanjem primanja radnika tako što im nije podizala samo plate, nego je ta povećanja krila preko raznih bonusa i dodataka. Sindikati u preduzećima ili u javnim službama koji su mogli da vrše veći pritisak na Vladu (poput sindikata zaposlenih u javnom prevozu, elektroprivredi, telekomu ili u prosveti), su se borili i izborili za bolje uslove rada, veće plate i veće beneficije. Ta povećanja nisu često bila racionalna i srazmerna zanimanju. Vlada je predlagala, a parlament donosio zakone koji su često bili nesprovodivi ili su masovno kršeni bez odgovarajućih kazni. Vlada, takođe, u mnogim segmentima nije imala hrabrosti ni istinske volje da zavede red. Razvio se sistem po kom su svi insistirali na svojim pravima, dok su obaveze ostavljali po strani. Sprovođenje i tumačenje zakona je bilo elastično i sprovodilo se od slučaja do slučaja.

Prema mišljenju Stavrosa Ligerosa, pisca i publiciste, u Grčkoj je postojao „nepriznati društveni ugovor“ po kom je elita tolerisala građanima sitna kršenja zakona, u zamenu za istu takvu toleranciju prema kršenjima zakona koju je vršila elita. Ta razmena se odvijala i kada je u pitanju obezbeđivanje posla u državnoj službi za decu običnih građana u zamenu za njihov glas. Taj nepriznati društveni ugovor se zasnivao na korupciji, izbegavanju plaćanja poreza, tolerisanjem postojanja bespravno izgrađenih objekata itd. Dakle, srž problema je u preuzimanju odgovornosti.

Vlada Jorgosa Papandreua je prva vlada u poslednjih trideset godina koja je preuzela odgovornost i izvršila promene koje su bile do pre nekoliko godina nezamislive. Možda je sve to kasno, ako to gledamo iz perspektive duga i obaveza koju ima Grčka prema bankama, ali nije kasno za grčko društvo. Masovnim protestima na kojima učestvuju svi slojevi društva, polako se artikuliše novi pravac u kom će se kretati društvo. Time i građani preuzimaju svoj deo odgovornosti za propuste iz prethodnih decenija. Kao istinski slobodoljubivi narod, bez obzira kakve mere „trojka“ upotrebi za rešenje ove krize, grčki narod će težiti da se oslobodi tuđeg jarma, makar on bio i ekonomski. U grčkom društvu postoji kapacitet, znanje, snaga, volja i mudrost da postavi svoj politički i ekonomski sistem na nove osnove. To je zadatak grčkog naroda i niko ne treba da se meša u to njihovo suvereno pravo.