Sumrak liberalizma

 Ima nečeg čudnog sa korona virusom. Kako vreme protiče sve je manje jasno šta se događa.Ono što je pre neku nedelju važilo za očiglednu činjenicu, više nije ni sigurno, a ponekad ni istinito. Budućnost je uvek neizvesna, to nije neka novost, ali je našoj stvarnosti, i predkoronskoj pa i koronskoj, i prošlost veoma upitna.

Kada virus prođe, i pre nego što se prebroje žrtve epidemije, moraće se voditi neka nova statisktika. Moraće se brojati ekonomske žrtve i kolosalni gubici – i ljudski i materijalni. Iako deluje paradoksalno, pandemija neće imati katastrofalne posledice po vladajuće političke i ekonomske strukture. Ne zato što one nisu podložne krizama, već što je, i u odsustvu pandemije, kriza bila neizbežna. U tom smislu ova sanitetska katastofa može biti i od koristi. Ona će maskirati probleme koji odavno postoje u globalizovanim liberalnim sistemima.

Pandemije, prema verskim učenjima, nastaju zbog greha. Istorija je ispunjena strahom od epidemija i katastrofa.Četiri jahača apokalipse simbolizuju smrt, rat, glad i bolest. Strah je nemogućeo dvojiti od ljudske prirode. On i parališe i podstiče. Strah od katastrofe, u čijem se korenu nalazi (po)grešno ponašanje čoveka, je star koliko i Biblija. U slučaju neobjašnjivog, kada su pojave brutalne, objašnjenja su religiozna. A to je i vreme u kom se grehovi šire. Poput virusa. Pa zar nije Dušan prekršio sveto pravilo i na Svetu Goru odveo Jelenu upravo zbog pandemije kuge?

Iako turbulentna vremena nose dramatične promene sa nadom da će stvari krenuti na bolje,često se dešavalo da budemo svedoci dodatnih padova i urušavanja kad jedan sistem izdiše, a uspostavlja se drugi sistem sa novom hijerarhijom vrednosti koja bi omogućila da se krene u dobrom pravcu - i pravom smeru!

Rađanje novog sistema može da potraje...

U početku šanse za iskorak uvek izgledajumale. Naravno, koliko god stvari izgledale tmurno, pandemije su, individualno, i vremena velikih postignuća. Samo zato što su londonski teatri bili zatvoreni dve godine, početkom XVI veka, Šekspir je imao dovoljno vremena da napiše nekoliko najznačajnijih dela.

I danas nastaju tako velike stvari, kojeće u budućnosti baciti makar malo plemenite svetlosti na vreme opterećeno izazovima. Za mnoge ljude čak i egzistencijalnim.

Ekonomska kriza nije ništa novo. Nije ni prva, ni poslednja. U mnogim zemljama sa hroničnim problemima ona neće biti ni naročito upečatljiva. Neće im doneti mnogo novih nedaća, jer one su već dugo u ozbiljnim problemima. Međutim, svuda, i kod razvijenih i onih koji to nisu, daleko je interesantnija interpretacija krize. A ta interpretacija je od samog početka gotovo jednozvučna - virus je postao uzrok i opravdanje za probleme koji već dugo tinjaju u svetskoj privredi. A upravo ti problemi, naročito višedecenijska stagnacija realnih zarada i ogroman, eksplozivan rast nejednakosti, jesu, dobrim delom, uzroci mnogih ne samo ekonomskih, već i političkih i društvenih procesa.

Političke, privredne i finansijske oligarhije su brižljivo čuvale svoje privilegije. Upravo ove strukture pokazuju najveći stepen prilagodljivosti. To, a ne efikasnost, postalo je definicija uspeha u privredi. Za ove grupe bitnija je njihova moć, nego moć institucija. Robert Mihels je jasno formulisao još 1911.

Koliko god ekonomija izgledala komplikovana onima koji nisu ekonomisti, ipak postoji nekoliko relativno jednostavnih činjenica. Jedna je da je svaka kriza imala veze sa nekom vrstom duga. Dugom države, dugom privrede, dugom stanivništva, dugom finansijskih institucija. Bez izuzetaka. Kod velikih kriza, bila je to kombinacija eksplozivnog rasta dugova građana, države i privrede. Da bi smo razumeli ekonomiju današnjice, a naročito u budućnosti, moramo da se vratimo na „predkorona“ stanje, odnosno na drugu polovinu 2019 - dok su stvari još „dobro stajale“.

Tada je globalni dug iznosio preko 300 hiljada milijardi dolara i činio je oko 300% globalnog GDP-a. Ovaj nivo je daleko iznad nivoa iz 2008, kada je došlo do prvog udara globalne krize. Oni koji veruju u alternativnu stvarnost, rekli bi da postoji i ona stvarnost, uporedo sa našom, u kojoj je finansijski sistem potonuo, povlačeći za sobom realnu privredu. Na sličan način na koji se survao segment hipotekarnih obveznica i derivativa 2008.

Novac se štampa obilato, kamatne stope su dugi period vremena apsurdno niske, stari dugovi se plaćaju novim zaduženjima. Neodrživi korporativni dugovi počinju da uslovljavajune samo funkcionisanje već i opstanak globalnog finansijskog sistema

Gomilanje dugova je moguće, jer globalni sistem funkcioniše na dnevnoj bazi. Novac se štampa obilato, kamatne stope su dugi period vremena apsurdno niske, stari dugovi se plaćaju novim zaduženjima. Neodrživi korporativni dugovi počinju da uslovljavajune samo funkcionisanje već i opstanak globalnog finansijskog sistema. U SAD se već u septembru 2019. pojavio problem sa likvidnošću u privredi.

Nemačka kompanija „Leoni“je objavila očekivanja da će joj nemačka država pomoći sa nekoliko stotina miliona evra kako bi prebrodila krizu. Krizu koja nema veze sa pandemijom. Ni oni koje je virus pogodio, poput „Lufthanse“ ne čekaju. Kancelarkin kabinet diskutuje o paketu podrške od više milijardi evra. Mnogo ih je u redu za čekanje. Svuda. Svaka zemlja ima svoje lufthanze i leonije, i upravo zato je to sistem, a ne slučajnost. Er Frans će dobiti 7 milijardi od Francuske, KLM 4 milijarde od Holandije ....

Daleko od toga da je to posledice virusa.Oligarhije koje su se našle u problemu ne mora da smišljaju izgovor, samo treba da pronađu načina da budu podvedeni pod državne finansijske i fiskalne gromobrane koji se prave protiv udara korone. Problem je što su mesta pod gromobranom ograničena. Intervencije država će spasiti etablirane, krupne biznise i finansijske institucije, vlade iako će svi doživeti ozbiljan udarac.Dakle, virus je spasilac vladajućim strukturama. Međutim, istorija je puna lažnih spasilaca i katastrofalnih oslobodilaca. Zato se kasnije pojavi potreba da se istorija prepravlja, pa se dođe do toga da se i ne zna šta je prava istina.

U tržišnoj privredi dugovi nisu instrument za preživaljavanje, oni su poluga za razvoj. Gubici su vezani za poslovne procese. Ključno pitanje je kako će gubici biti sanirani i ko ćedugove platiti. Odakle dolazi novac i ko za njega plaća. Ukoliko se mnogo novca nađe na raspolaganju - tj. bude štampano - neefikasnosti su nužne.

Novac je kao i svaka druga roba. Kad je ruska vlada u komunizmu odlučila da hleb bude besplatan, seljaci su ga davali kravama. Taj obrazac se ovde neće promeniti. Jedino je pitanje koliko će krava biti sito, a koliko će ljudi ostati gladno. Uopšte, pitanje novca je sudbnosno pitanje koje će, u velikoj meri, odrediti budućnost tržišne privrede. Kako je to napisao Dostojevski, verovatno najpoznatiji ekonomista među piscima, ukoliko hoćete da uništite tržišnu privredu, uništite joj novac.

Izvesno je da će, posle epidemije, štampanje novca nastaviti. I to u kolosalnim razmerama. Zahvaljujući virusu, to više niko neće osporavati. Još važnije, niko neće ni primetiti kako se on pojavljuje i distribuira upravo onim mehanizmima koji će omogućiti bankama, najbogatijim državama i velikim kompanijama da do njega dođu– baš tad kad im bude zatrebao

Razlog je što se svakim udarom na vrednost novca uništava i poverenje. Novac ima vrednost samo zato što postoji poverenje u državu koja ga štampa i koja garantuje danominalna vrednost odgovara realnoj. Bez poverenja se gubimogućnost da ljudisarađuju, da poslujunatržištuili van njega, a o investicijamada i ne govorimo.

Izvesno je da će, posle epidemije, štampanje novca nastaviti. I to u kolosalnim razmerama. Zahvaljujući virusu, to više niko neće osporavati. Još važnije, niko neće ni primetiti kako se on pojavljuje i distribuira upravo onim mehanizmima koji će omogućiti bankama, najbogatijim državama i velikim kompanijama da do njega dođu– baš tad kad im bude zatrebao. To je i logično. Države će primenjivati sve ono što znaju, ali to, izgleda, neće biti dovoljno. Ne samo što će biti potrebno mnogo više od onoga što budu mogle, već bi stvarnost i mere morale da osmisle na novi način.

Dakle, potrebno je i ono što se ne zna, ali i što je moguće. Istorija nas uči da su društva retko uspevala kada su pred njima bili ovakvi izazovi. Ponekada su birana rešenja koja nisu bila poznata, ali i za koja se ispostavilo da su nemoguća. A to je uvod u katastrofu. Da bi se katastrofa izbegla, ne sme se desiti da se sadašnjost objašnjava maglovitim vizijama budućnosti i nepotpunim, često pogrešnim, interpretacijama prošlosti, a da se ne i vidi šta se dešava danas. Jer tada, kako se budućnost bude pretvarala u sadašnjost ona će prestati da bude maglovita, ali i svi su izgledi da će biti vrlo neprijatna za ogromnu većinu.

I dok je finansijska kriza iz 2008, kao skoro i sve pre, bila kriza tražnje, dotle je kriza ubrzana virusom mnogo više od toga. To je kombinovana kriza. Kriza ponude i kriza potražnje. Veliki delovi razvijenih privreda su se usporili, posebno sektor usluga. To se dešava samo u ratnim vremenima. Stanje koje, u privrednom i političkom smislu, naliči ratnom, iako nije ratno, ne može biti dobro. A vreme tokom tog stanja, a naročito posle njega, ne može biti prijatno.

Paradoksalno je, ali ekonomija bi mogla da nastavi tamo gde je navodno sve i počelo – sa slepim mišem. Naime, upravo bi i ona mogla imati let slepog miša, instiktivno i slepo prateći i tražeći rute kojima se kretala i ranije. A možda je jedina delotvornost u novom prostoru u kojem će se leteti, neki novi put – ali njegovo pronalaženje zahteva hrabrost i odvažnost. Drugačiji putu novom prostoru jeste novi sistem pravila.

Prilikom napada na Tulon, Napoleon je grozničavo udarao štapom po topografskoj karti. Ali ni slučajno nije pokazivao na grad, udarao je po ivici topografske karte. I to na zaprepašćenje svojih generala. Niko nije smeo da protivreči. Još manje da pita zašto. A odgovor je više nego očigledan: tamo su se nalazili putevi koji su vodili u grad. Onako kako se kontrolom puteva dobija rat, tako se i radom institucija određuje uspeh i pristojna budućnost društva.

Da bi se privreda razumela, neophodno je razumeti politiku. Tamo se kreiraju pravila igre i trasiraju putevi privrednog uspeha. Ekonomiju nikad suštinski i nije bilo moguće razumeti bez političkog konteksta i institucija koje taj kontekst proizvodi. Ako je suditi po reakciji politike na širenje virusa, privreda neće imati mnogo šanse da izađe otpornija na izazove koji će se pojaviti.

A kako je izgledala reakcija i pokušaj kontrole od strane političkih elita u situaciji kada je čovek, a političari su samo ljudi, nemoćan i kad ne može u potpunosti da razume šta se dešava? Stanje u kojem su se vlasti našle je konfuzno, a reakcije su panične, vojne i nedozirane. Odsustvo povezanosti između realnosti koju posmatramo, one koju analiziramo, ali i one o kojoj se izveštava, vodi pojavi ključnog problema.

Od prosečnog pojedinca stvarnost se može nazreti sve manje i manje. Sve su ovo loši saveznici za rešavanje problema. Na osnovu onoga što opažamo, očekivanja kod racionalnog posmatrača ne bi trebalo da budu velika. A ako niste racionalni, onda i ne treba da opažate. Dovoljno je da zažmurite i zamislite bolju budućnost. Sposobnost opažanja će biti od velike važnosti i na ceni tek kada demokratija ponovo procveta, kada dođe do izbora.

Ne samo da su konfuzija, panika i prenaglašene reakcije učinile mogućnost opažanja suženom, skoroi nemogućom, već su se javno mnjenje i građani našli u stanju kolektivne psihoze.Možda bi neko mogao reći da to i nije koincidencija.Ovakvo stanje je preduslov da se prihvate odluke o vanrednom stanju i policijskom času bez otpora. Ali i uvertira u prihvatanje koječega još. Odluke su već donosene. I pre epidemije, donosiće se i posle. Problem je što je proces donošenja odluka nakaradan. U novim okolnostima prvo se donose odluke, pa se traga za objašnjenima (ponekad u zavisnosti od rezultata anketa koje se u međuvremenu sprovedu), a trebalo bi da odluke slede objašnjenja koja treba da ih učine prihvatljivim.Zdrava demokratija bi trebalo takoda funkcioniše.

U svakoj krizi, ključan je prikaz situacije kao osnova za svaku percepciju. Tako je kod svakog živog, ali i društvenog organizma. U tom smislu, ključno je pitanje kako će reagovati javno mnjenje naZapadu, kad preokupacija da se ostane nezaražen bude zamenjena preokupacijom kako da se preživi. Kako doći do napretka i kako tragati za srećom. Ovo poslednje su Amerikancima obećali još Tomas DŽeferson, Aleksandar Hamilton i Bendžamin Frenklin, Evropljanima De Gol i Adenauer. Za danas i sutra, opravdanje za nemogućnost da se na ova pitanja odgovori može biti virus, ali kako sećanja na njega budu bledela, tako to više neće biti dovoljno.

Iako je danas, medijski gledano, virus kriv za sve i uzrok svih nedaća, pa čak i ako je posledica ljudske bahatosti i neodgovornosti, on, naprosto, nije dovoljan da bi se objasnili svi nagomilani problemi.

Medijska iskrivljenost realnosti, koja onemogućava prosečnom građaninu da razlikuje uticaj i pojavu virusa od pseudo-virusa,potiče i od rastuće konfuzije različitih centara moći: onih koji donose odluke, onih koji ih sprovode i onih koji su tu da ih tumače -mediji. I dok je prirodno da mediji alarmiraju, uzbunjuju, propituju, nije prirodno da ljudi koji upravljaju zemljama, političari, imaju istu vrstu sklonosti.

Ministri su, najednom, postali animatori. A animatori su dobri za predstave i zabave koje kratko traju,ali isto tako pogubni za krize i vremena kada je potrebno donositi teške odluke. Upravljanje, ono uspešno, zahteva i vreme i distancu. Mada, čini se, da to danas i nije više neophodno s obzirom da posledice aktivnosti onih koji danas upravljaju neće biti pripisivane njima već nekim drugima koji će tada biti na vlasti. Pitanja će se možda pojaviti kasnije, ali će i tad biti potopljena nekim drugim novostima i zatrpana novim prioritetima. Bez obzira na zaborav formalnog krivca posledice će trajati dugo.

I ekonomska stvarnost i društvena i politička realnost se uvek odvijaju u okruženju u kome pogledi na svet određuju obrasce ponašanja onih koji deluju i rade. Dakle, ideologija nije nebitna. Ona je stalno prisutna i određuje smisao svega što radimo. Nekada je i odlučujuća, ali uvek prilagodljiva.Ali ta prilagodljivost često zamagli cilj.

Osim potrebe za senzacionalizmom i konstantnim alarmiranjem, jer to privlači pažnju, oni koji koriste ideologiju u ovom vremenu daju prioritet informacijama koje se uklapaju i koji pojačavaju uspostavljene medijske poglede na svet. Svi podaci koji se ne uklapaju u ovu sliku postaju politički problematični i netačni, jer ne potvrđuju dominantnu ne teoriju, nego interpretaciju realnosti.

Kapitalizam je, definitivno, ekonomski najefikasniji mehanizam, a zajedno sa prirodnim okruženjem, demokratijom, društveno najmanje rigidan i najmanje loš sistem

Ali, činjenice su tvrdoglave… Ne mogu se niti prevideti niti izbrisati. Poput virusa su. Neće da nestanu, a oni koji ih ignorišu, pre ili kasnije, ali po pravilu bez izuzetka, bivaju sustignuti. A veza između udarne snage činjenicai ignorisanja posledica koje prouzrokujuje eksponencijalna -za svako ignorisanje činjenica višestruko se poveća šteta koja nastaje zbog tog previda.

Izvesno je da će slabe i nerazvijene privrede posebno patiti. Kapital će nastaviti da se povlači. Ništa novo se neće desiti drugačije, od onogašto se dešavalo 1929. ili 2008. Ali nije samo kapital u pitanju. Inovacije, a time i ekonomski uspeh i blagostanje zavise, i oduvek su, od veličine tržišta i njegove diversifikacije. Nerazvijene privrede nemaju takvo tržište. One, jednostavno, nemaju kapaciteta da pomognu same sebi. Valjda taj začarani krug siromaštva u kojem se nalaze takodugo, i kad je globalna konjunktura bila povoljna i uprkos velikim tehnološkim inovacijama u prethodnih par decenija, jeste i najbolji svedok tome.

Doduše, kao što se sovjetska privreda pokazala imunom na Veliku depresiju 1930-ih godina, danas će to moći uraditi Severna Koreja. Ukoliko se izuzmu gulazi i, uopšte, život u takvim zemljama, to jeste vredno pohvale. Ali, nije za preporuku. Ako, eventualno, neko negde i mašta o takvoj budućnosti. Ako dođe do kraja globalizacije, to će značiti i kraj, ionako tanane nade, za mnoge male, nerazvijene i nestabilne zemlje. Doduše, to ne znači da će svaki izvoz prestati. Samo će u novim okolnostima postojati tendencija da se izveze nestabilnost. Iako ona nije tražena roba, oni koji je konzumiraju uglavnom nemaju izbora. Neće ih niko pitati. Svi će biti na gubitku.

I da ne bude zablude. Nije ovo kriza tržišne privrede. Ovo je kriza sistema i pravila na kojima libralizam počiva

I da ne bude zablude. Nije ovo kriza tržišne privrede. Ovo je kriza sistema i pravila na kojima libralizam počiva. A pravila mogu biti i drugačija. Pa zar dva veka tržišne privrede i ne dokazuju to? Imali očiglednijeg primera da defekt postoji, od negativne cene nafte, negativnih kamatnih stopa ?

Kapitalizam je, definitivno, ekonomski najefikasniji mehanizam, a zajedno sa prirodnim okruženjem, demokratijom, društveno najmanje rigidan i najmanje loš sistem. Kada treba proizvesti bogatstva kapitalizam i tržišna privreda su bez premca – problem je raspodela! Kada funkcioniše kako treba sistem raspoređuje bogatstvo neravnomerno ali svima. Liberalizam je taj izvitopereni, isčašeni modus nepravedne raspodele gde malobrojni dobiju gotovo sve, a ogromna većina skoro ništa!

Vlada mišljenje da liberalizam funkcioniše kao kapitalizam. Možda u formi, ali ne u suštini. Posebno od kada svetom vladaju Globalizacija i Finansijski Kapitalizam.

Samo u onoj meri u kojoj ta pravila raspodele budu promenjena, a svesti, i lične i društvene,  unapređene tako da sloboda svih bude poštovana, otvoriće se putevi ka “boljoj budućnosti”.

Problem ješto je tih puteva malo, a stranputica mnogo. Da bi se izašlo na pravi put, nije bitno samo da se on izabere, već je potrebno i da na njega krene dovoljna kritična masa. Možda je iluzorno to očekivati od čvrsto ukorenjenih ekonomskih i političkih elita, koje imaju mnogo toga da izgube od promena, ali ipak će možda shvatiti da će tako sačuvati i sebe u budućnosti.

Sačuvaće možda i dušu ... ako je još imaju.

(NIN)