Сумрак либерализма

 Има нечег чудног са корона вирусом. Како време протиче све је мање јасно шта се догађа.Оно што је пре неку недељу важило за очигледну чињеницу, више није ни сигурно, а понекад ни истинито. Будућност је увек неизвесна, то није нека новост, али је нашој стварности, и предкоронској па и коронској, и прошлост веома упитна.

Када вирус прође, и пре него што се преброје жртве епидемије, мораће се водити нека нова статисктика. Мораће се бројати економске жртве и колосални губици – и људски и материјални. Иако делује парадоксално, пандемија неће имати катастрофалне последице по владајуће политичке и економске структуре. Не зато што оне нису подложне кризама, већ што је, и у одсуству пандемије, криза била неизбежна. У том смислу ова санитетска катастофа може бити и од користи. Она ће маскирати проблеме који одавно постоје у глобализованим либералним системима.

Пандемије, према верским учењима, настају због греха. Историја је испуњена страхом од епидемија и катастрофа.Четири јахача апокалипсе симболизују смрт, рат, глад и болест. Страх је немогућео двојити од људске природе. Он и паралише и подстиче. Страх од катастрофе, у чијем се корену налази (по)грешно понашање човека, је стар колико и Библија. У случају необјашњивог, када су појаве бруталне, објашњења су религиозна. А то је и време у ком се грехови шире. Попут вируса. Па зар није Душан прекршио свето правило и на Свету Гору одвео Јелену управо због пандемије куге?

Иако турбулентна времена носе драматичне промене са надом да ће ствари кренути на боље,често се дешавало да будемо сведоци додатних падова и урушавања кад један систем издише, а успоставља се други систем са новом хијерархијом вредности која би омогућила да се крене у добром правцу - и правом смеру!

Рађање новог система може да потраје...

У почетку шансе за искорак увек изгледајумале. Наравно, колико год ствари изгледале тмурно, пандемије су, индивидуално, и времена великих постигнућа. Само зато што су лондонски театри били затворени две године, почетком XVI века, Шекспир је имао довољно времена да напише неколико најзначајнијих дела.

И данас настају тако велике ствари, којеће у будућности бацити макар мало племените светлости на време оптерећено изазовима. За многе људе чак и егзистенцијалним.

Економска криза није ништа ново. Није ни прва, ни последња. У многим земљама са хроничним проблемима она неће бити ни нарочито упечатљива. Неће им донети много нових недаћа, јер оне су већ дуго у озбиљним проблемима. Међутим, свуда, и код развијених и оних који то нису, далеко је интересантнија интерпретација кризе. А та интерпретација је од самог почетка готово једнозвучна - вирус је постао узрок и оправдање за проблеме који већ дуго тињају у светској привреди. А управо ти проблеми, нарочито вишедеценијска стагнација реалних зарада и огроман, експлозиван раст неједнакости, јесу, добрим делом, узроци многих не само економских, већ и политичких и друштвених процеса.

Политичке, привредне и финансијске олигархије су брижљиво чувале своје привилегије. Управо ове структуре показују највећи степен прилагодљивости. То, а не ефикасност, постало је дефиниција успеха у привреди. За ове групе битнија је њихова моћ, него моћ институција. Роберт Михелс је јасно формулисао још 1911.

Колико год економија изгледала компликована онима који нису економисти, ипак постоји неколико релативно једноставних чињеница. Једна је да је свака криза имала везе са неком врстом дуга. Дугом државе, дугом привреде, дугом станивништва, дугом финансијских институција. Без изузетака. Код великих криза, била је то комбинација експлозивног раста дугова грађана, државе и привреде. Да би смо разумели економију данашњице, а нарочито у будућности, морамо да се вратимо на „предкорона“ стање, односно на другу половину 2019 - док су ствари још „добро стајале“.

Тада је глобални дуг износио преко 300 хиљада милијарди долара и чинио је око 300% глобалног ГДП-а. Овај ниво је далеко изнад нивоа из 2008, када је дошло до првог удара глобалне кризе. Они који верују у алтернативну стварност, рекли би да постоји и она стварност, упоредо са нашом, у којој је финансијски систем потонуо, повлачећи за собом реалну привреду. На сличан начин на који се сурвао сегмент хипотекарних обвезница и дериватива 2008.

Новац се штампа обилато, каматне стопе су дуги период времена апсурдно ниске, стари дугови се плаћају новим задужењима. Неодрживи корпоративни дугови почињу да условљавајуне само функционисање већ и опстанак глобалног финансијског система

Гомилање дугова је могуће, јер глобални систем функционише на дневној бази. Новац се штампа обилато, каматне стопе су дуги период времена апсурдно ниске, стари дугови се плаћају новим задужењима. Неодрживи корпоративни дугови почињу да условљавајуне само функционисање већ и опстанак глобалног финансијског система. У САД се већ у септембру 2019. појавио проблем са ликвидношћу у привреди.

Немачка компанија „Леони“је објавила очекивања да ће јој немачка држава помоћи са неколико стотина милиона евра како би пребродила кризу. Кризу која нема везе са пандемијом. Ни они које је вирус погодио, попут „Луфтхансе“ не чекају. Канцеларкин кабинет дискутује о пакету подршке од више милијарди евра. Много их је у реду за чекање. Свуда. Свака земља има своје луфтханзе и леоније, и управо зато је то систем, а не случајност. Ер Франс ће добити 7 милијарди од Француске, КЛМ 4 милијарде од Холандије ....

Далеко од тога да је то последице вируса.Олигархије које су се нашле у проблему не мора да смишљају изговор, само треба да пронађу начина да буду подведени под државне финансијске и фискалне громобране који се праве против удара короне. Проблем је што су места под громобраном ограничена. Интервенције држава ће спасити етаблиране, крупне бизнисе и финансијске институције, владе иако ће сви доживети озбиљан ударац.Дакле, вирус је спасилац владајућим структурама. Међутим, историја је пуна лажних спасилаца и катастрофалних ослободилаца. Зато се касније појави потреба да се историја преправља, па се дође до тога да се и не зна шта је права истина.

У тржишној привреди дугови нису инструмент за преживаљавање, они су полуга за развој. Губици су везани за пословне процесе. Кључно питање је како ће губици бити санирани и ко ћедугове платити. Одакле долази новац и ко за њега плаћа. Уколико се много новца нађе на располагању - тј. буде штампано - неефикасности су нужне.

Новац је као и свака друга роба. Кад је руска влада у комунизму одлучила да хлеб буде бесплатан, сељаци су га давали кравама. Тај образац се овде неће променити. Једино је питање колико ће крава бити сито, а колико ће људи остати гладно. Уопште, питање новца је судбносно питање које ће, у великој мери, одредити будућност тржишне привреде. Како је то написао Достојевски, вероватно најпознатији економиста међу писцима, уколико хоћете да уништите тржишну привреду, уништите јој новац.

Извесно је да ће, после епидемије, штампање новца наставити. И то у колосалним размерама. Захваљујући вирусу, то више нико неће оспоравати. Још важније, нико неће ни приметити како се он појављује и дистрибуира управо оним механизмима који ће омогућити банкама, најбогатијим државама и великим компанијама да до њега дођу– баш тад кад им буде затребао

Разлог је што се сваким ударом на вредност новца уништава и поверење. Новац има вредност само зато што постоји поверење у државу која га штампа и која гарантује даноминална вредност одговара реалној. Без поверења се губимогућност да људисарађују, да послујунатржиштуили ван њега, а о инвестицијамада и не говоримо.

Извесно је да ће, после епидемије, штампање новца наставити. И то у колосалним размерама. Захваљујући вирусу, то више нико неће оспоравати. Још важније, нико неће ни приметити како се он појављује и дистрибуира управо оним механизмима који ће омогућити банкама, најбогатијим државама и великим компанијама да до њега дођу– баш тад кад им буде затребао. То је и логично. Државе ће примењивати све оно што знају, али то, изгледа, неће бити довољно. Не само што ће бити потребно много више од онога што буду могле, већ би стварност и мере морале да осмисле на нови начин.

Дакле, потребно је и оно што се не зна, али и што је могуће. Историја нас учи да су друштва ретко успевала када су пред њима били овакви изазови. Понекада су бирана решења која нису била позната, али и за која се испоставило да су немогућа. А то је увод у катастрофу. Да би се катастрофа избегла, не сме се десити да се садашњост објашњава магловитим визијама будућности и непотпуним, често погрешним, интерпретацијама прошлости, а да се не и види шта се дешава данас. Јер тада, како се будућност буде претварала у садашњост она ће престати да буде магловита, али и сви су изгледи да ће бити врло непријатна за огромну већину.

И док је финансијска криза из 2008, као скоро и све пре, била криза тражње, дотле је криза убрзана вирусом много више од тога. То је комбинована криза. Криза понуде и криза потражње. Велики делови развијених привреда су се успорили, посебно сектор услуга. То се дешава само у ратним временима. Стање које, у привредном и политичком смислу, наличи ратном, иако није ратно, не може бити добро. А време током тог стања, а нарочито после њега, не може бити пријатно.

Парадоксално је, али економија би могла да настави тамо где је наводно све и почело – са слепим мишем. Наиме, управо би и она могла имати лет слепог миша, инстиктивно и слепо пратећи и тражећи руте којима се кретала и раније. А можда је једина делотворност у новом простору у којем ће се летети, неки нови пут – али његово проналажење захтева храброст и одважност. Другачији путу новом простору јесте нови систем правила.

Приликом напада на Тулон, Наполеон је грозничаво ударао штапом по топографској карти. Али ни случајно није показивао на град, ударао је по ивици топографске карте. И то на запрепашћење својих генерала. Нико није смео да противречи. Још мање да пита зашто. А одговор је више него очигледан: тамо су се налазили путеви који су водили у град. Онако како се контролом путева добија рат, тако се и радом институција одређује успех и пристојна будућност друштва.

Да би се привреда разумела, неопходно је разумети политику. Тамо се креирају правила игре и трасирају путеви привредног успеха. Економију никад суштински и није било могуће разумети без политичког контекста и институција које тај контекст производи. Ако је судити по реакцији политике на ширење вируса, привреда неће имати много шансе да изађе отпорнија на изазове који ће се појавити.

А како је изгледала реакција и покушај контроле од стране политичких елита у ситуацији када је човек, а политичари су само људи, немоћан и кад не може у потпуности да разуме шта се дешава? Стање у којем су се власти нашле је конфузно, а реакције су паничне, војне и недозиране. Одсуство повезаности између реалности коју посматрамо, оне коју анализирамо, али и оне о којој се извештава, води појави кључног проблема.

Од просечног појединца стварност се може назрети све мање и мање. Све су ово лоши савезници за решавање проблема. На основу онога што опажамо, очекивања код рационалног посматрача не би требало да буду велика. А ако нисте рационални, онда и не треба да опажате. Довољно је да зажмурите и замислите бољу будућност. Способност опажања ће бити од велике важности и на цени тек када демократија поново процвета, када дође до избора.

Не само да су конфузија, паника и пренаглашене реакције учиниле могућност опажања суженом, скорои немогућом, већ су се јавно мњење и грађани нашли у стању колективне психозе.Можда би неко могао рећи да то и није коинциденција.Овакво стање је предуслов да се прихвате одлуке о ванредном стању и полицијском часу без отпора. Али и увертира у прихватање којечега још. Одлуке су већ доносене. И пре епидемије, доносиће се и после. Проблем је што је процес доношења одлука накарадан. У новим околностима прво се доносе одлуке, па се трага за објашњенима (понекад у зависности од резултата анкета које се у међувремену спроведу), а требало би да одлуке следе објашњења која треба да их учине прихватљивим.Здрава демократија би требало такода функционише.

У свакој кризи, кључан је приказ ситуације као основа за сваку перцепцију. Тако је код сваког живог, али и друштвеног организма. У том смислу, кључно је питање како ће реаговати јавно мњење наЗападу, кад преокупација да се остане незаражен буде замењена преокупацијом како да се преживи. Како доћи до напретка и како трагати за срећом. Ово последње су Американцима обећали још Томас Џеферсон, Александар Хамилтон и Бенџамин Френклин, Европљанима Де Гол и Аденауер. За данас и сутра, оправдање за немогућност да се на ова питања одговори може бити вирус, али како сећања на њега буду бледела, тако то више неће бити довољно.

Иако је данас, медијски гледано, вирус крив за све и узрок свих недаћа, па чак и ако је последица људске бахатости и неодговорности, он, напросто, није довољан да би се објаснили сви нагомилани проблеми.

Медијска искривљеност реалности, која онемогућава просечном грађанину да разликује утицај и појаву вируса од псеудо-вируса,потиче и од растуће конфузије различитих центара моћи: оних који доносе одлуке, оних који их спроводе и оних који су ту да их тумаче -медији. И док је природно да медији алармирају, узбуњују, пропитују, није природно да људи који управљају земљама, политичари, имају исту врсту склоности.

Министри су, наједном, постали аниматори. А аниматори су добри за представе и забаве које кратко трају,али исто тако погубни за кризе и времена када је потребно доносити тешке одлуке. Управљање, оно успешно, захтева и време и дистанцу. Мада, чини се, да то данас и није више неопходно с обзиром да последице активности оних који данас управљају неће бити приписиване њима већ неким другима који ће тада бити на власти. Питања ће се можда појавити касније, али ће и тад бити потопљена неким другим новостима и затрпана новим приоритетима. Без обзира на заборав формалног кривца последице ће трајати дуго.

И економска стварност и друштвена и политичка реалност се увек одвијају у окружењу у коме погледи на свет одређују обрасце понашања оних који делују и раде. Дакле, идеологија није небитна. Она је стално присутна и одређује смисао свега што радимо. Некада је и одлучујућа, али увек прилагодљива.Али та прилагодљивост често замагли циљ.

Осим потребе за сензационализмом и константним алармирањем, јер то привлачи пажњу, они који користе идеологију у овом времену дају приоритет информацијама које се уклапају и који појачавају успостављене медијске погледе на свет. Сви подаци који се не уклапају у ову слику постају политички проблематични и нетачни, јер не потврђују доминантну не теорију, него интерпретацију реалности.

Капитализам је, дефинитивно, економски најефикаснији механизам, а заједно са природним окружењем, демократијом, друштвено најмање ригидан и најмање лош систем

Али, чињенице су тврдоглаве… Не могу се нити превидети нити избрисати. Попут вируса су. Неће да нестану, а они који их игноришу, пре или касније, али по правилу без изузетка, бивају сустигнути. А веза између ударне снаге чињеницаи игнорисања последица које проузрокујује експоненцијална -за свако игнорисање чињеница вишеструко се повећа штета која настаје због тог превида.

Извесно је да ће слабе и неразвијене привреде посебно патити. Капитал ће наставити да се повлачи. Ништа ново се неће десити другачије, од оногашто се дешавало 1929. или 2008. Али није само капитал у питању. Иновације, а тиме и економски успех и благостање зависе, и одувек су, од величине тржишта и његове диверсификације. Неразвијене привреде немају такво тржиште. Оне, једноставно, немају капацитета да помогну саме себи. Ваљда тај зачарани круг сиромаштва у којем се налазе такодуго, и кад је глобална коњунктура била повољна и упркос великим технолошким иновацијама у претходних пар деценија, јесте и најбољи сведок томе.

Додуше, као што се совјетска привреда показала имуном на Велику депресију 1930-их година, данас ће то моћи урадити Северна Кореја. Уколико се изузму гулази и, уопште, живот у таквим земљама, то јесте вредно похвале. Али, није за препоруку. Ако, евентуално, неко негде и машта о таквој будућности. Ако дође до краја глобализације, то ће значити и крај, ионако танане наде, за многе мале, неразвијене и нестабилне земље. Додуше, то не значи да ће сваки извоз престати. Само ће у новим околностима постојати тенденција да се извезе нестабилност. Иако она није тражена роба, они који је конзумирају углавном немају избора. Неће их нико питати. Сви ће бити на губитку.

И да не буде заблуде. Није ово криза тржишне привреде. Ово је криза система и правила на којима либрализам почива

И да не буде заблуде. Није ово криза тржишне привреде. Ово је криза система и правила на којима либрализам почива. А правила могу бити и другачија. Па зар два века тржишне привреде и не доказују то? Имали очигледнијег примера да дефект постоји, од негативне цене нафте, негативних каматних стопа ?

Капитализам је, дефинитивно, економски најефикаснији механизам, а заједно са природним окружењем, демократијом, друштвено најмање ригидан и најмање лош систем. Када треба произвести богатства капитализам и тржишна привреда су без премца – проблем је расподела! Када функционише како треба систем распоређује богатство неравномерно али свима. Либерализам је тај извитоперени, исчашени модус неправедне расподеле где малобројни добију готово све, а огромна већина скоро ништа!

Влада мишљење да либерализам функционише као капитализам. Можда у форми, али не у суштини. Посебно од када светом владају Глобализација и Финансијски Капитализам.

Само у оној мери у којој та правила расподеле буду промењена, а свести, и личне и друштвене,  унапређене тако да слобода свих буде поштована, отвориће се путеви ка “бољој будућности”.

Проблем јешто је тих путева мало, а странпутица много. Да би се изашло на прави пут, није битно само да се он изабере, већ је потребно и да на њега крене довољна критична маса. Можда је илузорно то очекивати од чврсто укорењених економских и политичких елита, које имају много тога да изгубе од промена, али ипак ће можда схватити да ће тако сачувати и себе у будућности.

Сачуваће можда и душу ... ако је још имају.

(НИН)