Стварни циљ антипандемијских мера није био сузбијање вируса - већ нормализација ванредног стања

Kада су и САД и СЗО прогласиле крај ванредне здравствене ситуације проглашене због ковида-19 наивни су можда помислили да је ноћна мора звaна пандемија коначно завршена. Већину људи већ су окупирали други проблеми, као што су инфлација или рат. Али ми који смо од почетка тврдили да права ноћна мора није сам вирус, већ дистопијски одговор владе на њега у име „јавног здравља“ - сматрамо да није време за славље.

За почетак, ми смо још увек мањина. Током прошле године, званични извештаји су потврдили многе наше тврдње које су у почетку одбачене као дезинформације - о вероватном вештачком пореклу вируса; о бескорисности универзалног маскирања (посебно код деце); о затварању школа; о негативаном утицају закључавања, о могућим нежељеним ефектима РНК вакцина и још много тога. Али већина људи још није свесна о чему се радило. Уместо тога, они се и даље у великој мери придржавају „ковид консензуса“-  да су мере против пандемије биле неопходан, иако болан, одговор на нови вирус о коме смо врло мало знали. Једна недавна британска анкета показала је да је већина Британаца и даље уверена да су закључавање била прави избор.

Ако су нас протекле три године нечему научиле, то је да већина уставних гаранција, правних формалности и подела власти - које смо узимали здраво за готово - могу лако да се одбаце у име „ванредног стања“

Хоће ли се ово променити? Не чини се да ће до тога доћи, с обзиром на огромна средства која ће вероватно бити уложена у консолидацију „прихваћене приче“ у протекле три године, што бисмо могли назвати „пост-ковид консензусом“. Ово се већ може видети у хагиографским извештајима медија о двоје главних архитеката америчког одговора на пандемију, Ентонију Фаучију и бившој директорки Центра за контролу и превенцију болести Рошел Валенски, након њиховог недавног одласка из владе. У међувремену, Светска здравствена организација и националне владе настоје да повећају моћ централизованих органа за јавно здравље током здравствених ванредних ситуација кроз ревизију Међународних здравствених прописа СЗО и новим Споразумом о пандемији. Упркос покретању званичних истрага о ковиду у неколико земаља, укључујући Велику Британију, чини се да од тога неће бити ништа. Неуспеси почињени на највишем нивоу током „рата против ковида“ једноставно су превелики да би се могло очекивати да ће државе судити саме себи.

Ако су нас протекле три године нечему научиле, то је да већина уставних гаранција, правних формалности и подела власти - које смо узимали здраво за готово - могу лако да се одбаце у име „ванредног стања“. То што је већина мера уведених против ковида сада укинута не мења чињеницу да потенцијал за повратак неограниченој извршној власти увек постоји. То је можда најпогубније наслеђе пандемије - чини се да је већина људи прихватила чињеницу да се демократске норме и праксе могу суспендовати у име „јавне опасности“. Другим речима, политика ванредног стања је нормализована.

Иако је пандемија вируса корона можда готова, парадигма ковида остаје веома жива. У ствари, већ смо сведоци њеног репродуковања у контексту нових криза - то је уочљиво у појављивању тотализијућег наратива о Украјинском рату. То указује на још једну непријатну истину - да основни услови који су омогућили онакав одговор на ковид нису нестали. Напротив, чак су се и погоршали од времена када се вирус појавио: корпоративни интереси заробили су државне институције, постоји хиперконцентрација главних медија, најразвијеније технолошке компаније налазе се у симбиотском односу са репресивним апаратима државе. Поред тога, извршен је пренос власти са националног нивоа, где грађани могу да врше одређени степен утицаја на политику, на неодговорни наднационални ниво.

У овом контексту, забрињавајуће је што многи од оних који су били скептични према примењеним антиепидемијским мерама извлаче погрешне закључке из догађаја у последње три године. Међу њима постоји скоро религиозно уверење да је кривац за погрешан одговор на пандемију прекомерна државна моћ и да је решење за све наше проблеме драматично смањење улоге државе.

То што је већина мера уведених против ковида сада укинута не мења чињеницу да потенцијал за повратак неограниченој извршној власти увек постоји. То је можда најпогубније наслеђе пандемије - чини се да је већина људи прихватила чињеницу да се демократске норме и праксе могу суспендовати у име „јавне опасности“. Другим речима, политика ванредног стања је нормализована

Дубоко се не слажемо са овим закључком. Наравно, западне државне институције су подбациле у време ковида — показало се да су неефикасне, ужасно репресивне или обоје. Ипак, чини се прилично јасним да су институције крахирале не зато што су државне, већ зато што су их заробиле приватне корпорације и њихови интереси. Ако је главна поука извучена из пандемије да би требало да дође до даље ерозије производних и организационих капацитета државе, нова катастрофа ће сигурно уследити. Најгори могући исход био би даља приватизација јавних услуга која би дозволила приватним интересима да још више урушавају јавне институције одржавањем блиских везе владе са биотехнолошким компанијама и кроз политику која омогућава менаџерима приватних компанија да долазе на јавне функције и да се по истеку мандата враћају на руководеће функције у  приватним предузећима. Такав приступ занемарује чињеницу да приватна корпоративна моћ може бити једнако тиранска као и државна моћ. У ствари, многи наши проблеми настали су због дерегулације крупног бизниса до које је дошло протеклих деценија, што је довело до тога да приватне корпорације врше значајну контролу над нашим животима.

Бујање теорија завере у вези са ковидом и РНА вакцинама допринело је дегенерацији јавне сфере. Али, зашто је до тога дошло. Главни покретач ових теорија завера била је огромна тајност која је пратила цео процес вакцинације против ковида - од тестирања вакцина, уговора потписаних са произвођачима до питања штетности вакцина. Тајност је по дефиницији елемент завере, а владе одбијају добровољно да открију било коју од ових информација, осим када су по закону на то обавезне. Јасно је да је то утицало на пораст теорија завере и опште неповерење у здравствене власти.

Бујање теорија завере у вези са ковидом и РНА вакцинама допринело је дегенерацији јавне сфере. Али, зашто је до тога дошло. Главни покретач ових теорија завера била је огромна тајност која је пратила цео процес вакцинације против ковида - од тестирања вакцина, уговора потписаних са произвођачима до питања штетности вакцина

Посебно је узнемирујуће што западне владе као разлог за такво поступање наводе да се ради о пословним тајнама произвођача. Британска здравствене власти признале су да је један мушкарац умро од крвног угрушка у мозгу након примања вакцине Астразенека. Када је његова партнерка захтевала да добије информације о томе зашто је компанија затражила ослобађање од одговорности за штету Влада Велике Британије је одговорила: „Тражене информације садрже комерцијално осетљиве податке у вези са уговорима... (њихово откривање) би штетило комерцијалним интересима укључених компанија.” То сугерише да је главни проблем то што је држава последњих деценија постала заштитиник корпоративних интереса.

Други важан аспект овог процеса је организација здравствене заштите по тржишним принципима. У годинама пре пандемије стопа попуњености кревета у здравственим системима порасла је широм Европе, пошто је број болничких кревета смањен због штедње и „ефикасности“. Пандемија је разоткрила кратковидост такве политике. Да би здравствени систем располагао са довољно капацитета за наставак лечења рутинских стања током ванредне здравствене ситуације, болнице морају стално имати довољно слободних кревета, вероватно око 20%, тј. морају бити „системски неефикасне“ Проблем је у томе што, посебно у Великој Британији, здравствени систем не располаже оваквим капацитетима. У поређењу са Француском (5,73 кревета на 1.000 становника) и Немачком (7,82), Велика Британија има шокантно низак број болничких кревета (2,43). Од првих 10 земаља по броју болничких кревета по глави становника, само две (Немачка и Аустрија) нису у Азији или Источној Европи.

Ово може бити само један критеријум, али он уверљиво указује да западне догме о ефикасности тржишта не треба апсолутизовати. Протекле три године  показале су не само да не треба да укинемо државу, него да нам треба све више државе. Али, треба такође да повећамо демократску контролу и надзор над њеним институцијама и да утврдимо јасне границе у погледу тога шта држава може да ради у име заштите јавног здравља. То је једини начин да се поврати поверење јавности у здравствени систем и да се избегне катастрофа, попут оне до које је дошло током борбе против ковида, уколико избије нова пандемија.

The false lesson of lockdown scepticism - Increasing corporate power will end in disaster BY Thomas Fazi and Toby Green, May 17, 2023 https://bityl.co/Im7i

Аутори су априла ове године објавили књигу под насловом Ковид консензус: Глобални напад на демократију и сиромашне? Критика с лева

Са енглеског за НСПМ превео Мирослав Самарџић