Strah od islama

Nedavni referendum u Švajcarskoj na kojom je odlučeno da se zabrani izgradnja minareta otvorio je veliku raspravu u političkim i intelektualnim krugovima u kojoj je ključno pitanje sasvim jednostavno – kako napraviti ravnotežu između verskih sloboda i očuvanja evropskih tradicionalnih vrednosti? Do pre desetak godina, odnos prema muslimanskoj manjini u Evropi dosta se razlikovao od zemlje do zemlje. Danas se, međutim, širom kontinenta pojavljuje sve uniformniji otpor prema ovoj zajednici, što najbolje potvrđuje značajan rast ekstremno desnih stranaka, ali i u sve većoj „islamofobiji” vodećih stranaka.

„U jednom trenutku, kada je naša (evropska) kultura ugrožavala druge, ja sam ih branio i svedočio o tome. Sada imam utisak da se tok preokrenuo i da je naša kultura u defanzivi u odnosu na spoljašnje pretnje, među kojima je najveća eksplozija islama. Iznenada, postao sam odlučni branilac svoje kulture”, naveo je početkom 21. veka jedan od najvećih savremenih mislilaca, nedavno preminuli Klod Levi-Stros.

Sudeći po nedavnim dešavanjima, sve više Evropljana deli ovo mišljenje i oseća da prodor islama na tradicionalno hrišćanski kontinent ugrožava njihovu kulturu, tradiciju, identitet. Otvoreno kritikovanje islama je donedavno bilo rezervisano za male ekstremne grupacije u inače politički korektnim društvima, ali su sad iste kritike počeli da upućuju i predstavnici vladajućih stranaka u Evropi. Najočigledniji, ali nikako usamljeni primer je nedavni referendum o zabrani izgradnje minareta u Švajcarskoj koji je podržala velika većina stanovnika države koja se inače retko pominje u vestima. Za inicijativu dve umereno desne stranke - Unije demokratskog centra i Federalne unije demokrata - na konfederalnom nivou glasalo je 57,5 odsto birača, a u pojedinim kantonima, kao što je Apencel Auseroden, protiv minareta izjasnilo ih se i više od 70 odsto. Zabrana izgradnje minareta ući će, tako, u Ustav Konfederacije, iako su protiv njega bile sve ostale ozbiljne partije švajcarske političke scene i uprkos tome što su ankete pred sprovođenje referenduma ukazivale da će inicijativa dobiti samo 37 odsto podrške. U Švajcarskoj danas živi oko 400.000 muslimana.

Francuska je evropska zemlja u kojoj živi najveći broj muslimana, oko šest miliona i predstavljaju drugu po veličini versku zajednicu iza katolika, a ispred protestanata. U zemlji sa najdužom i najukorenjenijom tradicijom odvojenosti crkve i države, koja je svoje interreligijske probleme rešila još krajem 16. veka, pitanje islama nametnulo se sasvim neočekivano kao najvažnije u debati koja nikako nije trebalo da se bavi ovim problemom - „Debati o nacionalnom identitetu”, koju je prošlog meseca pokrenula vlada predsednika Nikole Sarkozija. Ideja da građani ostavljajući komentare o tome šta za njih danas znači biti Francuz na specijalnom sajtu otvorenom na Internetu i popunjavajući upitnike u gradskim opštinama stvore osnove za izgradnju sopstvenog identiteta u ujedinjenoj Evropi, iz „Debate o nacionalnom identitetu” pretvorilo se u neku vrstu „debate o strahu od islama i izvanevropske imigracije”.

Francuski građani su tako ono što je Sarkozi opisao kao „plemenitu vežbu samospoznaje u potrazi za onim što definiše naciju” samoinicijativno pretvorili u izražavanje straha, odbojnosti i osećanja ugroženosti od drugih, na prvom mestu imigranata islamske veroispovesti. Među odgovorima značajan deo zauzimaju ocene poput „biti Francuz znači biti belac” ili „biti Francuz znači naučiti da kola parkiraš u garaži kako ti ih ne bi zapalili”, što je očita aluzija na sve češće nerede koje po gradovima izazivaju mladi imigranti afričkog i severnoafričkog porekla koje karakteriše veliki broj spaljenih vozila. Sarkozijev ministar za imigraciju Erik Beson, u čiju nadležnost nekim čudom spada i „Debata o francuskom nacionalnom identitetu”, ocenio je da su ovakve izjave „neprihvatljive” i najavio da će njegovo ministarstvo pažljivo nadzirati komentare kako bi sve što se može okarakterisati kao rasističko i ksenofobično bilo izbrisano.

Sa druge strane, francuska levica optužuje Sarkozija da je ovu debatu od samog starta i zamislio kao propagandni trik kako bi, suočen sa izuzetno niskim rejtingom, pridobio glasače ekstremne desnice pred regionalne izbore u martu. Međutim, i u slučaju da su Sarkozijevi protivnici u pravu i da je ova akcija od početka i zamišljena kao propagandni trik dodvoravanja desnici, to ukazuje na ozbiljnu promenu u francuskom društvu. Ako se danas glasovi i mesta u regionalnim, nacionalnim i drugim skupštinama dobijaju suprotstavljanjem islamu, to onda samo ukazuje da je većinsko raspoloženje naroda takvo, a zabrana izgradnje minareta onda bi mogla biti i najbenignija manifestacija.

Dokaz da bi stvari mogle ovako stajati predstavlja i izjava jednog funkcionera Sarkozijeve partije, gradonačelnika Gisenvila, malog mesta na severu Francuske Andrea Velentena, koji je prošle nedelje na jednom skupu izjavio da „Francuska ima previše imigranata i da je taj problem predugo guran pod tepih”. „Vreme je da reagujemo jer ćemo biti pregaženi. Već ih ima deset miliona, deset miliona onih koji dobijaju novac da ne rade ništa”, rekao je ovaj funkcioner Sarkozijeve Unije za narodni pokret iako ove reči zvuče više kao da su izašle iz usta nekog člana Nacionalnog fronta Žan-Mari le Pena.

U Britaniji, gde živi oko dva i po miliona muslimana, situacija je još zaoštrenija nego u Francuskoj i građani tamo benevolentan odnos vlade prema ekstremnom delu muslimanske populacije prihvataju sa mnogo više gorčine. Jaz između tamošnjih muslimana i ostalih Britanaca najuočljiviji je bio nedavno, prilikom povratka britanskih vojnika sa službovanja u Iraku, kada im je u Lutonu, gradiću na jugu Engleske, priređen veličanstven doček. Vojnike, međutim, po povratku u svoju domovinu nisu dočekali samo članovi porodica i patriote, nego i muslimanski demonstranti koji su ih nazivali „koljačima”, „ratnim zločincima”, „ubicama”... Policija je jedva uspela da spreči ozbiljnije sukobe i sve se, na sreću, završilo na verbalnom okršaju koji je u nekoliko navrata prerastao u manju tuču.

U Britaniji se ovim povodom pojavilo dosta kritičkih komentara na račun vlasti, koji se u suštini svode na ocenu da je zvanični London muslimanima pružio sve razumevanje i slobodu govora, uključujući i „pljuvanje po ratnim herojima”, ali da se ta sloboda govora negira onima koji kritikuju islam iz straha od muslimana, kao što je bio slučaj sa holandskim parlamentarcem Gertom Vildersom, čiji je govor pred britanskim parlamentom otkazan pošto se na jednom islamističkom veb sajtu pojavila pretnja da će biti organizovani protesti. Takođe, američkom radio voditelju Majklu Sevidžu, čiji se šou emituje u čitavoj Americi i treći je na listi slušanosti, zabranjen je ulazak u Britaniju, jer London njegove stavove smatra suviše zapaljivim. Zbog toga možda ne treba da čudi što je upravo u Britaniji najveći procenat građana u Evropi ocenio da muslimani imaju previše političke moći - njih 46 odsto. Ekspert za međuetničke odnose sa Midlberi koledža u Vermontu, Erik Blajč, ocenio je da „narod u Britaniji okreće leđa progresivnijem, multikulturalnom pristupu različitosti koji je preovladavao decenijama”.

Istraživanja u Italiji i Nemačkoj su pokazala da u tim zemljama po 33 odsto građana veruje da ova verska zajednica ima preveliki uticaj na donošenje političkih odluka.

Stare predrasude u nekada islamskoj Španiji ponovo su oživele nakon terorističkih napada u Madridu marta 2004. godine i dolaskom više od milion severnoafričkih imigranata od 2000. godine. Većinski katolici, uključujući i mnoge političare španske desnice, zabrinuti su zbog sve češćih poziva Al kaide da se „ponovo osvoji Al-Andaluz od nevernika”. U knjizi „DŽihad u Španiji: Opsesija ponovnog osvajanja Al-Andaluza”, diplomata i poslanik u parlamentu Gustavo de Aristegi navodi da je „Evropa za islamiste nova teritorija”. „Radikali su posvećeni tome da Evropu preobrate u islam, ubeđivanjem ili silom”. Ova knjiga imala je iznenađujući uspeh u Španiji. Prvi put je izdata 2005. godine i do sada je doštampavana šest puta.

U Holandiji, državi koja se smatra jednom od najtolerantnijih u Evropi, gorepomenuti Gert Vilders ostvario je iznenađujući politički uspeh zahvaljujući antiislamskom sentimentu rođenom iz onoga što mnogi nazivaju „holandskim 11. septembrom” – brutalnog ubistva reditelja Tea van Goga. Posle tog ubistva 2004. godine usledili su prvo protesti Holanđana u kojim je spaljeno nekoliko džamija, na šta su muslimani odgovorili istom merom spalivši više crkava. Reakcija holandskih vlasti, prema tamošnjim desničarima, bila je suviše blaga. Oni pre svega zameraju što nije zatvorena džamija El-Tavhid u kojoj se propoveda salafizam, najekstremniji vid islama, a redovno su je posećivali i Van Gogov ubica Muhamed Bujeri i Samir Azuz, koji je osuđen zbog planiranja terorističkih napada.

Odnos prema muslimanima u Belgiji možda najbolje ilustruje primer doskorašnjeg premijera i novog predsednika Saveta Evropske unije Hermana van Rompeja koji je izjavio da Turska ne može da uđe u EU, jer je Evropa hrišćanska, a Turska većinski muslimanska zemlja.

Ako se pažljivije sagleda koji su uzroci današnjeg straha Evropljana od islama i osvrne se na istoriju, lako se može doći do zaključka da na starom kontinentu ne postoji strah od muslimana kao takvih, nego od radikalnih struja koje su sve popularnije u ovoj zajednici. I sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka postojala je brojna islamska zajednica u Evropi. I tada je bilo terorističkih napada. Razlika je u tome što Evropljani tada, iako su često i sami bili žrtve tih napada, islam i islamski terorizam nisu doživljavali kao svog neprijatelja, nego kao borce za slobodu palestinskog naroda. Sa pojavom Al kaide i sve većim uticajem salafista u islamu, stvari su se promenile.

Francuska i Velika Britanija imaju različit uspeh u ekonomskoj, političkoj i socijalnoj integraciji muslimana u svoja društva. Britanski pristup bio je zasnovan na pružanju ustupaka, pre svega tako što su istaknuti muslimani uvedeni u politički sistem i što su doneti brojni zakoni protiv verske diskriminacije. Francuska je, sa druge strane, gledala da ih integriše u svoje društvo, čuvajući sekularizam i zabranjujući isticanje verskih simbola u školama. Oba pristupa u ovim zemljama imaju dugu tradiciju i suštinski predstavljaju nastavak politike kakva je vođena prema ostalim imigrantima i etničkim manjinama. Francuska ima najduže iskustvo s imigrantima u Evropi i, u skladu sa tim, najrazvijeniji okvir za njihovo uklapanje u društvo. Njihov pristup zasnovan je na tome da je „biti Francuz” politički, a ne etnički koncept i, prema tome, Francuz postaje svako ko prihvati francuske vrednosti i različitost ispoljava, koliko god je moguće, u privatnoj sferi. Britaniju je, međutim, posleratna imigracija iznenadila. Okvir koji je uspostavljen predstavlja u stvari malo promenjenu verziju vladavine u kolonijama - pregovaranje sa zvaničnim predstavnicima etničkih zajednica. Bez snažnog osećanja za to šta predstavlja „britanski identitet”, integracija je prepuštena lokalnim zajednicama, dok je državnom nivou ostavljena samo borba protiv rasne diskriminacije. Logički bi se pretpostavilo da su ova dva različita pristupa donela i različite rezultate. Integracija muslimanske zajednice u obe države u ekonomskom smislu jako je loša - nezaposlenost je visoka, a zarade su niske. U međusobnim odnosima, stvar je malo kompleksnija. Prema jednom istraživanju javnog mnjenja iz 2006. godine, Francuzi svoje muslimanske sugrađane smatraju velikodušnim i poštenim, ali ih ogromna većina smatra izuzetno netolerantnim. Britanci ih smatraju poštenim, ali ne i velikodušnim, niti tolerantnim. Sa druge strane, mišljenje muslimana o Francuzima nije tako loše i većina ih smatra tolerantnim i časnim, dok britanski muslimani svoje domaćine smatraju sebičnim, nasilnim, arogantnim, nemoralnim i netolerantnim.

Predsednik Nikola Sarkozi zatražio je još u junu ove godine da se donese zakon kojim bi se na ulicama francuskih gradova zabranilo nošenje burke, islamske odeće za žene koja u potpunosti prekriva telo, uključujući i oči i lice. Od tada se vodi živa rasprava o tome treba li ostaviti slobodu nošenja ove odeće, zabraniti je zakonom ili dekretom. Zahtev za zakonskom zabranom Sarkozi je ponovio pre petnaestak dana upravo u govoru posvećenom „Debati o francuskom nacionalnom identitetu”. „Francuska je država u kojoj ne sme biti mesta za burku, u kojoj ne sme biti mesta za tlačenje žena”, rekao je on. Donošenje dekreta, blaža forma zabrane, opcija je za koju se zalaže Sarkozijeva stranka, dok se za radikalniju meru, donošenje posebnog zakona, možda neočekivano, zalažu liberalnije struje u francuskom društvu predvođene feministkinjama od kojih su najistaknutije upravo one severnoafričkog, muslimanskog porekla.