Штo мање будемо питани, то ће наш излаз из ЕУ бити извеснији

Овог јутра желим да говорим о будућности Европе.

Али, прво, хајде да се подсетимо прошлости.

Пре седамдесет година Европа је била разорена другим катастрофалним конфликтом у истој генерацији. Ратом који је донео да улице европских градова буду расуте у рушевинама. Небо изнад Лондона засуто пламеновима из ноћи у ноћ. И милионе мртвих свуда по свету у бици за мир и слободу.

Као што треба да се сећамо њихових жртава, исто тако треба да се сећамо како се догодила промена у Европи од рата до одрживог мира. Она се није догодила као промена у времену. Она се десила као резултат посвећеног рада кроз генерације. Посвећеност пријатељству и одлучности да се никада не понови тамна прошлост, посвећеност која је садржана у потписивању Јелисејског уговора, пре 50 година, које прослављамо ове недеље.

После пада Берлинског зида посетио сам тај град и то никада нећу заборавити.

Напуштени пунктови. Осећај узбуђења због будућности. Спознаја да се велики континент уједињује. Лечење тих рана наше историје је централна прича Европске уније. Оно што је Черчил описао као двојно разбојиштво рата и тираније је готово потпуно напуштено на нашем континенту. Данас, хиљаде милиона живе у слободи, од Балтичког до Јадранског мора, од Западних обала континента до Егејског мора. И оно што никада не смемо узети здраво за готово је да је прва сврха Европске уније – да осигура мир – постигнута и ми треба да одамо почаст свима онима унутар ЕУ, уз НАТО, који су омогућили да се то догоди.

Али, данас, главна, водећа сврха Европске уније је другачија: не да постигне мир, већ да осигура напредак. Изазови не долазе унутар континента, него изван њега. Од пулсирајућих економија на Истоку и Југу. Наравно, растућа светска економија доноси добробит свима, али ми не треба да сумњамо да је данас у току нова глобална трка нација.

Трка за благостање и послове у будућности.

Мапа глобалних утицаја се мења пред нашим очима. И ове промене већ осећа предузетник у Холандији, радник у Немачкој, породица у Британији. Зато данас желим да вам говорим о хитности и отворености у Европској унији и како она мора да се промени – подједнако како би осигурала напредак и задржала подршку својих грађана. Али прво, желим да изнесем дух у коме ћу се обраћати овим питањима. Знам да Велику Британију понекад виде као свадљивог и тврдоглавог члана породице европских народа.

И истина је да је наша географија обликовала нашу психологију.

Ми имамо карактер острвске нације – независни, отворени и страствени у циљу одбране нашег суверенитета.

Не можемо да променимо овај британски сензибилитет више него што можемо да исушимо Ламанш. И управо због овог сензибилитета, ми долазимо у Европску унију са ставом који је више практичан, него емотиван. За нас, Европска унија значи средство за постизање циљева – напредак, стабилност, сидро слободе и демократије како у Европи тако и ван њених граница – не циљ сам по себи.

Ми се стално питамо: Како? Зашто? У ком циљу?

Али све ово нас не чини не-Европљанима. Чињеница је да наша није само острвска прича – она је исто тако континентална. За све наше везе у целом свету – на које смо јако поносни – ми смо увек била европска сила – и ми ћемо то увек бити. Од Цезарових легија до Наполеонових ратова. Од реформације, просветитељства и индустријске револуције до победе на нацизмом. Ми смо помогли да се напише европска историја, а Европа је помогла да се напише наша. Током година Британија је донела свој, јединствен допринос Европи. Обезбедили смо уточиште онима који су бежали од тираније и кажњавања. У најмрачнијем часу Европе помогли смо да се пламен слободе не угаси. Свуда по континенту, на тихим гробљима, леже стотине хиљада британских официра који су дали своје животе за слободу Европе. Током недавних деценија, учествовали смо у рушењу гвоздене завесе и борили се за улазак у ЕУ оних земаља које су много година изгубиле у комунизму. Историја показује шта је најважније за Велику Британију, наш национални карактер, наш став према Европи.

Британију одликује не само њена независност, већ пре свега њена отвореност.

Увек смо били земља која пружа руке и окреће лице ка свету… Земља која предводи јуриш у борби за глобалну трговину и против протекционизма. То је Британија данас, као што је и увек била: независна, да – али и отворена, такође. Никада нисам желео да затворим покретни мост и да се повучемо из света. Ја нисам британски изолационист. Ја не желим само повољнији договор за Британију. Ја желим повољан договор за Европу, такође.

Зато говорим као британски премијер који има позитивну визију за будућност Европске уније. Будућност у којој Британија жели, и треба да жели, да игра одговорну и активну улогу. Неки се онда могу питати: зашто постављати та фундаментална питања о будућности Европе када је Европа усред дубоке кризе? Зашто постављати питања о улози Британије када је подршка у Британији тако слаба? Увек постоје гласови који говоре “не постављајте тешка питања”. Али од значаја је за Европу – и за Британију – да ми то чинимо јер постоје три основна изазова са којима се ми данас суочавамо.

Прво, проблеми у еврозони воде фундаменталним променама у Европи.

Друго, европска конкурентност је у кризи, како друге нације у свету грабе напред.

И треће, постоји јаз између ЕУ и њених грађана који је драматично порастао у протеклих неколико година. Јаз који се осликава у мањку демократске одговорности и сагласности који је посебно актуелан у Британији.

Уколико се не позабавимо овим изазовима, постоји опасност да ће Европа пропасти и да ће британски народ скренути ка излазу.

Ја не желим да се то догоди. Ја желим да Европска унија буде успех. И ја желим однос између Европе и Британије који нас држи у њој. Зато сам ја данас овде: да препознам природу изазова са којима се суочавамо. Да изнесем како ја верујем да Европска унија треба да одговори на њих. И да објасним шта ја желим да остварим за Британију унутар Европске уније.

Дозволите ми да почнем о природи изазова са којим се сусрећемо.

Прво, еврозона.

Сада обликујемо будућност Европе. Пред нама су озбиљна питања која ће дефинисати будућност Европске уније и будућност сваке од земаља унутар ње.

Унија се мења у циљу да се опорави валута – и то има дубоке последице за све нас, без обзира да ли смо прихватили јединствену валуту или не. Британија није прихватила јединствену валуту, и ми то нећемо учинити. Али свима је потребно да еврозона има систем управљања и структуре како би се осигурала валута на дужи период. Нама изван еврозоне такође су потребне одређене мере безбедности да обезбеде, на пример, да наш приступ јединственом тржишту не буде ни на који начин угрожен. И време је да сада почнемо да се бавимо овим питањима.

Друго, иако има успешних земаља у ЕУ, као целина европски удео у светској производњи опашће за скоро трећину у наредне две деценије. Ово је изазов за нашу конкурентност – и за велики део наших слабости пред овим изазовом сами смо криви. Сложена правила која ограничавају наше тржиште рада нису неки природни феномен који се појавио. Баш као што ни претерана регулација није неко спољашње проклетство које је бачено на наша предузећа. Ови проблеми постоје предуго. А до напретка у њиховом решавању долази сувише споро.

Како је канцеларка Меркел рекла – ако на Европу данас отпада 7% светске популације, ако производи 25% светско БДП-а и финансира 50% светских социјалних давања, онда је очигледно да ће морати веома много да се потруди да одржи свој просперитет и начин живота.

Треће, незадовољство расте јер се ЕУ више препознаје као нешто што се ради људима, него нешто што делује у њихово име. И ово је нарочито појачано баш решењима која се захтевају за решавање економских проблема. Људи су све више незадовољни што одлуке донете све даље и даље од њих значе да се њихов животни стандард сасеца мерама принудне штедње или да се њихови порези користе за спасавање влада на другом крају континента.

Почињемо да увиђамо да је ово узрок демонстрација на улицама Атине, Мадрида и Рима. То видимо у парламентима Берлина, Хелсинкија и Хага.

И да, наравно, ми ову узнемиреност видимо унутар ЕУ веома драматично и у Британији.

Дужност је европских лидера да чују ову забринутост. Заиста, ми имамо дужност да реагујемо на њу. И не само да решимо проблем који постоји у еврозони. Јер, као што у свакој ванредној ситуацији треба планирати шта после, једнако као и суочити се са текућом кризом, тако и усред садашњих изазова треба да планирамо будућност и како ће свет изгледати када тешкоће у еврозони буду превазиђене.

Највећа опасност за Европску унију не долази од оних који заговарају промену, већ од оних који одбијају нова мишљења као јерес. У својој дугој историји Европа има искуство са јеретицима за које се испоставило да имају шта да кажу.

Али моја поента је следећа.

Једно те исто неће обезбедити дугорочну будућност еврозоне. Једно те исто неће омогућити Европској унији да ухвати корак са новим јаким економијама. Једно те исто неће довести Европску унију ближе њеним грађанима. Једно те исто ће само довести до једног те истог – мање конкурентности, мање раста, мање радних места.

И то ће учинити наше земље слабијима, не јачима.

Зато су нам потребне фундаменталне, далеко досежне промене.

Зато ми допустите да вам изложим своју визију нове Европске уније, спремне за 21. век.

Она је заснована на пет принципа.

Први: конкурентност.

У основи Европске уније мора бити, као што је и сада, јединствено тржиште. Британија је у срцу тог јединственог тржишта, и ту треба и да остане. Али када јединствено тржиште постане некомплетно у пружању својих услуга, енергетским или дигиталним у секторима који су мотори модерног економског развоја, то је онда само пола од успеха који је могућ. Заиста је бесмислено да људи у неким деловима Европе купују путем интернета јер су у немогућност да приступе бољој понуди због тога где живе. Ја желим да обликовање јединственог тржишта буде наша мисија која нас води.

Ја желим да ми будемо на првим линијама трансформације наших трговинских договора са САД-ом, Јапаном и Индијом као део пута ка слободној светској трговини. И ја желим да утичемо на то да искључимо најмање европске предузетничке компаније од примене више ЕУ директива. Ово треба да буде задатак који ће да покреће европске званичнике ујутро – и тера их да раде до касно у ноћ. И оно чему хитно морамо да се посветимо јесте окоштао, неефикасан процес доношења одлука који нас задржава.

То значи стварање праволинијске, мање бирократске Уније која је неуморно фокусирана да помаже својим државама чланицама да се такмиче.

У светској трци да ли заиста можемо да оправдамо трошкове великих и периферних европских институција?

Можемо ли да оправдамо Комисију која постаје све већа?

Да ли можемо да наставимо са организацијом која има буџет у износу од неколико милијарди фунти, али не довољан фокус како би контролисала трошења и затворила програме који не раде?

Ја ћу се запитати: ако је конкурентност Јединственог тржишта толико значајна, зашто постоји савет за заштиту животне средине, савет за саобраћај, савет за образовање, али не и савет за Јединствено тржиште?

Други принцип треба да буде флексибилност.

Нама је потребна структура која може да угоди разноликости свих њених чланица – севера, југа, истока, запада, великих, мали, старих и нових. Од којих неке размишљају о много дубљој економској и политичкој интеграцији. И многе друге, укључујући и Британију, које никада неће прихватити тај циљ.

Прихватам, наравно, да је за функционисање јединственог тржишта неопходан заједнички скуп правила и начин њиховог спровођења. Али ми такође треба да будемо у стању да брзо реагујемо на најновија достигнућа и трендове.

Конкурентност захтева флексибилност, избор и отвореност – или ће се Европа наћи на ничијој земљи између растућих економија Азије и тржишне економије Северне Америке.

ЕУ мора бити у стању да делује брзо и флексибилно као мрежа, а не као гломазан и ригидан блок.

Не сме да нас оптерећује инсистирање на униформности што подразумева да све земље желе исти ниво интеграције.

Чињеница је да оне то не желе и ми не смемо да то и даље тврдимо. Неки ће тврдити да ово вређа основно правило филозофије уједињења ЕУ. Ја кажем да једва да осликава реалност Европске уније данас. Седамнаест држава чланица су део еврозоне. Десет то нису. Двадесет шест држава чланица су део шенгенског простора – укључујући и оне које се налазе ван Европске уније – Швајцарску, Норвешку, Лихтенштајн и Исланд. Две државе чланице – Британија и Ирска – јесу задржале контролу на својим границама. Неке државе попут Британије и Француске, су спремне, вољне и у могућности да предузму акције у Либији и Малију. Другима није пријатно да користе војну силу.

Хајде да поздравимо различитост, уместо да се трудимо да је угасимо.

Хајде да престанемо да говоримо о Европи у две брзине, о брзим и спорим тракама, о земљама које пропуштају возове и аутобусе, и да заборавимо све излизане метафоре.

Уместо тога, хајде да почнемо од ове претпоставке: ми смо породица демократских народа, све чланице једне Европске уније, чија основна поставка је пре јединствено тржиште него јединствена валута. Они од нас који не користе евро као јединствену валуту препознају да они који је користе вероватно морају да начине неке озбиљне институционалне промене.

По истом принципу чланице еврозоне треба да прихвате да ми ћемо, као уосталом и све државе чланице, предузети промене које су потребне за очување наших интереса и јачање демократског легитимитета. И ми треба да будемо у могућности да остваримо ове промене.

Неки кажу да ће ово разводнити принцип ЕУ – и да се не може бирати на основу онога што некој нацији треба.

Али далеко од разводњавања ЕУ, то ће у ствари много чвршће повезати чланове, јер је таква флексибилна, добровољна сарадња много јачи лепак него присила из центра.

Дозволите ми да дам још један јеретички предлог.

Уговор ЕУ обавезује државе чланице “да поставе темеље све ближе уније међу свим народима Европе”.

Ово се вечито тумачи као да се не односи на народе, већ на државе и институције које конструише Европски суд правде, који упорно подржава све већу централизацију.

Ми разумемо и поштујемо право других да задрже своју посвећеност овом циљу. Али за Британију – а можда и за друге – то није циљ.

И ми бисмо се осећали пријатније да Уговор изричито каже да они који желе да иду даље, брже да то и чине без задржавања од стране осталих.

Зато, за оне који кажу да ми немамо визију за Европу. Ја кажем да имамо.

Ми верујемо у флексибилну унију састављену од слободних држава чланица које деле уговоре и институције и које заједно спроводе идеал сарадње. Да представља и промовише вредности европске цивилизације у свету. Да унапреди наше заједничке интересе користећи нашу колективну моћ да отвори тржишта. И да изгради снажну економску базу широм Европе.

Ми верујемо да наше нације могу да раде заједно како би заштитиле безбедност и разноврсност наших енергетских залиха. Да победе климатске промене и глобално сиромаштво. Да раде заједно против тероризма и организованог криминала. И да наставимо да примамо нове земље у ЕУ.

Ова визија флексибилности и сарадње није иста као она коју желе они који теже изградњи ближе политичке уније – али је исто тако валидна.

Мој трећи принцип је да моћ мора да буде усмерена и према државама чланицама, не само од њих. Ово је било обећано од стране европских лидера у Лакену пре готово једну деценију.

И стављено је у Уговор. Али обећање никада заправо није било испуњено. Ми треба да применимо овај принцип у потпуности. Хајде да искористимо овај моменат, као што је холандски премијер сугерисао недавно, да детаљно испитамо шта ЕУ у целини треба да чини, а шта не. У Британији смо већ покренули ревизију баланса надлежности – како би добили јасну и објективну анализу где заправо ЕУ помаже, а где кочи.

Немојмо бити заведени заблудом да функционално јединствено тржиште захтева да све буде усклађено, да жудимо за неким недостижним и идеално равним тереном за игру. Државе су различите. Доносе различите одлуке. Не можемо да хармонизујемо све. На пример, није ни право нити је потребно да тврдимо да интегритет јединственог тржишта или пуно чланство у Европској унији захтева да се радно време лекара у Британији одлучује у Бриселу не узимајућу у обзир мишљења британских парламентараца или стручњака. На исти начин морамо да испитамо да ли постоји прави баланс у тако много области у којима је Европска унија законодавац укључујући животну средину, социјална питања и криминал.

Све треба да се узме у обзир.

Мој четврти принцип је демократска одговорност: ми морамо да обезбедимо већу и значајнију улогу националних парламената. Не постоји, по мом мишљењу, јединствен европски народ. Национални парламенти су ти који су, и тако ће и остати, истински извор реалне демократске одговорнсоти и легитимитета у ЕУ. Ангела Меркел одговара Бундестагу. Антонис Самарас мора да предложи мере штедње и добије сагласност за њих од грчког Парламента. Ја морам да одговарам британском Парламенту за преговоре који се тичу буџета ЕУ или о очувању нашег положаја на Јединственом тржишту.

Парламенти су институције које захтевају дужно поштовање – или страхопоштовање – од националних лидера. Начин функционисања ЕУ ту чињеницу мора узети у обзир.

Мој пети принцип је правичност: који год да су нови договори који су прописани за еврозону, они морају да буду праведни и за оне који су унутар ње и за оне који су ван. То ће бити од посебне важности за Британију. Као што сам рекао, ми нећемо прихватити јединствену валуту.

Али не постоји неки преовлађујући економски разлог зашто јединствена валута и јединствено тржиште морају да имају исту границу, ништа мање него што је имају јединствено тржиште и шенгенски простор.

Наше учествовање на јединственом тржишту и наша способност да помогнемо да се поставе та правила је један од основних разлога нашег чланства у ЕУ. Дакле, од значајне је важности за нас да заштитимо интегритет и праведност Јединственог тржишта за све његове чланице. Управо то је разлог зашто је Британија толико заинтересована да промовише и брани јединствено тржиште, док криза еврозоне мења правила фискалне координације и банкарске уније.

Ових пет принципа обезбеђују, верујем, правилан смер за Европску унију.

Зато дозволите ми да кажем шта ово значи за Британију.

Данас, разочарање у јавности у Европску унију је константно велико. Постоји неколико разлога за то. Људи осећају да је ЕУ кренула у правцу на који они никада нису пристали. Они одбијају мешање у наш национални живот од стране, како то они виде, непотребних правила и регулативе. И питају се шта је сврха свега тога? Једноставно речено, многи се питају “зашто једноставно само не можемо да имамо оно за шта смо и гласали – заједничко тржиште?”

Они су озлојеђени неким од правних пресуда које су донете у Европи које имају утицај на живот у Британији. Нешто од ове антипатије о Европи се, уопште, стварно односи, наравно, на Европски суд за људска права, више него на ЕУ. И Британија предводи европске напоре како би се ово превазишло.

Постоји, заиста, много тога што мора да буде урађено по овом питању.

Али људи исто тако осећају да се ЕУ креће ка нивоу политичке интеграције која се налази далеко изван британске зоне конфора. Они виде како уговор за уговором мења баланс између држава чланица и ЕУ. Имајте на уму да никада нису имали прилику да о томе нешто кажу.

Њима је обећан референдум – али никада није спроведен. Они виде шта се десило са евром. И сећају се да су многи наши политички и пословни лидери позивали Британију да се придружи у том тренутку.

Али он нису приметили многе изразе кајања.

И они су свесни корака који се предузимају унутар еврозоне и питају се шта ће дубља интеграција унутар ње значити за државе које неће прихватити евро као валуту.

Резултат свега тога је да је демократска сагласност за ЕУ унутар Британије сада јако слаба.

Неки људи кажу да је указивање на ту чињеницу неодговорно, да ствара несигурност за пословање и да ставља знак питања над местом Британије у Европској унији.

Али тај знак питања је већ тамо и игнорисање неће учинити да нестане.

У ствари, сасвим супротно. Они који одбијају да размишљају о консултовању британског народа, по мом мишљењу, наш евентуални излаз чине вероватнијим.

Једноставно тражити од британског народа да настави да прихвата европски договор у коме они имају јако мало избора је пут којим се осигурава да када се питање коначно постави – а у неком тренутку је то неминовно – веома је вероватно да ће британски народ одбаци ЕУ.

Зато сам за референдум. Верујем да се треба суочити са овим проблемом – обликовати га, водити расправу. Не треба се надати да ће тешка ситуација једноставно нестати.

Неки заговарају да решење постоји и да је то одржавање јасног референдума сада - унутар или изван ЕУ. Разумем нестрпљење у жељи да се тај избор направи одмах.

Али ја не верујем да је доношење одлуке у овом тренутку прави пут напред, ни за Британију нити за Европу, у целини.

Данас би избор између статуса кво и напуштања био потпуно лажни избор.

Сада – док је ЕУ у сталним превирањима и када не знамо шта будућност носи и каква ЕУ ће изаћи из ове кризе – није право време да се направи тако значајна одлука о будућности наше земље.

Погрешно је питати људе да ли желе да остану или изађу пре него што успемо да поправимо односе.

Како можемо смислено да одговоримо на питање "унутар или изван" ако нема могућности да одговоримо на најосновније питање: "унутар или изван чега тачно бирамо да будемо?”

Европска унија ће након кризе еврозоне бити веома различита од оне пре кризе. Мере потребне да се спаси еврозона можда ће је изменити до непрепознатљивости.

Ми морамо да дозволимо да прође неко време да се то деси – и да помогнемо да се обликује будућност Европске уније тако да, када време за избор дође, направимо стварни избор.

Стваран избор између напуштања и остајања у новом договору у коме Британија обликује и поштује правила Јединственог тржишта, али је и заштићена правичним гаранцијама и ослобођена од лажне регулативе која угрожава европску конкурентност.

Избор између напуштања или остајања у оквиру новог договора у коме ће Британија бити на челу колективног деловања по питањима као што је спољна политика и трговина, где ће врата бити широм отворена за нове чланове.

Нови договор, подвргнут тесту демократске легитимности и одговорности националним парламентима, према коме државе чланице флексибилно сарађују, поштују националне разлике уместо да покушавају да их елиминишу и према коме неке надлежности могу стварно бити враћене државама чланицама.

Другим речима, договор који у потпуности може да одржи мисију унапређене Европске уније коју сам описао данас. Флексибилније, прилагодљивије, отвореније – која је спремна за изазове модерног доба.

И онима који кажу да нови договор не може бити постигнут поручујем да послушају мишљења других партија у европским државама које заговарају да се надлежности врате државама.

И погледајте шта смо до сада постигли.

И гледајте оно што смо ми већ постигли. Укинули смо обавезу Британије да финансијски спасава чланице еврозоне. Изузели смо Британију из фискалног договора.

Покренули смо процес који ће да врати неке од надлежноси у областима правосуђа и унутрашњих питања. Осигурали смо заштиту Банкарске уније. Покренули реформу рибарске политике.

Ми почињемо да обликујемо реформе коју су нам сада потребне. Неке од њих неће захтевати промену Уговора.

Али ја се исто тако слажем са оним што је рекао председник Барозо и други. У неком тренутку у наредних пар година ЕУ ће морати да се договори око промене Уговора која је потребна како би се промене десиле за дуготрајну будућност евра и како би се учврстила разнолика, флексибилна, демократски одговорна Европа којој тежимо. Верујем да најбољи начин да ово урадимо јесте да донесемо нови Уговор тако да ја дајем свој глас онима који већ заговарају ову промену.

Моја снажна претпоставка јесте да уведемо ове промене за целу ЕУ, не само за Британију.

Али, ако не постоји спремност за нови Уговор за све нас, онда Британија наравно треба да буде спремна да направи промене које су нам потребне у договору са нашим европским партнерима.

У следећем манифесту 2015. године, Конзервативна партија ће тражити мандат од британског народа за преговоре о новом договору са нашим европским партнерима.

Централно питање ће бити однос према јединственом тржишту.

И када испреговарамо тај нови договор, пружићемо могућност британском народу да изађе на референдум са веома једностваним избором – остајемо или излазимо.

Да останемо у ЕУ на основу нових услова; или да изађемо у потпуности.

То ће бити референдум за остајање или за излазак.

Правни оквир ће бити припремљен пре нових избора. И уколико конзервативна влада поново буде изабрана ми ћемо представити правни оквир и усвојити га до краја те исте године. Завршићемо преговоре и организовати референдум у првој половини мандата наредног парламента.

Време је да британски народ каже оно што мисли.

Време је да се реши европско питање у британској политици.

Обраћам се британском народу: ово ће бити ваша одлука.

И када тај избор дође, донећете врло важну одлуку за будућност ваше земље.

Имам разумевања за жељу да будемо самостални, да сами одлучујемо о сопственом курсу. Али ту одлуку морамо донети хладне главе. Заговорници обе стране мораће да избегну преувеличавање својих тврдњи.

Наравно, Британија може да успе сама у свету, изван ЕУ, уколико изаберемо да тако буде. То може свака од држава чланица. Али питање које себи морамо да поставимо је ово: да ли је то најбоља будућност за нашу земљу?

Морамо веома пажљиво да оценимо где се налазе наши стварни национални интереси.

Сами бисмо били слободни да самостално доносимо наше одлуке, као што би били ослобођени наше преузете обавезе да бранимо наше савезнике у случају да напустимо НАТО. Али ми не напуштамо НАТО зато што је у нашем националном интересу да останемо унутар ове организације и искористимо гаранције колективне одбране.

Ми имамо више моћи и утицаја – било да примењујемо санкције против Ирана и Сирије, или да промовишемо демократију у Бурми – уколико можемо да делујемо заједно. Уколико напустимо ЕУ, не можемо, наравно, да напустимо Европу.

Она ће остати у наредним годинама наше највеће тржиште и заувек наш географски сусед.

Ми смо повезани сложеном мрежом правних обавеза.

Стотине хиљада Британаца сада узимају здраво за готово своје право да раде, живе или се пензионишу у некој од земаља ЕУ.

Чак иако се у потпуности повучемо, одлуке донете унутар ЕУ наставиће да имају дубок утицај на нашу земљу. Али ми ћемо изгубити сва наша права да ставимо вето на неку од одлука или право да се наш глас у њима чује.

Требало би веома пажљиво да одмеримо последице одлуке да не будемо унутар ЕУ и њеног јединственог тржишта као пуноправни члан.

Непрекидан приступ јединственом тржишту је од виталног значаја за британске фирме и британска радна места.

Од 2004, свака пета инвестиција у Европи била је у Британији.

Кључ тог успеха је што смо део јединственог тржишта.

Биће довољно времена да се темељно испитају сви аргументи у корист и против аранжмана о којима ћемо преговарати

Али дозволите ми да се осврнем само на једну тачку о којој доста слушамо.

Постоје неки који предлажу да можемо да учинимо исто као Швајцарска и Норвешка – да будемо део Јединственог тржишта, али изван ЕУ.

Али да ли је то заиста у нашем најбољем интересу?

Дивим се тим државама које су наши пријатељи – али оне су тако различите од нас. Норвешка лежи на највећим енергетским залихама у Европи, и фонд државних резерви од преко 500 милијарди евра. док је Норвешка део јединственог тржишта – и плаћа свој допринос – уопште не учествује у успостављању правила овог тржишта, али има обавезу да спроводи директиве.

Швајцарска мора да преговара о приступу јединственом тржишту по секторима. Мора да прихвати правила ЕУ – над којима нема утицај – иначе не добија пун приступ јединственом тржишту, укључујући и кључне секторе као што су финансијске услуге.

Чињеница је да уколико се прикључите организацији као што је Европска унија, постоје правила. Нећете увек добити оно што желите.

Али то не значи да треба да одемо – не ако су користи од остајања и сарадње веће.

Морамо такође добро да размислимо о последицама на наш утицај у међународним пословима.

Нема сумње да смо далеко моћнији у Вашингтону, Пекингу, Делхију зато јер смо моћан играч унутар Европске уније.

То је важно за британска радна места и безбедност Британије.

Важно је за нашу способност да завршавамо послове у свету.

То је битно за Сједињене Америчке Државе и друге пријатеље у свету који нам врло јасно говоре да они желе да Британија остане унутар ЕУ.

Треба веома пажљиво да размислимо пре него што напустимо ту позицију.

Уколико напустимо Европску унију, то ће бити карта у једном правцу, не повратна.

Имаћемо времена за стварну, аргументовану расправу.

На крају те дебате британски народ ће одлучити.

А нашим европским партнерима, од којих су неки без сумње незадовољни британским ставом, кажем следеће: радите са нама на овоме.

Узмите у обзир невероватне кораке које су предузеле чланице еврозоне како би спасиле евро, кораке који су се, до пре годину дана, чинили немогућим.

Не мислим да су кораци који ће бити потребни да би се Британија – и други – осећали удобније у односима унутар Европске уније, толико необични или неразумни.

И исто толико колико верујем да Британија треба да жели да остане у ЕУ исто толико ЕУ треба да жели да ми останемо унутар ње.

Јер би ЕУ без Британије, без једне од најјачих сила у Европи, земље која је у много чему измислила јединствено тржиште и која доноси значајан део утицаја Европе на светској сцени, која игра по правилима и која је заступник либералне економске реформе, била много другачија Европска унија.

И заиста је тешко казати да ЕУ неће бити значајно умањена одласком Велике Британије.

Дозволите ми да завршим данашњи говор следећим речима.

Немам никаквих илузија о величини задатка који се налази пред нама.

Знам да ће бити оних који ће рећи да је визија коју сам данас изнео тешко достижна. Да нема шансе да ће наши партнери сарађивати. Да су Британци на путу ка неизбежном излазу. И да, ако нам у ЕУ није пријатно након 40 година, никада неће бити.

Али ја одбијам да прихватим такав губитнички став – било за Британију било за Европу.

Зато што верујем да храброшћу и уверењем можемо да створимо флексибилнију, прилагодљивију и отворенију Европску унију, у којој ће интереси и амбиције свих њених чланова бити испуњени.

Верујем да храброшћу и уверењем можемо постићи нови договор прихватљив за Британију и са којим све наше земље могу да напредују.

А када дође до референдума, дозволите ми да кажем сада, да ако можемо да преговорима дођемо до таквог аранжмана, заложићу се за то свим срцем и душом.

Јер ја у нешто веома дубоко верујем. Британски национални интерес је најбоље сачуван у флескибилној, прилагодљивој и отвореној Европској унији и таква Европска унија је најбоља уколико је Британија део ње.

У неколико наредних недеља, месеци и година ја се нећу смирити док се ова дебата не заврши.

За будућност моје сопствене земље.

За успех Европске уније.

И за просперитет наших народа у генерацијама које долазе.

(telegraph.co.uk)