Šta se krije iza slučaja Sergeja Magnitskog

Decembra 2012. godine američki senat usvojio je skandalozni „zakon Magnitskog“, prema kom je ruskim građanima koji narušavaju prava čoveka zabranjen ulazak na teritoriju SAD, kao i finansijske operacije u zemlji. Kao odgovor Državna duma usvojila je takozvani zakon Dime Jakovljeva, koji zabranjuje američkim građanima da usvajaju rusku siročad. Važno je da se saopštenje o zatvaranju postupka povodom smrti pravnika pojavilo nekoliko časova nakon što su vlasti Teksasa odbile da podignu optužbu nad usvojiteljima ruskog dečaka Maksima Kuzmina i zatvorile krivični postupak.

„Zakon Magnitskog“ jednoglasno podržavaju i demokrati i republikanci, i to uopšte nije čudno. Suprotna ideja o tome da je Rusiji lakše da ima posla s republikancima, dok se demokrate suviše bave pravima čoveka, pogrešna je. Bokser ima dve pesnice: on radi čas jednom, čas drugom, polazeći od situacije, a glavu ima jednu.

„Slučaj Magnitskog“ obavlja nekoliko zadataka. Kao prvo, on služi konsolidaciji javnog mnjenja SAD protiv Rusije. Da bi se demonizovala bilo koja država, unutrašnja propaganda stalno traži sveže teme koje popunjavaju informacioni prostor i dozvoljavaju da se stalno obnavlja propagandistički negativ.

Kao drugo, „slučaj Magnitskog“ je potreban za mobilizaciju Kongresa SAD. On igra ključnu ulogu u formiranju političke klime i dnevnih tema i u sadašnjem trenutku priprema borbenu političku formu za prelaz ka novom tipu odnosa s Rusijom. Kao treće, usvajanje zakona će pružiti podršku ruskoj opoziciji – nisu džabe Njemcov, Rižkov i kompanija tokom proteklih nekoliko godina putovali da bi nastupali u zapadnim parlamentima i snimali filmove na tu temu. Uz toliko usaglašen rad ruske opozicije i Vašingtona, Kongres SAD nije mogao da ne usvoji zakon.

„Slučaj Magnitskog“ redovna je etapa u pojačavanju pritiska na Rusiju. U Vašingtonu su shvatili: prošlogodišnja promena vlasti u Rusiji doneće kraj „prenapregnutosti“ kao mehanizmu pretvaranja Rusije u instrument služenja interesima SAD. Maska „partnera“ bila je odbačena, Vašington je počeo da koristi čvršće instrumente u odnosu ka Rusiji.

Da li će zakon učiniti ruske činovnike više patriotskim? Na poznatom spisku su saradnici Ministarstva unutrašnjih poslova, Federalne poreske službe, Arbitražnog suda, Generalnog tužilaštva i Uprave za izvršenje presuda. Malo je verovatno da ti ljudi drže na Zapadu svoj novac i nepokretnosti. Ipak, spisak se može dopunjavati, i to se može pokazati kao Damoklov mač nad nekim činovnicima. Ali, ni ovde borba s korupcijom nije cilj SAD. Vašingtonu je potrebno da izdejstvuje za sebe korisne odluke od strane tih činovnika koji, kao uhvaćene ribe, vise na korupcijskoj udici.

Američke vlasti dodeljuju sebi punomoćja da proširuju po svom ukusu spisak „nedolazećih“ ruskih dužnosnika, koje oni podozrevaju u učešću u narušavanju prava čoveka. Apetit dolazi za vreme jela, na Kapitol hilu se čuju glasovi koji zahtevaju da se dejstvo „zakona Magnitskog“ proširi na sve zemlje sveta. Reč je već o pritisku na Stejt department, kako bi on sugerisao saveznicima Vašingtona u vojno-političkim blokovima nužnost usvajanja sličnih zakona.

Ruska strana pokazuje primetnu uznemirenost takvom nekorektnošću Vašingtona, koji je sebi dao istovremeno punomoćja tužioca, sudije i izvršitelja presude za sve žitelje Rusije koji se ne mogu smestiti u Prokrustovu postelju američkih predstava o pravima čoveka.

Iz čega se razbuktao čitav taj skandal u duhu nezaboravljenog „hladnog rata“? U „ludim devedesetim“ u Rusiji su se, poput bubašvaba u prljavoj kuhinji, razmnožavale „konsaltinške“ zapadne firme. Tako je u 1993. nastala pod britanskom zastavom kompanija „Fajrstoun danken“, koja je unajmila mladog advokata Sergeja Magnitskog u dužnosti oditora. Nikakvim realnim biznisom firma se nije bavila, ona je „konsultovala“ druge zapadne kompanije – kako brže i efikasnije loviti ribu u mutnoj vodi ruskih reformi. Jedan od njenih klijenata bio je i nekakav fond Hermitage Capital Management, koji je kao glavnu delatnost imao kupovinu-prodaju akcija ruskih preduzeća. Posao, što bi se reklo, vrlo isplativ. S. Magnitski se bavio onim što se stidljivo naziva „optimizacijom“ poreza, tj. traženjem rupa i propusta u ruskim zakonima radi minimizacije obaveza prema budžetu.

Do određenog vremena sve je išlo kao po maslu, ali u godinama 2007-2008. državnim organima je pristigla informacija o tome da Hermitage Capital Management u interesu inostranih investitora kupuje posredstvom fiktivnih ruskih firmi akcije „Gazproma“, što je zabranjeno zakonom. Protiv rukovodioca fonda Vilijama Braudera pokrenut je krivični postupak, i on je pobegao u inostranstvo. S. Magnitski se takođe pripremao za bekstvo, ali nije uspeo i bio je uhapšen u novembru 2008. godine. Pravnika su optužili za to što je pomogao čelniku investicionog fonda Vilijamu Brauderu u njegovim krivičnim mahinacijama. Ranije, u februaru 2008, Brauderu i upravniku ruskim odeljenjem fonda Ivanu Čerkasovu obelodanjene su optužbe o izbegavanju plaćanja poreza od 3,8 milijardi rubalja; za njima je raspisana međunarodna poternica.

Tokom 11 meseci boravka u istražnom zatvoru „Mornarska tišina“ S. Magnitski je podneo više od 100 žalbi-protesta povodom loših uslova boravka u njemu. Radi samozaštite, uhapšenik je objavio verziju o tome da su državni organi oduzeli pri pretresu u Hermitage Capital memorandume i pečate, čijim su korišćenjem sami stekli krupne sume iz budžetskih sredstava. Od optuženika, on kao da se pretvorio u tužioca, i ta verzija stavljena je u osnovu antiruskih aktivnosti zapadnih zemalja. On je odbio da sarađuje s istragom, stalno je narušavao režim istražnog zatvora, posredstvom rođaka koji su ga posećivali uporno je zahtevao razvijanje kampanje na Zapadu radi podrške sebi. Kod zatvorske uprave pojavile su se ozbiljne sumnje da njihov uhapšenik pati od psihičkog poremećaja.

Posle prebacivanja u Butirski istražni zatvor S. Magnitski je u novembru 2009. umro od srčanog udara. Njegova smrt postala je detonator za na Zapadu široku i do današnjeg dana rastuću kampanju optuživanja ruskih vlasti za narušavanje prava čoveka. Ona je bila iskorišćena kao polazni moment za usvajanje „zakona Magnitskog“.

Prozapadni izvori tvrde da je njen uzrok bilo neukazivanje nužne medicinske pomoći uhapšenom. Ali, postoji verzija i o mogućem davanju S. Magnitskom, po njegovoj volji, u okviru prehrambenih proizvoda specijalnih preparata koji su mogli da izazovu srčani kolaps 37-godišnjaka.

Krivična istraga oditora posle njegove smrti je prekinuta, ali je kasnije bila obnovljena. Smrt Magnitskog bila je korisna u svakom pogledu njegovim prethodnim poslodavcima: s njom je iščezavao poslednji svedok njihovih mogućih narušavanja ruskih zakona.

Iz tog razloga, nastaje pikantna situacija. Istražni komitet Rusije usvojio je odluku o produženju roka istraživanja okolnosti koje se nalaze u osnovi hapšenja Magnitskog, što može da dovede do posmrtne sudske optužne odluke u odnosu na njega. Istovremeno, sva lica i organizacije koje sada aktivno učestvuju u propagandnoj kampanji „ljudskih prava“ u Rusiji i na Zapadu kategorično su protiv završavanja istražnog postupka. Njih u potpunosti zadovoljava sadašnja pravna „nedovršenost“, koja daje mogućnost da se sve okolnosti dela tumače uzduž i popreko.

Čitava ta ružna i po posledicama opasna istorija po nečemu poražavajuće podseća na epizodu s „Pussy Riot“: relativno neznačajan događaj naporima zapadnih i prozapadnih ruskih sredstava masovne informacije naduvava se do planetarnih razmera. U oba slučaja brzo se nalaze „filantropi“, čijim novcem su sklepani filmovi, spektakli, štampaju se medalje, ustanovljavaju se premije „imena heroja“.

Sada je ta istorija izašla na novi nivo. Ovih dana u Rusiji je pokrenut postupak povodom nezakonitog sticanja akcija OAO „Gazprom“ od strane fonda Hermitage Capital. U centru te afere stajao je isti Vilijam Brauder.

Šteta od 29 poslova nezakonite kupovine 131 miliona akcija Gazproma izvršenih pod rukovodstvom V. Braudera čini najmanje 3 milijarde rubalja. Pri tome, vrednosni papiri bili su kupljeni uprkos tada uspostavljenoj zabrani sticanja akcija za strance. Zahvaljujući protivpravnoj delatnosti Hermitage Capital dobio je 7% akcija korporacije. U 2006. godini, posle ukidanja ograničenja na kupovinu akcija stranim licima, V. Brauder je prodao akcije stečene nezakonitim putem. Sada državni organi razjašnjavaju njihovu sudbinu.

Za kupovinu akcija korišćene su nezakonite poreske šeme čiji autor je bio oditor Sergej Magnitski. Radi ostvarivanja poslova korišćene su inostrane ofšor kompanije. Po verziji istrage, u septembru-oktobru 2007. godine Magnitski je zajedno sa saradnicima posredstvom prevara s poreskim deklaracijama opljačkao iz ruskog budžeta 5,4 milijarde rubalja. Cilj V. Braudera bio je ne samo dobijanje dividendi na stečene akcije, već i težnja da utiče na delatnost gasnog monopolista Rusije. V. Brauder je u periodu 2001-2004. godine pokušavao da izdejstvuje ulazak u savet direktora Gazproma.

Istovremeno, Istražni komitet prekinuo je krivični postupak zbog fakta smrti pravnika Sergeja Magnitskog u 2009. godini. Delo je zatvoreno zbog odsustva događaja prestupa. Istraga je došla do zaključka da se uslovi držanja Magnitskog u raznim zatvorima ničim nisu razlikovali od uslova za druge zatvorenike, „nije bilo kakvog pritiska i nije se primenjivala fizičko nasilje ili mučenje“.

U zaključku jedno opažanje. Mnogi u Rusiji prostodušno smatraju da „zakon Magnitskog“ udara po korumpiranim činovnicima. Ali, to je pogrešno shvatanje „zakona Magnitskog“ – po njima on upravo i ne udara. Veoma je malo verovatno da istražitelji Istražnog komiteta i sudije koje rade na delu Sergeja Magnitskog imaju aktive u Americi. I na Floridi se ne odmaraju oni. Za njih je pretnja otkazivanja izdavanja viza i zamrzavanja aktiva savršeno neaktuelna.

Postavlja se pitanje, zašto Amerikanci za dvadeset godina nisu predali Rusiji niti jednog korumpiranog ruskog činovnika? Odgovor je jednostavan: zato što su im oni potrebni. Cilj je taj da iskoriste te korupcionaše na tim mestima na kojima oni sada rade. I eto, upravo tu „zakon Magnitskog“ može da im pomogne. Kada je potrebno sprovesti bilo kakvu Vašingtonu korisnu odluku – oni stupaju u kontakt s činovnicima od kojih ona zavisi i govore: „Momče, potrebno je usvojiti ovo, a ako ne možeš, mi imamo „zakon Magnitskog“, ti si na redu“.

Vašington može koliko mu odgovara da kritikuje Rusiju za korupciju, ipak to je samo javni deo političkog diskursa. U stvarnosti, Amerikanci se time koriste. Pored instrumenta za manipulisanje ruskom politikom, u pitanju je još i ogromna likvidnost u američkim bankama. Ne treba gajiti iluzije, da će Amerika objaviti rat ruskim korupcionašima. Borbu s korupcijom moraju da vode sami građani Rusije.