Šta se dogodilo u vazduhoplovnoj bazi Hmejmim i da li je možda prerano proglašena ruska pobeda u Siriji?

31. decembar 2017. godine, postao je poseban datum za rusku vojnu kampanju u Siriji, istina, u lošem smislu. Prvi put je ruska grupacija pretrpela gubitke na svojoj osnovnoj i najvećoj bazi – aerodromu Hmejmim.

Prema zvaničnim podacima Ministarstva odbrane Rusije, minobacačko gađanje koje je izvela mobilna udarna grupa bojovnika, izazvalo je pogibiju dvojice vojnika, dok je dan ranije list Komersant objavio, da je izgubljeno još sedam borbenih aviona. 6. januara, bojovnici, po svemu sudeći, izveli su još jedan napad – ovaj put pomoću svojeručno izrađenih bespilotnih letelica, koje su nosile nevelika eksplozivna punjenja. Kako se tako nešto moglo dogoditi, da li su zaista mogli da budu izgubljeni avioni, i kako se treba boriti sa takvim epizodama u buduće?

Avijacija u Hmejmimu nije zaštićena

Ruska vojna operacija u Siriji je počela već dosta davno – pre više od dve godine. Ako je na samom početku, odsustvo takve infrastrukture, poput zaštitnih hangara, bilo dopustivo usled brzine i razmera ruskog uplitanja, danas to predstavlja apsolutnu aljkavost. Na mnoštvu običnih i satelitskih fotografija vazduhoplovne baze, mi vidimo uvek jednu te istu sliku – borbeni aparati stoje pod vedrim nebom, zbijeno jedan do drugog, bez ma kakvih zaštitnih objekata. U realnosti, uspešno pogađanje, čak i pojedinačnih minibacačkih projektila od 82 mm, sasvim može da prouzrokuje istovremeno oštećivanje većeg broja aviona ili helikoptera. Naravno, za sada, situacija ostaje ne sasvim jasna do kraja, ali ne treba isključiti verziju sa gubicima (ili oštećenjima) određenog broja jedinica vazduhoplovstva, bez obzira na zvanično opovrgavanje.

U prilog oštećivanja minimum dva frontovska bombardera SU-24, govori nekoliko fotografija sa vazduhoplovne baze koje su se pojavile nešto kasnije. U svakom slučaju, ako Rusija ozbiljno namerava da se za duže utvrdi u Siriji, stvorivši stalnu bazu u Hmejmimu, pitanje infrastrukture i organizacije rada na bazi treba rešavati u najkraćem roku, tim pre što to traži mizerne troškove (na fonu cene više hiljada borbenih poleta). Uostalom, čak i baza vazduhoplovnih snaga Sirije Šajrat, po kojoj su SAD izvele udar uz pomoć krstarećih raketa Tomahavk, posedovala je infrastrukturu o kojoj je bilo reči. Slični zakloni garantovano bi zaštitili avione od granata  82 mm kojima je gađana baza.

Teritorija oko baze treba da se savesnije čuva

Činjenica da se mobilna grupa bojovnika sa minobacačem mogla približiti na razdaljinu paljbe (ne više od 4 kilometra) i da se posle nanošenja udara mogla još i sakriti, govori o tome, da se teritorija oko vazduhoplovne baze Hmejmim ne kontroliše dovoljno dobro. To se, po svemu sudeći, tiče rada kako sirijskih (u većoj meri), tako i ruskih jedinica. U izjavi ministarstva odbrane Rusije, ukazuje se, da će se u pravcu ojačavanja kontrole sprovesti radnje. Za sada, mi možemo da predočimo teoretsku sliku – na vazduhoplovnu bazu Hmejmim dolazi ministar odbrane ili predsednik Rusije, a za to vreme bojovnici neke od terorističkih grupa izvode sličan napad. Kako se pokazalo, takav scenario je sasvim ostvariv. Očigledno je, da je neophodno korišćenje dopunskog broja sredstava za izviđanje u neposrednoj blizini od baze, uključujući i bespilotne letilice, i verovatno, povećanje broja trupa koje čuvaju bazu. Napad uz pomoć svojeručno izrađenih bespilotnih letelica, takođe govori o tome, da je moguće sasvim nekažnjeno približavanje bazi, pošto je sličnim zanatskim aparatima nemoguće upravljati sa velikih rastojanja. Istina, sudeći po dostupnim informacijama, sve dronove je oborila PVO baze, ali ipak, čak i svega dve-tri nevelike bombe koje bi oni izbacili, mogle bi da dovedu do realnih oštećenja tehnike, uzimajući u obzir odsustvo zaštitne infrastrukture.

Još jedan, krajnje negativan momenat, predstavlja „curenje“ fotografija sa vazduhoplovne baze i njemu prethodno zvanično opovrgavanje oštećenja tehnike od strane ministarstva odbrane Rusije. Da sredstva masovnog informisanja nisu objavila glasine o paljbi, sasvim je verovatno da o onome što se desilo ne bi ni bilo informacije, kao ni o pogibiji dvojice vojnika.

Uzimajući u obzir nivo današnje tehnike, specifičnost regiona, i „usmerenost“ mnogih snaga na borbu sa ruskim prisustvom u Siriji, skrivanje ovakvog fakta bila bi avantura, pošto bi istina, koja bi isplivala na kraju, samo još jednom poljuljala autoritet vojnog resora, koji se već nalazio u sličnoj situaciji („neoborivi“ dokazi saradnje Islamske države i SAD, bili su skrinšotovi iz igre za smartfone AC-130 Gunship Simulator: Special Ops Squadron).

Rano za sumiranje rezultata rata?

Na fonu mnogobrojnih izjava o praktično definitivnoj pobedi Rusije u sirijskom ratu, protekla događanja bila su pravi ,,hladan tuš“. Nikako nisu pobeđene sve terorističke grupacije, štaviše, 6. januara se pojavila informacija da je dosta velika jedinica sirijske vojske upala u okruženje u bazi oklopne tehnike oko grada Harast, severoistično od Damaska, i da su se mnogi vojnici predali bojovnicima terorističkih organizacija Ahrararš-Šam i Fajlak ar-Rahman. Istina, već 8. januara, velika jedinica sirijske armije je razbila okruženje, i ušla na teritoriju te baze, ali ipak, bojovnici su još uvek u stanju da vode krvave i teške borbe.

Štaviše, nakon pobede nad zajedničkim neprijateljem – Islamskom državom – nesuglasice između ostalih strana u konfliktu i država koje ih usmeravaju (Rusija, SAD, Turska, Iran, Saudijska Arabija) mogu samo da se pojačaju i da dovedu do novog talasa građanskog rata u Siriji.

Preveo sa ruskog: Nebojša Vuković

Izvor: https://regnum.ru/news/polit/2364997.html