Šta nam rusko-ukrajinski rat govori o moralu u međunarodnoj politici?

Odnos morala kao specifičnog vrednosnog kriterijuma koji se primenjuje na ljudske postupke i prakse i politike kao jednog od vidova tih praksi oduvek je intrigirao istraživače i teoretičare politike. Kada je reč o unutrašnjoj politici države, taj odnos je, saglasna je većina njih, u antičko doba imao karakter čvrstog i neupitnog savezništva. U praktičnoj pameti ili razboritosti (phronesis), tom organonu politike kao praktične filozofije ili filozofije o ljudskim stvarima, istina se, izriče Aristotel u svojoj Nikomahovoj etici, poklapa sa etički ispravnim htenjem. Kako je pored "dobra" i "opšte koristi", pravda bila treći veliki cilj politike, politika, etika i pravo, prema antičkim nazorima, sačinjavali su jedinstvenu celinu. Tako shvaćena, politika je, tvrdi Ljubomir Tadić, kod starih naroda služila vrlini, odgajanju karaktera. "Ona je u etici i pedagogiji u širem smislu imala svoju normu" (kurziv M. R.).

Epoha renesanse donosi radikalnu redefiniciju koncepcije i prakse državne politike, pa i mesta morala u njoj. Od Makijavelija naovamo etos u unutrašnjoj politici prestaje biti kritičko merilo za kratos. Njegovo mesto u političkom životu zauzima renesansna virtu, srčanosti odvažnost, a mesto "praktične pameti" takozvani "državni um" (ragione di stato), ili "državni razlog" koji postaje vrhovni kriterijum državne politike kao politike moći. Sticanje i održanje moći, dakle, postali su prvenstveni ciljevi politike, a moć kao takva predominantna politička vrednost. Sa Makijavelijem, smatra se, stojimo na pragu modernog doba. Oštrica njegove misli, tvrdi Kasirer, presekla je sve niti kojima je u prethodnim pokolenjima država bila povezana u organsku celinu čovekovog postojanja. "Politika je izgubila vezu ne samo s religijom i metafizikom, već i sa svim drugim oblicima čovekovog etičkog i kulturnog života. Ona stoji sama, u praznom prostoru"(kurziv M. R.).

Ono što je unutardržavnoj politici svojstveno, dakle, tek od razdoblja rađanja građanskog društva – raskidanje u antičko doba uspostaljenog savezništva s moralom, odnosno indiferentnost prema moralnim kategorijama, njeno situiranje, ničeanski govoreći, s one strane dobra i zla – odnose među državama kao jedinicama političkog aktivizma istorijski uzev karakteriše, smatra se, oduvek.

Mesto etosa u međunarodnoj politici je, tvrde znalci, odvajkada zauzimao na različite načine koncipiran i imenovan državni interes i težnja ka nadmoći nad drugim državama za čiju realizaciju moralna kakvoća upotrebljenih sredstava nije bila ni od kakvog većeg, a nekmoli presudnog značaja. Jer, razjašnjava američki politikolog i diplomata DŽordž Kenan, "moralni principi imaju svoje mesto u srcu pojedinca i u oblikovanju njegovog ponašanja, bilo kao građanina, bilo kao državnog funkcionera. (...) Ali, kada ponašanje pojedinca biva propušteno kroz mašineriju političke organizacije i kada se stopi sa ponašanjem miliona drugih pojedinaca da bi našlo svoj izraz u akcijama vlade, tada ono pretrpi temeljan preobražaj i za njega prestaju da budu relevantni moralni pojmovi."

Prodor moralne retorike u međunarodno-politički diskurs: ukrajinski slučaj

Prethodni uvidi nisu, međutim, mogli da zapreče povremene prodore moralno intonirane retorike u međunarodno-politički diskurs koji su se zbivali uglavnom onda kada je takvom retorikom trebalo zakamuflirati, političkim idealizmom "impregnirati" one stvarne, real-političke, odnosno interesne motive postupanja država u njihovim spoljnim politikama. Jer, realizam u međunarodnim odnosima se, primećuje poodavno DŽon Miršajmer, teško "prodaje" javnosti.

Kraj 20. i prve decenije 21. veka isporučili su mnoštvo primera retoričke moralizacije međunarodne politike, prvenstveno one kojoj su pravac određivale zemlje zapadne Evrope i SAD. Taj poduži niz započet je prvim Zalivskim ratom, nastavljen agresijom NATO-pakta na SRJ, potom ratom protiv Avganistana, nakon njega drugim ratom u Zalivu, pa ratom protiv Libije... Najnovija karika u tom lancu je tekući rusko-ukrajinski rat na istoku Evrope.

Odmah po njegovom otpočinjanju, uz masivne pošiljke oružja Ukrajini, što je pošiljaoce faktički učinilo stranama u ratu, zemlje EU i SAD posežu za opsežnim ekonomskim i finansijskim sankcijama protiv Rusije i moralnim legitimizovanjem tih svojih postupaka pred domaćom i svetskom javnošću. Jer, sankcije su, izriče portparol EU Peter Stano, "par ehellence moralno pitanje". Gabriel Eskobar, američki izaslanik za Zapadni Balkan, u njima vidi "akt moralnog otklona od agresorske politike Rusije". Kao takve, one su, prema rečima predsednika Slovenije Boruta Pahora, "moralni imperativ".

Nije trebalo čekati ni koliko je potrebno da se isključe mikrofoni u koje su ove visokoparne poruke izrečene, da u njima sadržani moralni rezon, suočen sa ekonomskom cenom koju bi njegovo praktikovanje ispostavilo državama praktikantima, počne da ustupa mesto "prozaičnom" interesnom. Tako, recimo, umesto najavljene potpune zabrane uvoza ruske nafte kao ključnog dela sankcija Rusiji čijom realizacijom bi bili teško ugroženi i ekonomski interesi zemalja koje bi mu pribegle, članice EU na inicijativu Mađarske počinju da razmatraju, a potom cela dva meseca bučno razrađuju "kompromisni plan" za uvođenje zabrane uvoza samo nafte koja iz Rusije stiže tankerima, a da se i dalje nesmetano od nje kupuje ona koja u centralnu i zapadnu Evropu stiže kopnenim naftovodima.

Obrazlažući ovu napadnu "moralnu" fleksibnost u pristupu stvari koju je sama Unija definisala kao presudnu za ekonomsko slamanje Rusije i njeno onesposobljavanje za nastavak rata, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen u intervjuu za jednu britansku televiziju kaže:"Ako mi u potpunosti, danas, prekinemo da kupujemo rusku naftu, on (predsednik Rusije Vladimir Putin) će verovatno tu naftu koju ne proda Evropskoj uniji prebaciti na svetsko tržište gde će cene skočiti i za nju će dobiti još veći novac. To će dodatno popuniti njegovu vojnu kasu. Mi moramo da razmišljamo strateški o tom pitanju". Sledeći korak "ove mudre briselske sove mogao bi biti predlog da se odmah popije sva ruska votka, kako predsednik Rusije Vladimir Putin ne bi mogao uskoro da zaradi na njoj još više", podrugljivo komentariše ovo bizarno stanovište visoki ruski zvaničnik Dmitrij Rogozin.

"Pacijenti na naftnoj dijalizi", kako američki energetski ekspert Fidel Gajt definiše zemlje zapadne Evrope i SAD, neće, razume se, popiti svu rusku votku, ali će, sudeći prema onom što se našlo u ovih dana usvojenom "šestom paketu sankcija protiv Rusije", većina njih bar do kraja tekuće godine obezbeđivati sebi neophodnu "naftnu terapiju" koja će nastaviti da im pristiže sa "agresorskog" istoka Evrope i produžava život jednoj konzumerističkoj i hedonističkoj civilizaciji "na izdisaju". O moralnim reperkusijama tog nimalo stidljivog pristanka još uvek se ne izjašnjavaju ni oni tradicionalni "usamljeni glasovi" sa Zapada. Njegovu "savest" u vezi sa ovom stvari, reklo bi se, mnogo više opterećuje mogućnost da višemesečni prepori među Evropljanima do kojih je ona dovela ugroze predstavu o jedinstvu EU, nego da naruše uverljivost i konzistenstnost njenog deklarativno moralnog stanovišta po ovom pitanju.

Primeri moralne nedoslednosti se nižu

Jednaku meru međunarodne moralnosti EU i SAD demonstriraju i na pitanju posleratne obnove razorene Ukrajine. Tako na sastanku sa kolegama iz Evropske unije nemački ministar finansija Kristijan Lindner izjavljuje da ne bi trebalo da bude zajedničkog zaduživanja za finansiranje tih radova. Desetak dana pre toga, naime, pomenuta Fon der Lajen predstavila je planove za dugoročnu obnovu Ukrajine, izrađene po modelu Evropskog plana ekonomskog oporavka nakon pandemije Kovida-19.

"Moram jasno da kažem da za Nemačku kredit poput 'The Neht Generation EU' ne dolazi u obzir", razjasnio je Lindner nakon rečenog sastanka, dodajući da je otvoren za razgovore o zaduživanju kako bi se Ukrajini garantovali zajmovi na individualnoj osnovi s članicama EU. Svaka od njih bi, dakle, rukovođena sopstvenim "državnim razlogom", pre nego moralnim motivima odlučivala da li će, kada i s koliko finansijskih sredstava pomoći ukrajinsko "dizanje iz pepela".  I na plan kratkoročne pomoći Ukrajini paketom od devet milijardi evra, koji je Fon der Lajen tom prilikom predstavila, Lindner stavlja privremenu "rampu" u vidu zahteva da se prethodno precizno razjasne tehničke pojedinosti za taj paket.

Jedino prema čemu Nemačka nema nikakvih zadrški je, što je i bilo za očekivati, solucija zaplene ruske imovine kako bi se iz nje finansirala obnova Ukrajine, uz zdravorazumsku Lindnerovu opasku da bi pritom bilo neophodno razlikovati privatnu od državne imovine.

Interesni motivi nadvladavaju moralne i kada se zapodene priča o ulasku Ukrajine u EU koji je na početku rata definisan kao jedan od prioriteta Unije, "skandalizovane"  zlim ukrajinskim udesom. Danas, međutim, nakon više od sto dana borbi iza kojih ta unesrećena zemlja ostaje sva u ruševinama, zajednica evropskih država ne vidi u njoj dobrodošlog člana. "Podržavamo Ukrajinu na putu ka EU", reći će ovih dana Fon der Lajen, naglašavajući da "naši standardi i uslovi u procesu pristupanja moraju biti ispunjeni. Za Ukrajinu neće biti niti prečica niti izuzeća, ali koliko brzo će taj porces za njih trajati zavisi kako od same Ukrajine tako i od naše podrške", poručuje imenovana.

"Ni Helsinki ne pozdravlja ustupke na putu Ukrajine ka Evropskoj uniji", kaže finska premijerka Sana Marin u intervjuu za jedan tamošnji portal. „Ne mislim da treba da pravimo izuzetke za Ukrajinu, neophodno je da se ispune kriterijumi koji su važili i za druge države aplikante”, decidna je dotična. Sličnog je mišljenje i visoki službenik u francuskom Ministarstvu spoljnih poslova zadužen za evropska pitanja Kleman Bon, koji najavljuje da proces pridruživanja Ukrajine Uniji "može trajati petnaest do dvadeset godina".

Iz etičke perspektive zanimljiv je i način na koji zemlje Unije i SAD nastoje da "skrate" put svog štićenika do željenog cilja – već pomenutim kontinuiranim mu isporukama naoružanja koje kraj rata odlažu unedogled i drastično redukuju izglede da Ukrajina uopšte izađe iz njega kao država makar i u značajno redefinisanim granicama. Jer, smisao te "pomoći" nije u pobedi Ukrajine, već u očajnički priželjkivanom porazu Rusije u tekućem ratu.

Nije bez rečite "moralne" poruke ni činjenica da se u ubojitim poklon pošiljkama nalazi uglavnom zastarelo i slabo efikasno oružje još iz vremena SSSR-a, koje više štete nanosi civilima, nego vojnicima, a da kompenzaciju za njega u vidu novog i savremenog oružja za svoje ispražnjene vojne magacine zabrinute zemlje "darodavci" već počinju da potražuju od Nemačke i SAD-a.

I dalje s Makijavelijem "na zastavi", a sa Aristotelom "na usnama"

Vlada svake suverene države je, tvrdi DŽordž Kenan, izvršilac, a ne poslodavac i njena prvenstvena obaveza su "interesi nacionalnog društva koje predstavlja: njegova vojna bezbednost, stabilnost njegovog političkog života, i dobrobit njegovih građana. Ove potrebe nemaju moralni kvalitet. To su neminovnosti samog postojanja države, te se stoga ne mogu klasifikovati kao 'dobre' ili 'loše'. One mogu biti propitivane s nezainteresovane filozofske tačke gledišta. Ali, vlada jedne suverene države to ne može da čini." Aktualni događaji na istoku Starog kontinenta čiji smo nevoljni savremenici na bolno uverljiv način svedoče o uspehu sa kojim su njihovi glavni protagonisti savladali ovu lekciju svog makijavelijevski iskrenog učitelja.

Drugim rečima, na "teritoriji" koju bi trebalo da omeđe međunarodna politika i moral, ona prva "figura" i sve vreme trajanja ukrajinskog slučaja stoji, kasirerovski rečeno, "sama, u praznom prostoru". Da li to znači da ubuduće neće biti pokušaja da se taj prostor ispuni makar moralno zavodljivim verbalnim sadržajima? Naravno da ne znači. Za kolosalno ništa – ispraznu i ni na šta obavezujuću moralnu retoriku– dobiti nezanemarljivo nešto – imidž Hegelove "lepe duše" tamo gde joj mesta nikada nije bilo – izazov je kojem ključni akteri međunarodne politike neće zadugo, ako uopšte ikada, moći da odole.

(Autorka je viša naučna saradnica Instituta za političke studije u Beogradu)

(NSPM)