Шта је револуција данас?

Богдана Кољевић

Питање савремене револуције тиче се различитих облика деловања – од револуције свакодневног живота и делања на малом простору, преко грамшијевског разумевања културне револуције односно културних ратова и хегемоније, све до политичких, економских и друштвених револуција у којима учествује већина народа. То значи да се појам револуције размешта у врло широком луку, тј. да упућује на спектар пракси које се супротстављају систему и поретку универзалне монархије.

Пре свега, револуција се појављује као револуција мишљења, односно као разумевање форми доминације и изградња алтернативних праваца у релацији спрам status quo-а. У том светлу, артикулисање јаза између народа и крипто-елита представља прву степеницу ка искораку у хоризонт могућег. Или, прецизније, препознавање и формулисање неједнакости, затим правде и слободе као појмова који су испражњени од сваког садржаја и смисла у неолиберализму, рађа се као покретач иницијатива које имају аутентични потенцијал за промену. То је померање од лажне сфере нужности према сфери истинских могућности, од детерминизма према слободном стваралаштву, од објекта према субјекту и безличног поствареног и опредмећеног делања ка облицима нових субјективитета.

Ипак, битно је имати у виду да се процес успостављања нове теорије дешава паралелно са израњањем нових форми живота, јер нити filozofija per definitionem ступа на сцену прва, нити је случај да, као код Хегела, мишљење стиже у сумрак, када се све већ десило. Најинструктивнији у том смислу је појам праxис-а као умног делања, као активности која чува везу са принципима и указује на нераздвојивост и истовременост теоријског и политичко-практичног момента. То значи да су револуционарно деловање и самоосвешћивање субјекта интринзично и нераскидиво испреплетени, управо на начин на који се у дијалектици роба и господара, отпор јавља уз свест о другачијим могућностима (таквим, да се не буде роб). Бес је прва политичка емоција која произилази из схватања садашњег стања и мере у којој то стање не одговара човековој егзистенцији и елементарном људском достојанству. Спонтани отпор у том контекту никада није до краја ствар спонтаности и непосредности, већ у себе укључује посредовање и знање о процесима контроле, власти и моћи.

Револуција у смислу револуције свакодневног живота, освајања и присвајања локалитета, простора у којем појединац живи, мисли и дела, у којем гради непоновљиве интерсубјективне релације и различите мање колективитете, први је потенцијални облик конституисања praxis-а. То је облик који реферира на промене у индивидуалном делању и у оквирима мањих колективитета, и као такав значи оживљавање свести о слободи и непристајање на конформизам и деполитизацију.

Други облик, ангажман у културним ратовима, подразумева рестаурацију идеје ангажованих интелектуалаца и представља одлуку на сталну борбу против отуђења науке и културе. Ова форма најчешће полази од претпоставке да је у широј јавности потребно изнедрити свест о културној хегемонији самопрокламованих елита тј. о запоседању културног простора као ефективној примени меке моћи. Истовремено, то је и експанзија неоколонијалног дискурса у образовној, научној, друштвеној и медијској сфери, тако да револуција у култури обухвата целокупно поље дискурса знања и јавног дискурса, у различитим сегментима деловања. Саставни део и један од најупечатљивијих савремених примера офанзивног културног рата крипто-елита је покушај операционализовања историјских ревизионизама када је реч о узроцима и тековинама Првог светског рата и Другог светског рата, са циљем измене историјске свести и зарад легитимисања садашњих и евентуалних будућих ратова. Заједнички именитељ за све интелектуалце који воде битке за истину у култури – као суштину културне револуције – је апострофирање расцепа између оних који заступају интересе крупног капитала и оних који се баве аутентичним стваралаштвом тј. слабијих и моћних. 

Трећи облик револуције у 21. веку обухвата политичке, социјалне и економске револуције у експлицитнијем и уобичајнијем значењу појма. То значи препознавање и артикулисање незадовољства грађана, односно сажимање у времену које постаје политичко јер сви искључени (the excluded) – било да се ради о појединцима, класама или целим народима – почињу да се појављују као субјекти који желе да утемеље сопствену судбину, свесни једнакости и сопствених способности. Савремена криза ЕУ парадигматичан је показатељ испреплетености политичког и економског елемента, јер обзиром да су прожети кроз облике доминације природно је да ће бити прожети и као облици ослобађања. Или, прецизније, чињеница да је Унија одузела политички суверенитет бројним државама које су временом све више губиле право да самостално одлучују, да је направила хијерархију између јаких и слабих држава, те да је политичка контрола у највећој мери повезана са постепеним успостављањем економске зависности (кроз владавину евра), представља путоказ за општу револуцију која би значила интензивну и екстензивну, ergo темељну трансформацију. Таква трансформација је стварање новог система, и у политичком, и у економском смислу, односно другачијег света у којем је једина и истинска моћ – моћ народа и народног суверенитета.

У том светлу, савремена револуција биће револуција праве демократије и то ће бити њен први релевантан политички облик, јер кретање према истинској демократији - у Марксовом значењу овог појма у којем се истиче да су државне форме истините у мери у којој су стварне демократије – чини основ политике као једнакости и делања у складу са умом. Права демократија подразумева и мноштво облика партиципације у јавном животу, солидарног удруживања и самоорганизовања, као и развијање политичке свести код различитих слојева становништва.

Следећи релевантан политички атрибут опште револуције садржан је у обнови разумевања слободарских традиција појединачних европских (и осталих) народа, те је, као такав, еквивалент историјском деловању за афирмацију универзалних вредности. Ови политички аспекти, у општој револуцији, праћени су коренитим променама у економској сфери, где се разлика између метафоричких, али све више и стварних 1% према 99% укида и превазилази, кроз осмишљавање нових економских политика. 

Револуција, по појму, увек већ упућује на нови почетак, и обележава системски раскид са постојећим поретком у безмало свим аспектима живота, рада и мишљења. Али специфично унутрашње двојако кретање у револуцијама разоткрива да, у суштинском смислу, није реч о прекиду, још мање брисању историје, већ о крају једног сасвим одређеног историјског раздобља. То значи да се у револуцији, супротно стандардизованим интерпретацијама, кретање не започиње ex nihilo - једнако као што ни свест није tabula rasa. Јер, иако је у револуцији реч о стварању аутентично новог, другачијег и непоновљивог, то стварање у себи синтетизује претходно искуство, потенцијале и домете, теорије и конкретне праксе, и нови пут исцртава полазећи од већ проживљеног и појмљеног. Или, у нешто другачијем, али и битнијем одређењу – револуција је увек револуција бесконачности, она извире и израња на хоризонту бесконачности на којем се осликава моменат утопије, правде, слободе и добра, где се рађа принцип наде без којег се не може замислити деловање субјективитета.

Тако се време које је пред нама конституише као ново појављивање историје или као, у Бадјуовој терминологији, време побуна и устанака. То је потенцијално и стварно време малих револуција, серије и мултиплицитета побуна на различитим топосима који, попут Атине или Мадрида, покушавају да изнова постану полиси, односно политичке заједнице. То је време прелаза из једне епохе у следећу, време прекретнице и борбе, која се неће нужно разрешити кроз један догађај или тренутак, већ ће свој епилог добити у низу различитих мањих колективних устанака - у успостављању времена политичког они потенцијално могу прерасти и у општу револуцију.            

Дијего Фузаро

У данашњем “времену беде” (Хелдерлин), у коме ништа не може да избегне longa manus капиларне манипулације, сам израз “револуција” постаје, у општој лексици, сасвим варљив, према идентитету трансформације постојећег и производњи ужаса које је једина мисао учинила аутоматским и непромишљеним. Као да, заиста, онај који жели да револуционише постојеће, жели да, оживи трагедије Аушвица или гулага!

Ова је теорема реализама у моди данас, и држи у фаталном загрљају утопијски набој и насиље, тако да варварство данас изгледа лакше подношљиво од онога које би неминовно произишло, са мултипликованом снагом, из покушаја да му се нађе лека. Из тога се нуди, по ко зна који пут, услуга “конзервативне критике” у истом чину у коме указује на извитопереност постојећег, потпуно га легитимизује показујући му наклоност већу него било којој другој могућо конфигурацији реалног.

Такође, због таласа покајништва који је изазвала интелектуална генерација "шездесет осме" (најнесрећнија генерација у људској историји од Сумера до данас), термин “револуција” задржава своју позитивну вредност у свим областима (од револуција моде до маркетиншких револуција), осим у политичкој и социјалној сфери. Дакле, данас позив за револуцију није више револуционаран. Штавише, то је стратегија система манипулације и милиметријске контроле организоване јавне подршке.

И, онда, понавља се старо (али и даље актуелно) Лењиново питање, шта да се ради? Како данас вредновати “дух поделе” (Грамши) у овој ери бескрајног мора планетарног конформизма, јединог политички коректног мишљења и свепрожимајуће доминације ултракапиталистичке идеологије?

Први чин који треба да обави истинско критичко мишљење, изузето из “прича се” (Хајдегер) и организоване манипулације и конзервативне критике, мора бити да онај усмерен да васкрсне Идеал, стварајући Грамшијевску културну хегемонију коју треба супротставити тренутно доминантној неолибералној. На основу културне револуције и стварања новог консензуса у облику анти-капиталистичке хегемоније, потребно је да заживи „савремени Владалац“, ако се држимо Грамшија, односно нова политичка групација која користи државну власт на револуционаран начин, наметањем примата политике над економијом и одбрану заједнице солидарне против фетишистичких аутоматизама тржишта. То значи поновно откривање значења отпадништва и рационалне непослушности, тако да се “дух поделе” врати ка успостављању пракса прихваћене до мере да се може успоставити нова област борбе за спровођење грамшијевске “интелектуалне и моралне реформе” и створи алтернативну хегемонију у односу на ту хегемонију јединог планетарног мишљења која све више угњетава цели свет.

Револуција мора бити, прво, културног реда, са циљем да се изради нови заједнички фронт опозиције заснован на противљењу масовној хомологацији потрошачке цивилизације; одатле, мора се кренути ка „молекуларној“ – рекао би Грамши - структуре друштва. Примарни задатак филозофије и њених витезова који би се могли, с правом, назвати alethofili, “пријатељи истине,” јесте да шире у сваком члану људске расе свест како о томе шта смо ми сада, тако и о томе шта морамо постати.                 

Снаге које се боре, са периферије, против централне власти требало би да буду солидарне и, макар привремено, да удруже снаге да на организован начин угасе пламен ватре који ждере планету: речима Хераклита (б 43), „претеривање треба гасити пре него пожар“. А, с друге стране, захваљујући идеологији моћи која увек настоји да подели да би несметано владала (dividi et impera), те снаге се сукобљавају као фашисти и антифашисти, црвени и црни, леви и десни, без икаквог узимања у обзир златне изреке кинеског социјализма према коме је секундарно да ли је мачка црна или бела, све док може да хвата мишеве. Тражење докумената, провера порекла и избор ватрогасаца треба да гасе ватру, постаје због притупости идеологије, важније од саме акције гашења ватре. Према Грамшијевим Лионским тезама, неопходно је сада, више него икада, „окупити око себе и предводити све елементе који на овај или онај начин иду на побуну против капитализма” (теза 29), како би се отворио пут „општој акцији свих антикапиталистичких снага“ (теза 39).

Напуштање лажне опозиције између левице и деснице би сада требало да представља основу за приступ антикапитализму и остваривању универзалног идеала човечности која је циљ сама себи. Као што је већ поменуто, човечанство постоји у јединству људског рода (слободног од расних и класних подела), који се огледа, са своје стране, у несаломивој плуралности језика и култура. Стара дихотомија левица-десница мора бити замењена новом опозицијом, оном између антикапитализма у потрази за реалном универзалношћу људске еманципације и за прихватањем “животињског царства духа” (Хегел), било као најбољег од свих могућих светова, или као неизбежне судбине. 

Према предлогу Бергсона, девет од десет грешака налази се у уверењу да је ипак истина оно што је већ престала да то буде. Десета, и најозбиљнија је, међутим, да се сматра да није више истинито оно што је још увек истинито. Да се верује у исправност, у садашњости, дихотомије левица-десница, атеисти-верници, странци-домаћи, фашисти- антифашисти је еквивалент за девет грешака на које је алудирао Бергсон: мислити да је анти-капитализам застарела и бескорисна категорија је десета и најозбиљнија грешка. Више од грешака у општем смислу, било би прикладно да се говори о идеологији, односно друштвеној, политичкој и историјској одређеној форми у којој настаје грешка.

Захтев за избављењем од садашње беде, о коме се не може преговарати, увек је условљен смислом могућег искупљења. Из тог разлога, у последњих двадесетак година, стратегија капитала састојала се од присилног уклањања смисла евентуалне корекције неправди, и то на такав начин да се противречности и беда могу пасивно трпети као природно и физиолошко стање, без буђења непригодних политичких фантазија трансформације. Неправде и беде су постале, у последњих двадесет година, толико очигледне да их ни владари не могу више одрицати. Они су их отворено признали и истовремено оправдали, представљајући их, у реалистичном стилу, као неизбежне и системске, као исход неухватљиввих логика процеса глобализације.

Када се могућност победе, или, чак, укалкулисани пораз у активној борби, анулира у старту, гаси се било какав могући конфликт. Пасивно се трпе нападе непријатеља који није престао да побеђује. Осећај неправде и беса са добрим разлогом стишава се  у усамљеној тузи оног ко, знајући да је немоћан, чак ни не започиње борбу. Ко се бори може да изгуби борбу на терену: али ко се не бори већ је изгубио. Тиха патња изгнаника из система, Хегелов “бол без имена”, који се прелама у крви историји сводене на касапски пањ,  остају трајно неактивни и пасивни, све док је поремећена друштвен везу и док је искључен смисао могућег избављења.

Главна претпоставка повратка на вредновање  опозиционе стратегије усмерене на редефинисање постојеће структуре, није производ сиромаштва, немања и све непристојније и разметљивије експлоатације, коју је отворено признао и систем који је производи. Та претпоставка је, могуће је, у доступности Weltbild (Хајдегер) алтернативе, која би учинила да засијају, на колективном плану, противречности садашњости, и осветлила милитанти оптимизам деловања које је усмерено на то да их уклони.

Штавише, од слике света – од Марксовог „сна о ствари,” и Грамшијеве „конкретне маште“ - такође зависи могуће признање противречности и њиховог аутентичног карактера, друштвено-историјског, а не природно-вечног.  Ако се неправда види, као што се дешава сада на целом хоризонту, унутзар слике света на фаталистичком и неизбежном фону - чак у виду данашње глобалне summa iniuria- онда она управо престаје да буде таква: она постаје обичан феномен међу многима, физиолошки и, самим тим, није подложан ни критици, нити трансформабилности.

Светска сцена која је отшкринута 1989, ослободила је потенцијал патње и беде, неправде и злоупотребе моћи, експлоатације и неправде, што би могло да произведе еквивалент од најмање петнаест револуција попут онаквих какве су биле француска 1789. и руска1917. А, с друге стране, љутња се ућуткује у самотној тузи глобалних грађана. Они пасивно прихватају све што систем производње намеће као патњу, неспособни да мисле осим у смеру слепе перверзне и фаталне неизбежности. Да би револуција била могућа, неопходно је, онда, пре свега, извршити културну револуцију, било кроз обнављање наше визије света, кроз напуштање мистике нужности и фатализма, било кроз напуштање  идеологије моћи.

(Печат)