Savremeni svet | |||
Šta je navelo Trampa da premesti ambasadu SAD iz Tel Aviva u Jerusalim? |
sreda, 13. decembar 2017. | |
U najboljem od svih mogućih svetova, Jerusalim bi bio glavni grad dve države – izraelske i palestinske – koje bi priznale sve druge države unutar granica koje bi bile međunarodno utvrđene i poznate. U najboljem od svih mogućih svetova, Jerusalim bi uživao specijalan status, koji bi bio pod međunarodnom zaštitom, uz njegovo uvažavanje kao svetog grada tri religije – judaizma, hrišćanstva i islama. Ali, ne živimo u najboljem od svih mogućih svetova, i nedeljivi Jerusalim je jednostrano proglašen za glavni grad Izraela u parlamentu te zemlje 1980. godine, posle trinaest godina vojne okupacije njegovog istočnog arapskog dela (jordanskog u to vreme), nakon Šestodnevnog rata. Nijedna država na svetu do sada nije priznala ovaj svršeni čin, sve imaju svoje ambasade u Tel Avivu, u gradu kojeg Izrael nikada nije smatrao svojom prestonicom. Nijedna zemlja, izuzev Češke i Vanuatua, čije su odluke u maju-junu bile reakcija na glasanje u UNESKO-u koje je negiralo izraelski suverenitet nad Jerusalimom. Svi ostali ambasadori iz 161 zemlje koje priznaju Izrael, kada se moraju susresti sa diplomatama ili funkcionerima izraelskog ministarstva spoljnih poslova, putuju iz Tel Aviva do svetog grada i natrag. Sjedinjene Države su sa svoje strane odobrile, putem jednog zakona u Kongresu, premeštanje svoje ambasade iz Tel Aviva u Jerusalim, pre nego sve ostale zemlje, još 1995. godine, ali to posle nisu sprovele u praksi. Poslednja četvorica američkih predsednika – Bil Klinton, DŽordž Buš (mlađi), Barak Obama i Donald Tramp, tokom svojih izbornih kampanja, obećavali su biračima da će zaista da premeste ambasadu ako budu izabrani. Od svih njih, izgleda da će samo Tramp održati svoje obećanje. Zašto to nisu učinili njegovi prethodnici? Zvanični motiv bio je obrazlagan željom da se očuva pregovarački proces između Izraela i Palestinaca i uloga SAD kao medijatora u tom kontekstu. Reč je o licemernoj motivaciji – Sjedinjene Države nikada se nisu ponašale kao treća strana između Izraelaca i Palestinaca, u stvari, one su podupirale status quo koji je vojno-politički bio u korist Izraela, i koji je kreiran tokom tri izraelsko-arapska rata (1948, 1967, 1973). Delovale su, pazeći da se ne posvađaju sa Izraelcima, i ne osvrćući se na diplomatske i druge proteste Palestinaca.
Donaldu Trampu, koji sada deluje nasuprot rezolucijama UN-a, i normama međunarodnog prava, treba priznati barem zaslugu da je demaskirao licemerje svojih prethodnika. Poslednji put kada su Sjedinjene Države ozbiljno tražile posredovanje između Izraelaca i Palestinaca, bilo je 2000. godine, u Kemp Dejvidu, kada je Ehud Barak ponudio Arafatu da vrati 92% okupirane teritorije kako bi tamo mogli da stvore svoju državu. Arafat je odbio. Tramp, ako ostane veran svojim rečima, i ako ne nadjača obazriva linija državnog sekretara Reksa Tilersona, koja podseća na pravi pravcati rikverc, okončaće fingiranje mirovnog procesa pod vođstvom Sjedinjenih Država. Mahmud Abas je u pravu kada kaže – sada SAD nisu više posrednik, već strana u konfliktu, kao saveznik Izraela. I ovde se otvara priča o novom momentu kojeg unosi Trampov potez. Nova faza koju je inaugurisala odluka američkog predsednika, ne samo da otvara vrata rizicima destabilizacije i regionalnog haosa, već takođe i prilici koja je morala biti iskorišćena pre mnogo vremena. Uloga posrednika između Izraela i Palestinaca sada je upražnjena. Na nju ne mogu da pretenduju one države koje su oštro osudile američki potez (Arapska Liga, Iran, Turska), ali bi aspiranti mogle da bude države koje su ublažile rečnik i izrazile „neslaganje“ (Emanuel Makron), „ozbiljnu zabrinutost“ (Federika Mogerini), ili „duboku zabrinutost“ (Vladimir Putin). Evropska Unija i Rusija mogle bi da teže da zauzmu ulogu koju su Amerikanci ostavili upražnjenom, i to bi moglo vrlo brzo da se pretvori u nadmetanje, pošto je očigledno da će onaj ko se dočepa te uloge, nju takođe koristiti zarad promovisanja svojih interesa, kao što su to prilično nespretno radili Amerikanci tokom četvrt veka. U prošlosti, EU je više puta polagala pravo na tu ulogu i bila je deo Kvarteta (UN, SAD, Rusija i EU) koji je formiran u Madridu 2002. godine, i koji je prestao da postoji 2015. godine, nakon što je njegov specijalni predstavnik Toni Bler podneo ostavku. EU unutar Kvarteta nije uspela da uradi bilo šta dobro i bitno iz dva razloga – nije imala hrabrosti da zauzme poziciju koja bi bila drugačija od one američkog saveznika u ključnim momentima, i nija imala kapacitet, kao što to često biva, da načini sintezu interesa različitih zemalja, koje su članice Unije. Sada, kako je prvi razlog na neki način umanjen, Brisel je zauzet rešavanjem drugog ili će samim evropskim državama biti dozvoljeno da vode politiku koja im najviše odgovara. Za zemlje koje izlaze na Mediteran (Italija, Francuska, Španija i Grčka) očigledno je i prirodno da zadrže status quo u vezi ambasada u Tel Avivu, jer je u njihovom interesu da imaju dobre odnose i sa arapskim državama, i ako EU nije kadra da obavlja jednu sintetičku ulogu posredovanja, one bi mogle da preuzmu obavezu, bilo pojedinačno, bilo ekipno (tako bi se možda izbegle katastrofe koje je počinila Francuska u Libiji). Podjednako normalno bi bilo da zemlje istočne Evrope slede Trampov trag, kao i Češke, koja je bila prva zemlja u svetu, vremenski gledano, kada je u pitanju preseljenje ambasade iz Tel Aviva u Jerusalim – ove zemlje ne prihvataju arapske i muslimanske imigrante i izbeglice, nemaju istorijsku odgovornost kao kolonijalne sile, ne zavise od energetskih isporuka iz arapskog sveta ili Turske, a u pogledu antisemitizma zbog nekih stvari mogle bi da traže oproštaj. Najverovatnija perspektiva koja se tiče Evrope jeste upravo ta da ide i dalje raštrkano, ostavljajući Rusiji mogućnost da se dokopa pregovaračke uloge. Postoje različite hipoteze oko razloga koji su privoleli Trampa da se odluči na sprovođenje odluke za koju su njegovi prethodnici iskazivali samo verbalnu podršku. Izvesno je da predsednik želi da očuva lojalnost protestantskog projevrejskog glasačkog tela, koje ga je podržavalo, i da obezbedi podršku u jevrejskoj zajednici, u većini za Hilari Klinton prilikom predsedničkih izbora 2016. godine (71% prema Pju Institutu), posebno imajući u vidu pokušaje opoziva koji su povezani sa aferom koja se tiče Rusa. Ali, mogla bi da postoji motivacija povezana sa velikim geopolitičkim manevrima – mesecima se čuju vesti o savezu SAD, Izraela i Saudijske Arabije, usmerom protiv Irana, koji bi debitovao sa jednom vojnom operacijom u Libanu, zarad uništenja Hezbolaha koji je za Teheran mostobran na izraelskoj granici. Očigledno, Trampov potez izgleda da signalizira jednu pauzu za projekat – Saudijska Arabija je morala neizbežno da se distancira od političkog čina koji promoviše izraelske interese i čini štetu palestinskim. Međutim, stvari bi mogle da drugačije stoje. Može biti da je Netanijahu uslovio izraelsku vojnu akciju sa protivuslugama, među kojima je i premeštanje američke ambasade iz Tel Aviva u Jerusalim. Teret ljudskih i materijalnih gubitaka novog rata na libanskom tlu, kao što je bio onaj 2006. godine, između izraelskih snaga i Hezbolaha, pao bi skoro u potpunosti na Izrael, dok bi glavne strategijske dobitke izvukli Saudijska Arabija i SAD. Logično je dakle, da Izraelci traže protivusluge kako bi ostali u igri. Ako je takva hipoteza verodostojna, hitno je potrebna, više nego ikad, diplomatska intervencija EU i Rusije, usmerena da predupredi humanistarnu i političku katastrofu. Preveo sa italijanskog: Nebojša Vuković Izvor: http://www.lanuovabq.it/it/medio-oriente-chi-ereditera-il-ruolo-di-mediatore |