Šta bi sa "velikom idejom" Evropske unije?

Proslava kojom je pre par nedelja obeležena godišnjica sporazuma u Mastrihtu prošla  je skoro nezapaženo. Dve i po decenije ranije tim istorijskim sporazumom uveden je propisani evro.

Bio je to odih odstupanja savršeno oličen u Evropskoj uniji koja se povlači. Potpuno razbijena, smetena i zbunjena nizom kriza – „Bregzitom“, krizom evra, izbeglicama – unija je ostala tankih ideja, tanja nego ikada. 

U svom jesenjem govoru o stanju u Evropskoj uniji protekle jeseni, Junker je mogao da se pohvali samo besplatnim bežičnim internetom u svakom gradu i selu EU, ali se to tek planira do 2020. pa zvuči više kao namera nego kao politički cilj.

Takozvani „Plan iz Bratislave“ propisan u septembru, predlog napretka Evropske unije, pun je tupavih  fraza kao: „Evropska unija nije savršena, ali je ona je najbolje sredstvo koje imamo za prevladavnje novih izazova sa kojima se suočavamo“, i „Proširenje konsenzusa u Evropskoj uniji o dugoročnoj politici prema migranatima i prihvatanju principa odgovornosti i solidarnosti“.

Nekoliko inicijativa koje su privukle pažnju zakazane su za 2017. godinu, kako bi se i nacionalno i nadnacionalno usredsredilo da se održi zajednički projekt i zaustavi truljenje.

Holandskog ministra finansija Jeroena Dijselblema ponele su emocije dok je govorio kako je Evropska unija ugrožena zbog neuspeha da u potpunosti izvrši ambiciozne promene. „Počeli smo projekte o kojima nije bilo izgleda da će moći da budu okončani“, rekao je prošlog leta novinarima Gardijana i drugih evropskih glasila.

Populistička desnica je umela da se obrati biračima idejama, a levica i centar su im se suprotstavili sa tek nekoliko kontra-predloga i to je bila jasna lekcija iz 2016. godine. S druge strane, poruka nacionalnih država, tako brutalno artikulisana referendumom o „Bregzitu“, prevazilazi „manje Evrope “. I tako se Evropska unija sama zapela  u paradoksu , raspeta između isticanja velikih ideja kojima obara demagoge i uzdržavanja od regulisanja sopstvenih tokova. Ova će proizvesti znamenite posledice po većinu projekata Evropske unije koji su početi a noš nisu dovršeni.

Životna sredina

Beše jednom „Evropska životna sredina“, nova velika ideja Evropske unije. Evropa kao mirovni projekt više ne može da se proda mladim generacijama tokom čijeg stasavanja je rat sveden na filmove i istorijske knjige.

Deceniju ranije laburistički političar Dejvid Miliband je preporučujući se za budućeg britanskog premijera zaključio kako je životna sredina sredstvo kojim se najbolje mogu ponovo povezati evropski lideri sa nazadovoljnim građanima i izgraditi poverenje u institucije Evropske unije. „Potrebe za životnom sredinom idu uporedo sa potrebama za Evropskom unijom“. A u 2006. godini je pisao: „Jedno je kad medalja  juri svog šampiona, a drugo je kad šampion juri svoju medalju“.

Očigledno, bila je Evropska unija zeleni šampion. Jeste bio prvi cilj cilj oboriti globalno zagrevanje za 2 stepena celzijusa, što je usvojio Savet za zaštitu životne sredine EU na nagovor tada malo poznate nemačke ministarke Angele Merkel. EU je radi toga usvojila brojne zakone o čišćenju plaža, ograničenjima fabričkog zagađenja i zaštiti preko 1.500 vrsta ptica, životinja i biljaka. Međutim, snovi o zaštiti „životne sredine unije“ ostadoše u senci ekonomske krize i očajne žurbe da se spasu radna mesta. Pohaban ugled Evropske unije sasvim propade suočen s vaseljenskim očekivanjima Samita o klimi u Kopenhagenu 2009. godine.

Htede evropski projekt, zasnovan na industriji uglja i čelika, da se on oduvek borio da prevaziđe jaz između obećanog i urađenog. Prema Klimatksom akcionom programu, napori Evropske unije završili su se obećanjima da će smanjiti emitovanje štetnih gasova za čak 40% do 2030. godine, a gde su tek još zahtevniji ciljevi koji su zahtevani okvirima pariskog sporazuma o klimi iz 2016. godine.

Dok je Janez Potočnik bio Komesar EU za pitanja životne sredine od 2010. do 2014. godine, smatrao je da su se previše često lične ambicije upletene u ekonomiju koja je raspoložena za zaštitu životne sredine. Rekao je da „mi branimo neodbranjivo“. Umesto da sve evropske resurse upotrebimo „da podrže budućnost“, Evropska unija brani prošlost i stečene interese“.

Čini se da nema boljeg primera od Folksvagen-skandala, kada je jedna od najuspešnijih kompanija koja je osnovana u Evropskoj uniji varala na testovima o emitovanju štetnih materija. Još je Potočnik upozoravao na problematične testove o industriji 2011. godine, ali uprkos tome niko nije hteo da bude svestan obima prevare. Tek kad se on obratio članovima Parlamenta EU, poslanici su izjavili da su iznanađeni kako se Folsvaagen „ponašao neodgovorno i glupo“.

Iako izleda da Evropska unija nastupa korak napred, dva koraka nazad, Potočnik ipak osporava optužbe da joj je ponestalo ideja. Tvrdi da oskudnost zemljišta, vode i drugih prirodnih resursa u odnosu prema nezavisnoj prirodi savremenog života znači da evropski model podeljenog suvereniteta mora da uspe. „Evropskoj uniji je sudbina da bude važna (ali) to zavisi od naše sposobnosti da snažno i partnerski upravljamo zagađenjem na sopstvnoj teritoriji.“

Evro

Danas je davna prošlost onaj tvrdoglavi novogodišnji dan kad je dočekana 2002. godina, kada su svi Evropljani, svuda po kontinentu podigli novčanice od 10, 20 i 50 evra sa bankomata. U to doba je ovo izgledalo kao mnogo dobra ideja. Međutim, sedam godina kasnije uopšte nema jasne ideje šta da rade sa svojom jedinstvenom valutom.

Uopšte nema inicijative koja bi jednom i za svagda pokrenula rešavanje nesaglasnosti koja je u srcu „projekta evro“. Vlade su prestravljene zastrašenim finansijskim tržištem i glasačima. Sastanci ministara finansija postali su besciljni nizovi zastoja. Južne sile žele da poguraju svoj suverenitet i da njihove cifre pokažu ekonomsku  i fiskalnu snagu, žele da izolacijom zaštite svoje ugrožene ekonomije.  Severnjaci tome prigovaraju pošto se tope njihovi bilansi osiguranja od rizika. Dok god postoje dva različita doktrinarna stava, ciklusi zaostalih isplata dugovanja i osiguravanja od odgovornosti će se ponavljati.

Mariod Dragi kao predsednik Evropske centralne banke je izložio plan produbljenja ekonomske i monetarne unije. Međutim, nema jedinstvene ideje kako da se okupi blok od 19 nacija evro-bloka u fiskalnu i finansijsku uniju i kako da svi brzo počnu da izgledaju integrisano, pošto su demagozi to već ismejali, a ljudi odbacili.

Ekonomija

Junker je jako poveo računa o obećanjima Evropske komisije iz 2014. godine o povećanju broja radnih mesta. Međutim, neubedljivi rezultati ne mogu biti krivica velikih ideja tvrdi Guntram Volf iz Brojgel tink-tanka. Bez obzira da li se radi o stagnaciji produktivnosti, migracionoj krizi ili korporacijskom izbegavanju plaćanja poreza, „nema tu liste onih po kojima se može zveknuti“, već treba uvesti veliki broj pravila na mikro nivou za rešavanje problema u Evropi, problema koje ne mogu da reše ni nacionalne vlade. 

U radu kojeg će Brojgelovi ekonomisti objaviti tokom ovog meseca, izneće da EU mora da se usredsredi na male tehničke izmene, otvori trgovinu usluga i propiše visoko tehnološke propise protiv korporacijskog izbegavanja plaćanja poreza, ako hoće da obezbedi rast. Lako je romantizovati velike ideje iz prošlosti, ali iza ideje jedinstvenog tržišta, koja je bila vodilja politike Evropske unije osamdesetih godina, ima još puno napornog rada na mikro nivou.

Volf upozorava da institucije EU treba da se staraju da ne obećaju više od onog što Brisel može da učini i to u svetlu debate koja traje povodom promocije jednaosti. „Socijalna politika je nacionalna. Preraspodela koju vrši socijalna politika, nacionalna je. Evropska unija skoro da nema čime da obezbedi ikok povodiom  nejednakosti prihoda i (troškova) obrazovanja. Činjenica je da rastuća nejednakost prihoda u Velikoj Britaniji nema nikakve veze sa Evropskom unijom. U vezi toga mnogo može da učini britanska Vlada. Umesto prepuštanja politici „bez suštine“, želeo bi da se Evropska komisija usredsredi na ono gde se ne mogu praviti razlike: Borbu protiv izbegavanja plaćanja poreza i prevara  sa dobrotvornim delatnostima koja su proistekla iz slobodnog kretanja radne snage po osnovu jedinstvene politike tržišta rada u Evropskoj uniji.

Imigracija

Evropska unija bi mogla ostati utočište napretka, mira i demokratije, ali utisak trajne krize uzima svoj danak u oblasti osnovnih vrednosti. Možda je Sporazum Brisela s Ankarom i opterećenje vraćanjem izbeglica iz Grčke nazad u Tursku proizveo teret unutrašnje nevolje Evropske unije koji je nju opteretio mnogo više od „Bregzita“.

Možda je to poslužilo da se zaustavi priliv migranata, ali je cena bila velika, uzela je danak u oblasti osnovnih vrednosti – u otvorenosti Evropske unije. Kako bi izbegla da preuzme narode u izbeglištvu od rata, Evropska unija će radije dati milijarde evra vladi koja silom sprečava načelo slobode izražavanja.

Usled junačenja populističkih vlada istočno-evropskih zemalja koje su neumorno odbijale da prihvate kvote za prijem izbeglica, Evropska unija se ipak odlučila za real-politiku.

Proširenje

Zna Evropska unija i da bude cinična, ako su u pitanju njeni interesi. Ovo se tiče politike proširenja Evropske unije, čak i kada je ta politika objavljena: Ne dovodi se u pitanje početak novih pristupnih procesa sa bilo kojom spoljnom zemljom. Unija 28 (uskoro 27) zemalja bi da zastane. Turska, Crna Gora, Srbija, Albanija, Makedonija, Bosna i Kosovo bi se mogle suočiti sa dugim čekanjem.

Pošto je Evropska unija izgleda manje sposobna da brani demokratiju i ljudska prava, kakvu poruku ona šalje van svojih granica? Čemu ona? Štiti li ona samo svoja društva od opasnosti spoljnog sveta? Ako jeste, da li je kratkovida? Nakon svega, opasnosti po EU nisu samo spoljne, što su „Bregzit“ i ukidanje sloboda po Istočnoj Evropi to obilno pokazali.

Izvornik: The Guardian

Prevod: Dušan Kovačev