Sprečili smo građanski rat

(El Pais, intervju sa poslednjim predsednikom Istočne Nemačke)

Za mnoge Nemce, Egon Krenc je živa relikvija podele zemlje i Zida koji ju je delio 40 godina. Bio je vođa Nemačke Demokratske Republike 9. novembra 1989, a danas živi na obali Baltika. Mladi ga se ne sećaju, kao recimo kelnerica u malom kafeu u blizini njegove kuće u Dirhagenu (istok Nemačke), koja ne zna da je njen komšija bio naslednik Eriha Honekera i da je u toku 50 dana bio najviša vlast jedne države na samom njenom nestanku, poslednji lider jedine partije SED i šef Politbiroa.

Između odlučne odbojnosti i blaženog neznanja o tome ko je on, Grenc takođe ponekad doživi neku počast. To se dogodilo pre dve nedelje u Petershagenu (u blizini Berlina), uprkos protestu gradonačelnika. Od svojih 72 godine života, četiri je proveo u zatvoru, osuđen kao odgovoran za poginule na Berlinskom zidu. Sada odbija da daje intervjue na godišnjicu pada Zida. Posle neuspešnog pokušaja njegovog izdavača i istih takvih telefonskih razgovora, vredelo je zatražiti intervju lično, u njegovoj kući u Dirhagenu; «Znajte da imam goste, i da u kući nema baš mnogo mesta», kaže na vratima kuće; «Ostavite pitanja i odgovoriću vam pismeno».

U pismu koje ste uputili federalnom predsedniku Horstu Koleru, trežite objektivnu interpretaciju istorije?

U svom govoru od 9. oktobra, na 20-tu godišnjicu manifestacija u Lajpcigu, on (predsednik, p.p.) kaže sledeće; «Na periferiji grada je bilo tenkova, a policija je imala uputstva da puca bez razmišljanja kada za to dobije naređenje». Mogu da se zakunem da to nije istina. Nije bilo tenkova, niti je bilo namera da su upotrebi sila. Ni 9. oktobra, ni 9. novembra 1989. godine. Ako šef države obične glasine pretvori činjenice, sećanje se iskrivljuje. Godine 1990. postojale su dve nemačke države. Sada se govori da je Federalna Nemačka bila neka vrsta zemaljskog raja, a da je Istočna Nemačka odgovarala paklu.

Da li je Berlinski zid sprečio da se hladni rat ne «zagreje»?

Žalosno je što lideri javnog mnjenja svode Istočnu Nemačku na bodljikavu žicu i nedostatak sloboda. Jasno je da Zid nije pao sa neba. Kenedi je 1961. rekao da to «nije neko specijalno prijatno rešenje, ali, prokletstvo, bolje je od rata». To nije bila samo granica između dve Nemačke, već nešto jedinstveno; granica između kapitalističkog i socijalističkog sistema, između dva bloka, NATO i Varšavskog. Ko ovo ne uzima u obzir, banalizuje surevnjivosti iz hladnog rata između 1946. i 1989. godine. Uvek sam duboko žalio mrtve i ranjene na granici. Svako od njih je i previše žrtva. Ali, ne bih bio iskren ako bih negirao da Istočna Nemačka nije mogla unilateralno da promenu tu granicu u toku sukoba između blokova.

Kako ocenjujte kaznu od šest i po godina zatvora koju ste dobili? Priznajete li neku krivicu?

O svemu tome sam napisao knjigu. Zapadna Nemačka sama treba da se suoči sa činjenicom da je pred sud izvela, protivno zakonima Istočne Nemačke, vođe jedne države koju je priznavalo više od 130 zemalja u svetu. Ali, dovoljno sam optimista da bih bio uveren da će me istorija osloboditi krivice.

Da li je bilo mišljenja da se uguše protesti?

Ne! Iako mi se presuda čini pogrešnom, ona govori o događajima iz 1989. i priznaje da smo učinili sve što je bilo moguće učiniti kako bi sprečili građanski rat. Ta činjenica ne bi trebalo da bude zbrisana klevetanjem Istočne Nemačke koje je sada aktuelno. Takođe nije tačno da su lideri Istočne Nemačke hteli na silu da spreče proteste, i da su ih u tome sprečila naređenja Gorbačova. Visoki ruski oficiri su mi potvrdili da nije bilo takvih naređenja.

Rekli ste da je Gorbačov izdajnik? Zašto?

Nisam sposoban da površno razmišljam, kao što me neki optužuju. Ja sam verovao Gorbačovu. Čak i posle njegove dvostruke igre iza naših leđa kada se radi o nemačkom jedinstvu 1989, nadao sam se da će obnoviti socijalizam. Ali, otkad je rekao da je njegov životni cilj da pobedi komunizam, odgovorio sam: ne verujem u to. To je opravdanje koje je smislio posle 1991. Seća se samo onoga što mu odgovara. Ono što je loše uradio, pretvara u svoje navodne političke namere. Čini mi se neiskrenim. Pad Sovjetskog Saveza, Putin je opisao kao geopolitičku katastrofu XX veka. Gorbačov nije nevin u toj katastrofi.

Kakva su Vaša lična sećanja na taj dan?

Ambivalentna. Bio je to važan datum za istoriju. Vođe Istočne Nemačke su odlučile da dozvole odlazak iz zemlje od 10. novembra. Jedna pogrešna informacija mog druga iz Politbiroa, Gintera Švabovskog, učinila je da mnogo ljudi odu na granicu baš tog dana, 9. novembra. Ne da sruše Zid, kao što se sada govori, već da mirno pređu na drugu stranu. Verovali su da je to dozvoljeno. Granične trupe nisu imale uputstvo da ikoga puste da pređe, što je izazvalo veoma zategnutu situaciju. Bila je to spoljna granica Varšavskog pakta. Šta je trebalo da uradimo; da pustimo da stvari teku svojim tokom, ili da uspostavimo bezbednost legalne granice uz upotrebu oružane sile? Ovo drugo je moglo da znači građanski rat. Čak je postojala opasnost da velike sile koje su insistirale na podeli Berlina na četiri okupacione zone, budu uvučene u sve to. Ujutro 10. novebra, iz Moskve su mi rekli da Istočna Nemačka nema opravdanja za to što je otvorila granice. To što je 9. novembra tekao šampanjac a ne krv, na prvom mestu je zasluga organa bezbednosti Istočne Nemačke. Oni su sada potcenjeni, marginalizovani i socijalno diskriminisani.

Da li ste bili svesni simbolične snage koju će dobiti taj 9. novembar?

Nije bilo masovnog juriša usmerenog na rušenje granica. To je rečeno posle. Kada sam 11. novembra telefonom razgovarao sa Helmutom Kolom, zahvalio mi je za «otvaranje granica» a ne za «pad Zida». Nemci i Evropljani su se spasili rizika da dve države uđu u žestok rat. Ali, svet nije mnogo sigurniji ni mnogo pravičniji od 1990. godine.

Šta bi bilo drugačije da su ostale dve države?

O tome samo može da se nagađa. Ne kritikujem nemačko ujedinjenje, već način na koji je do toga došlo. To što to nije izgledalo kao ujedinjenje između dvojice jednakih. Mnogi građani Istočne Nemačke, osećaju se kao građani drugog ili trećeg reda. Umesto onoga «mi smo narod», od 1989. mnogi se osećaju kao «mi smo bili narod».

Preveo Branislav Đorđević