Савремени свет | |||
Способност Москве да охрабри толико Украјинаца да саосећају са Русијом показује да је оно што се дешава у Украјини делимично и грађански рат |
петак, 05. август 2022. | |
Што више сазнајемо о Украјини, то она све мање личи на некакву џеферсонијску демократију, коју амерички председник Бајден покушава да прикаже у својим говорима на ту тему. Прва дама Украјине била је прошле недеље у Вашингтону са добродошлицом и великом помпом приређеном од од стране Бајденове администрације, Конгреса и корпоративне штампе. Олена Зеленска, атрактивна и патриотски обучена супруга украјинског председника Владимира Зеленског, добила је третман Џеки Кенеди или Мишел Обаме од стране модних колумниста, а истовремено је помогла да се појача порука да је напор Украјине да се одбрани од руске агресије битка за демократију и опстанак Запада. Ово је прича коју је лако испричати пријемчивој америчкој публици. Откако је рат почео (24. фебруар 2022), војни отпор украјинске војске (који је био чвршћи него што се очекивало) и спретна јавна кампања Зеленског, наравно уз нескриврене симпатије америчког естаблишмента и јавности, појачала је поруку да је кијевска власт демократска те да је њена одбрана од суштинског значаја за безбедност Запада. Ипак, питање које треба поставити у вези са овим није да ли су Русија и Путин лоши, већ да ли је Украјина узор демократије за као што то тврди Бајден. Конгрес је у мају, уз дво-партијску подршку, усвојио пакет помоћи Украјини од 40 милијарди долара. Ипак, Републиканци, па чак и делови демократске базе, критиковали су начин на који је финансијска помоћ за војне потребе Украјине диктирала америчке националне приоритете. Тих 40 милијарди долара ће вероватно бити само прва рата сталног одлива новца за помагање ратних напора Кијева, која износи 10 милијарди долара месечно. Управо је то је оно што је недавни текст о Украјини у The New York Times-у, који је показао другачију страну владе Зеленског, учинило толико значајним. Чланак под насловом „Зеленски отпушта двојицу водећих (правних) званичника“ (Zelenskyy Fires Two Top Law Enforcement Officials) изазвао је велику буру. The New York Times је истакао да је ово прва промена у кијевској влади од почетка рата, као и да је један од двојице отпуштених био пријатељ Зеленског из дечачких дана. Иако је све без сумње тачно, суштина приче је била да су симпатије и подршка Русима међу не безначајним делом украјинског становништва и припадника безбедносних служби нанели штету ратним напорима Украјине.
Ранији текст у The New York Times говорио је о томе како се параноја о потенцијалним руским шпијунима проширила по украјинском друштву. Најновија дешавања су јасно показала велике размере тог проблема. Након око 200 000 пријава украјинским властима за шпијунирање сваког месеца, чистка Зеленског у безбедносном апарату јасно је показала да су случајеви „издаје“ постали опсесија украјинске владе. Још алармантнија је чињеница да је неколико стотина истрага о издаји укључивало безбедносни персонал. Многи украјински званичници, укључујући и оне који су били запослени у тужилаштву, остали су на територији коју је заузела Русија и сада раде за Москву. Ипак, то делимично објашњава велики број украјинског особља који помаже Русима. Али начин на који је огромна безбедносна служба украјинске држава била оснажена ратом да се обрачунава са својим грађанима – без обзира да ли су криви за симпатије према Москви или не – је застрашујући. И раније је Украјина била широко препозната као корумпирана као и остатак бившег Совјетског Савеза, са новонасталим демократским системом који је био далеко од потпуно слободног. Чак и након што је Зеленски постао председник, гашени су медији које су критиковале његову владу. Од почетка рата, новинари су суочавају са тешкошаћама да задрже аутономност и тачност у извештавању. Очигледно је да већина Украјинаца жели да њихова земља остане независна. Јасна је и њихова спремност да се боре да спрече да њихова држава падне под Путинову чизму. Али способност Москве да охрабри толико Украјинаца да саосећају са Русијом или помогну операју против Украјине илуструје да је оно што се дешава, делимично, грађански рат, као и страна инвазија.
Ипак, подједнако је тачна чињеница да је украјинска држава која се тако храбро брани и даље има огромне недостатке и пропусте, те да поседује атрибуте који су супротни демократији. Иако би неки од њених проблема били присутни у свакој земљи која је у рату и под директним нападом, што више сазнајемо о Украјини, то мање личи на џеферсонијнаску демократију, како је Бајден покушава да представи у својим говорима на ту тему. Иако су симпатије према Украјини и непријатељство према Русији разумљиви, ово су фактори које треба узети у обзир ако Сједињене Америчке Државе желе да преузму ону врсту финансијске обавезе у овом рату која почиње да нас подсећа на катастрофалне ратове у Ираку и Авганистану. Или би, барем, требало да се дозволи Американцима да воде дебату о преузимању тако проблематичне обавезе. (За НСПМ са енглеског превео Горан Николић)
[1] As Ukrainians Defect To Russia, We Should Ask Whether Our Billions Are Saving Democracy Or Aiding Corruption; JONATHAN S. TOBIN, The Federalist, JULY 27, 2022; https://thefederalist.com/2022/07/27/as-ukrainians-defect-to-russia-we-should-ask-whether-our-billions-are-saving-democracy-or-aiding-corruption/ |