Sporo umiranje Evrope

(The National Interest, 16. 8. 2011)

Krize na kontinentu daleko prevazilaze ekonomska pitanja. Dani evropske snage i uticaja su za nama

"Dvadeset prvi vek bi lako mogao pripadati Evropi", pisao je pokojni Toni DŽad[1], autor svuda hvaljene istorije Evrope posle Drugog svetskog rata. Istoričari nisu nužno proroci, naš vek tek što je počeo, ali izgledi za takvu budućnost u ovom trenutku nisu sjajni. Toni DŽad je tada bio u valjanom i brojnom društvu, čak i više u Americi nego na kontinentu, a razlozi za tako neumeren optimizam (koji sada često prelazi u paniku) će bez sumnje biti izučavani u godinama koje dolaze.

Pre nekih pet godina sam se u knjizi pod naslovom „Poslednji dani Evrope“ (The Last Days of Europe) bavio opadanjem Evrope — i bio kritikovan zbog svog pesimizma. Pa ipak mi je sada neprijatno slušati apokaliptične izjave dojučerašnjih evro-entuzijasta. Jer čak i ako je pad Evrope nepovratan, nema razloga da se to pretvori u kolaps.

U trenutku duboke, višestruke krize u Evropi suviše je lako ismevati zablude iz prošlosti. Posleratne generacije evropske elite stremile su demokratskijim društvima. Želele su da umanje krajnosti bogatstva i siromaštva i da osnovne socijalne usluge pruže na drugačiji način od predratnih generacija. Bilo im je dosta nemira i sukoba. I zaista, decenijama su mnoga kontinentalna društva manje-više postigla ove ciljeve i imala razloga da budu ponosna na svoj napredak. Evropa bejaše mirna i civilizovana. 

Uz sav svoj značaj, ekonomska kriza predstavlja samo deo naše tužne priče — i to verovatno ne onaj presudni.

Ovakav uspeh se zasnivao na nedavnim bolnim iskustvima: užasima dva svetska rata, lekcijama iz diktature, iskustvima fašizma i komunizma. Iznad svega, zasnivao se na osećaju evropskog identiteta i zajedničkim vrednostima – ili se bar to tako činilo u to vreme. Evroskeptici veruju da se jednostavno radilo o zajednici materijalnih interesa; počelo je, na kraju krajeva, kao zajednica za gvožđe, čelik i ugalj. Žan Mone, otac Evropske unije, predvideo je opasnosti. Kasnije je izjavio da bi sada akcenat stavio na kulturu, a ne na ekonomiju, ako bi morao da sve počne iznova.

Kada su stvari krenule naopako? Na prvi pogled, neposredna kriza je zasigurno kriza suverenog duga, zajedničke valute i drugih finansijskih pitanja. Nesumljivo je bila greška verovati da se ekonomska unija može uspostaviti bez političke. A ipak, da li se sadašnja kriza možda desila zato što je sama evropska ideja (u smislu države blagostanja), kao osnova programa, podrivena?

Uz sav svoj značaj, ekonomska kriza predstavlja samo deo naše tužne priče — i to verovatno ne onaj presudni. Sadašnji debakl takođe je povezan sa očiglednim nedostatkom zajedničkog evropskog identiteta i vrednosti, nacionalnih interesa koji pretežu u odnosu na zajednički evropski interes. U pitanju je kriza nedostatka solidarnosti, liderstva i – možda iznad svega – političke volje. To je kriza unutrašnje napetosti, propalih integracija kod kuće (kao što su recimo pokazali nedavni događaji u Britaniji). Dugi niz godina evropske elite su živele u stanju poricanja: želele su više demokratije, a bile nepripremljene za eroziju vlasti koja je dovela do anarhije.

Politička elita, mediji i javno mnjenje postali su u značajnoj meri nesvesni mračnijih aspekata unutrašnje politike. Uglavnom su ignorisali rastuće nejednakosti u dohotku, kao i posledice nezaposlenosti među omladinom. Zaokupljeni spoljnom politikom odrasli su (kako je primetio britanski diplomata Robert Kuper[2]) u verovanju u mirnu međuzavisnost i modernu saradnju, dok je politika ostatka sveta bila zasnovana u najboljem slučaju u duhu tradicionalnih sfera uticaja i ravnoteže moći. A u međuvremenu javno mnjenje se udaljilo od negdašnjeg verovanja u Evropu.

Mnogi Evropljani se žale na nedostatak demokratije i strahuju, možda s pravom, da će Evropa kojom se upravlja iz Brisela biti još manje demokratska.

Takav lažni optimizam i potonji slom iluzija morali su da dovedu do malodušnosti. Da li Evropa i dalje ima budućnost, da li će za deceniju ili dve i dalje postojati? Ili će se vratiti na ono što je bila pre — puki geografski pojam? Čoveku pada na pamet čuveno pismo princa Meterniha austrijskom ambasadoru u Parizu (a kasnije i Palmerstonu) u kojem on kaže da je "Italija" koristan geografski pojam, ali da ona nema značaj niti je realna kao politički koncept. Istina, otprilike u isto vreme je Karlo Alberto Amadeo, kralj Sardinije, u podjednako čuvenoj izjavi rekao: Italia fara da se (Italija će se pobrinuti sama za sebe). Sto pedeset godina kasnije (a s obzirom na sadašnje stanje Italije) još uvek nije sigurno da li je bio u pravu Meternih ili sardinijski kralj. Sadašnje stanje i buduće perspektive Evrope ne razlikuju se od devetnaestovekovne Italije. 

Mnogi Evropljani se žale na nedostatak demokratije i strahuju, možda s pravom, da će Evropa kojom se upravlja iz Brisela biti još manje demokratska. Ali da bi opstao, kontinentu treba vođstvo. Koliko demokratije može postojati u ovoj Evropi sutrašnjice? Neki azijski politički filozofi u Pekingu, kao i u Singapuru, savetuju da bi azijski, autoritarniji model, bio podesniji (i uspešniji) u suočavanju sa zadacima u godinama koje dolaze. 

Postoje, generalno govoreći, tri moguća scenarija o budućnosti Evrope. Samo najhrabriji će se u ovom trenutku baviti predviđanjima koji će scenario Evropljani izabrati – ili ka kojem će mesečariti. Evropska unija se može raspasti, potpuno ili delimično, u sledećih nekoliko godina. Jače ekonomije će ostati zajedno, ponovo će ispregovarati neki novi okvir. Slabiji će biti izbačeni. Njima će teško pasti samostalno suočavanje za budućnošću u kojoj vladaju rastuće nejednakosti i opasnosti protekcionizma. Možda će se labavo ujediniti u drugu uniju, nadajući se da će se u nekom trenutku ponovo plasirati u Ligu šampiona – da pozajmim koncept iz sveta evropskog fudbala. Budućnost evra je neizvesna; on može preživeti tekuću krizu, ali šta je sa sledećom? Za sada ne postoji spremnost ka napredovanju ka političkom jedinstvu, ali je još teže zamisliti povratak na fragmentiranu Evropu iz vremena pre EU. 

Drugi scenario: oporavak od trenutne krize, brz, ili što je verovatnije, tokom vremena. Takvi oporavci su se već događali u prošlosti. Trideset godina nakon poraza od Nemaca u ratu 1870–1871. godine, Francuska je ponovo stala na noge. Nemačkoj je trebalo manje od dvadeset godina nakon poraza u Prvom svetskom ratu da se pojavi kao najjača sila (i najveća pretnja) u Evropi; Rusiji je trebalo još manje vremena nakon raspada Sovjetskog Saveza.

Ali šta bi moglo da bude impuls za takav jedan čudesni oporavak? Velika, egzistencijalna kriza koja će podstaći svest o hitnosti i potrebi za suštinskim promenama. Trenutno nažalost postoji malo indicija da će nova dinamika odneti prevagu nad evropskom iscrpljenošću i apatijom (abulijom, psihijatrijskim rečnikom). S obzirom na demografsku slabost, Evropi će biti potrebni imigranti. Ali njeno skorašnje iskustvo u tom pogledu nije najsrećnije. Nije izvesno da će proizvesti pritisak potreban da pokrene kontinent u novom pravcu. Duboka promena, koja bi iznenadila čak i okorele skeptike, je pretpostavljam moguća — ali podrazumeva ogromnu količinu nade.

I na kraju scenario koji će se najverovatnije desiti, a koji ima najmanje šanse za uspeh: nešto malo reformi i nešto rutinskog obavljanja poslova. Bogatije zemlje će pomoći siromašnijima da se provuku. To im sada može poći za rukom, ali je malo verovatno da će biti dovoljno za suočavanje sa sledećom krizom. Čak i ako bude pripravna da odlučno deluje, severna Evropa možda neće imati dovoljno snage.

Odustati od Evrope može biti veoma skupo, čak i skuplje nego ostati u njoj. Iz tog razloga će sadašnja neugodna situacija verovatno još dugo trajati: velika-mada-ne-i-najsrećnija porodica, stalno prepucavanje i kuknjava da pojedini nacionalni interesi nisu uzeti u obzir, nesposobnost za koordinaciju unutrašnjih politika, a kamoli za zajedničku odbrambenu i spoljnu politiku. Zemlje članice će se ritati, vrištati i pretiti, ali ipak neće napustiti brod. To će omogućiti opstanak EU, ali ne i građansku i moralnu supersilu, onaj željeni veliki model za čovečanstvo u dvadeset prvom veku.

Duboka promena, koja bi iznenadila čak i okorele skeptike, je pretpostavljam moguća — ali podrazumeva ogromnu količinu nade.

Ali kako obezbediti da povlačenje Evrope iz vrha lige velikih sila bude relativno bezbolno i meko spuštanje, a ne krah? Ne postoji nikakav magični recept osim zdravorazumskog ponašanja.

Psihološki, takvo prilagođavanje na degradiran položaj u svetu ne može biti lako. Pošto je EU navikla da bude jaka i uticajna, možda će joj teško pasti da se odrekne starih navika. Moraće da smanji svoje ambicije. Evropa će morati da prestane da pridikuje svetu o ljudskim pravima, slobodi i demokratiji. Kao što je kineski ministar spoljnih poslova rekao svom kolegi iz Singapura — mi smo veliki a vi ste mali, i treba u skladu sa tim i da se ponašate.

Perspektiva je sumorna. Ali takođe stoji i nil desperandum, nikad se ne predaj, kao bolji vodič za delovanje od naglih promena stavova prema budućnosti Evrope poslednjih godina, koje podsećaju na konvulzije na berzi.

Volter Laker (Walter Laqueur 1921-), nemački istoričar i politički komentator. Bio je direktor Instituta za savremenu istoriju u Londonu od 1965-1994, osnivač i urednik Journal of Contemporary History i The Washington Papers. Od 1969. godine je bio član, kasnije direktor (do 2000.) International Research Council Centra za strateške i međunarodne studije u Vašingtonu. Predavao na univerzitetima DŽordžtaun, Harvard, DŽon Hopkins, Čikago, Brandajs i Tel Aviv. Uglavnom se bavio istorijom Evrope u 19. i 20. veku, a posebno ruskom i nemačkom istorijom i istorijom Bliskog istoka. Autor je i priređivač više od 25 knjiga, kod nas je objavljena “Istorija Evrope 1945-1992”, Clio, Beograd 1999. (Europe in Our Time a History 1945-1992).

(Prevod: NSPM)