Spale maske sa "mirovnih napora" SAD

Posle dugih pregovora u Ženevi, ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov i državni sekretar SAD DŽon Keri postigli su sporazum o primirju u Siriji. Dogovor kojem se priključila i Sirija, stupio je na snagu 12. septembra, kada muslimani celog sveta proslavljaju za njih sveti praznik – Kurban Bajram. Ipak, s početka je bilo jasno, da Amerikanci ne potpisuju sporazume zbog toga da bi ih ispunjavali – provokacije terorističkih organizacija postajale sve češće, da bi se 17. septembra, one završile vazdušnim udarima RV SAD po pozicijama sirijske armije u gradu Dajr – ez – Zaur na severoistoku Sirije, blizu Eufrata. Poginulo je više od 60 vojnika.

Oružane snage Sirije stvari nazivaju svojim imenom – „taj napad jeste ubedljiv dokaz toga da Sjedinjene Države i njihovi saveznici podržavaju Islamsku državu i druge banditske formacije pod lažnim izgovorom borbe protiv terorizma“.

Šta dalje?

Moskva i Damask su postupili logično, objavivši da nije svrsishodno dalje poštovanje primirja.

Što se tiče SAD, one se u savezu sa Turskom, a takođe uz kopnenu podršku terorista iz „Slobodne sirijske armije“ i „Ahrar aš Šam-a“ – jednog od „brendova“ „DŽabat al Nusre“ nadaju sticanju kontrole nad transportnim koridorom koji prolazi po severu Sirije, kroz gradove kao što su Alepo, Raka, DŽarablus, Manbidž, Dajr – ez – Zaur. U pitanju je glavna logistička arterija, po kojoj Iran planira da isporučuje u Evropsku Uniju svoje energente, a Kina robu. Ulozi su toliko visoki, da predsednik Redžep Erdogan već isprobava na sebi svečani koporan, raportirajući o uspesima operacije „Štit Eufrata“ koju zajednički vodi sa Amerikancima. Pri tome, apetiti Ankare rastu geometrijskom progresijom – Turci, uz vazdušnu podršku Amerikanaca, pretenduju na pet hiljada kvdratnih kilometara sirijske teritorije, maskirajući intervenciju stvaranjem „zone bezbednosti“.

Ono što se dešava ne treba nikoga da začuđuje.

Vašington i Ankara su ujedinili napore kada su 2011. godine, kao posledica državnog prevrata u Egiptu, došli na vlast adepti salafitske sekte – Muslimanska braća. Ipak, njihova vladavina u Kairu nije bila dugovečna – „braći“ nije uspelo da uvuku egipatsku armiju u sirijski konflikt, i da se učvrste u Palestini preko preko svoje ćelije – Hamasa, čemu je veoma težio tadašnji predsednik Muhamed Mursi, koji je smenjen sa svog položaja 2013. godine. Obama i Erdogan su računali da će uspostaviti potpunu kontrolu nad Bliskim istokom, koristeći za to Muslimansku braću, i uzimajući kao asistente vladajuće dinastije Saudijske Arabije i Katara. Srećom, tim planovima nije suđeno da se realizuju.

Šest godina traje građanski rat u Siriji, daleko prelazeći okvire lokalnog konflikta. Razlog tome leži u strategijskom značaju sirijske teritorije na kojoj su se sudarili geopolitički interesi SAD, Rusije, Kine, Evropske Unije, Turske, Irana, Saudijske Arabije i drugih država Persijskog zaliva.  Od ishoda konfrontacije zavisi sudbina ne samo Sirijaca, već i njihovih suseda iz Izraela, Palestine, Libana, Jordana, Iraka i Egipta. Da se i ne govori, da sam Bliski istok leži između dva centra globalne ekonomije – Kine i EU – koji posmatraju taj region istovremeno i kao sirovinsku bazu, i kao teren trgovine.

Zato Amerikanci posmatraju mirovni proces u Siriji kao pretnju.

I njih je moguće shvatiti. Pa primirje na teritoriji Sirije omogućava Moskvi, Pekingu i Teheranu da se učvrste u regionu i pozabave stvaranjem od Vašingtona nezavisne energetske mape u zapadnoj Evropi i istočnoj Aziji. Takav scenario Amerikanci ne mogu da dozvole.

Koriste se sva sredstva – ekonomska i informativna blokada Damaska, podrška „umerenoj opoziciji“ i terorističkim grupacijama, a takođe i direktan vojni upad, koji se ostvaruje pod maskom operacije „Štit Eufrata“ koja je započeta 20. avgusta.

Postajemo svedoci najvećeg posredničkog rata u savremenoj istoriji – na teritoriji Sirije, direktno ili indirektno bori se preko osamdeset zemalja sveta. Većina od njih, brinući se za gubitak imidža, deluje pod zastavama terorista. Nije slučajno da je 23. maja 2003. godine, umesto da sabere sve oružane snage u jednu udarnu grupu, američka okupaciona administracija raspustila iračku armiju, stvorivši kadrovsku bazu za Islamsku državu od bivših Sadamovih oficira. Mnogi danas zaboravljaju, da je tu odluku izlobirao konsultantski biro bivšeg državnog sekretara SAD Henri Kisindžera – Kissinger Associates. A u januaru 2012. godine, u jeku sirijskog građanskog rata, CIA lansira filijalu Al Kaide u Siriji  - grupaciju DŽabat al Nusra, čiji su bojovnici u različitim etapama svoje aktivnosti imali lečenje u klinikama Turske i Izraela.

Maske su konačno bile svučene u septembru 2015. godine, kada je bivši šef CIA Dejvid Petreus, jedan od dizajnera američke strategije partizanskog rata, pozvao Belu kuću da se „bori“ protiv Islamske države u savezu sa DŽabat al Nusrom. Da bi kako tako sačuvali obraz, vašingtonski činovnici su bili prinuđeni da odbace predlog penzionisanog generala, pozivajući se na to da Bela kuća zvanično smatra DŽabat al Nusru terorističkom organizacijom i drži je odgovornom, i za terorističke napade od 11. septembra 2001. godine.

Ipak, Petreus ne pada duhom. U avgustu 2016. godine, on gordo izjavljuje, da će „borba sa Islamskom državom zahtevati napore čitavih pokoljenja“ i da će „određivati američku spoljnu politiku za decenije unapred – dotle dok to bude neophodno“. Po rečima Petreusa, koje navodi list Politico, „Islamska država gubi pozicije u Iraku i Siriji, pojačavajući svoju aktivnost van granica Bliskog istoka i Severne Afrike“. Šta to znači? Odgovor nije ohrabrujući – ako je ranije Pentagon uz pomoć Islamske države razvaljivao suverene teritorije Sirije i Iraka, sad dolazi red na druge države. Petreus aludira na Iran i Pakistan, gde je poslednjih meseci znatno ojačalo terorističko podzemlje.

Slučajno?

Izvor: http://www.izborsk-club.ru/content/articles/10255/

Preveo sa ruskog: Nebojša Vuković