Sovjetski projekat latinizacije ruskog alfabeta

Sažetak. U radu se prikazuje manje poznati projekt latinizacije alfabeta ruskog i drugih jezika u SSSR tokom 1920-ih i 1930-ih godina. Iniciran 1919. projekt se tokom 1920-ih odnosio na alfabete turkijskih naroda SSSR koji su koristili arapsko pismo, ili nisu imali svoju pismenost, polako obuhvatajući i druge alfabete zasnovane na ruskoj ćirilici. Na razmeđu dve decenije pri Ministarstvu prosvete formirana je komisija čiji je zadatak bio latinizacija ruskog alfabeta, koju je svesrdno podržavao dugogodišnji ministar prosvete Lunačarski. Na samom početku 1930-ih energičnom reakcijom Politbiroa projekt je zaustavljen, najpre u domenu ruskog, a zatim i drugih alfabeta koji su tokom druge polovine decenije vraćeni na ćiriličku osnovu.

Ključne reči. Latinizacija, alfabet, ruski i neslovenski jezici, Lunačarski.

Uvod

U poslednje vreme na sajtu NSPM povremeno se pojavljuju tekstovi, uz veliki broj komentara, na temu (srpskog) ćiriličkog pisma i njegove sudbine. NSPM je, inače, jedan od retkih medija koji takve diskusije pokreće i dozvoljava, a odzivi čitalaca svedoče o ne samo izuzetnom interesovanju, već i o izvanrednom značaju ove teme. Ono što posebno ohrabruje, bar u većem delu i tekstova i komentara, svakako je zrelost i ozbiljan, konstruktivan pristup većine autora i komentatora, što će sigurno primetiti i potvrditi čak i ne naročito pažljivi čitalac. Naravno, to ne znači da nema i onih drugih, neobjektivnih a možda i zlonamernih komentara, ali ovi poslednji neće biti predmet ovog teksta. Poći ćemo od pretpostavke dobronamernosti, i određene probleme o kojima će biti reči tretiraćemo kao rezultat nesporazuma i neobaveštenosti.

Jedan od problema koji se pojavljuje u ovim diskusijama o ćirilici i latinici je i problem ruske latinice. Naime, pojedini komentatori povremeno ubacuju u diskusiju razne varijacije teze da se u Rusiji koristi i latiničko pismo. Pri tome ne u smislu u kome je to uobičajeno (za pisanje stranih ličnih imena i naziva, što bi se svakako moglo ubrojati u normalne stvari), već za „domaću“ upotrebu. Ne ulazeći u motive onih koji to plasiraju, potrebno je ovu stvar malo detaljnije razmotriti.[1] Pri tome, naredni redovi u svakom slučaju nemaju pretenzije veće od običnih, informativnih, zbog čega ću se truditi da ne ulazim u (barem ne preterane) komentare izloženih fakata.

Projekt o kom će biti reči dobio je naziv „sovjetski“, iako je u idejnom smislu pokrenut pre nastanka Sovjetskog Saveza u decembru 1922. Mada ne predstavlja prvi predlog uvođenja latiničkog pisma u ruski jezik[2], i mada su slične predloge davali i neki poznati ruski intelektualci i društveni delatnici[3], ovaj projekt je svakako bio najozbiljniji i ostavio je najdublji trag i posledice koje se i danas osećaju. Sve je započelo odmah posle Oktobarske revolucije, kada je novim vlastima predstojalo da sprovedu ortografsku reformu koja je već dugo bila pitanje dana, ali je nisu uspele sprovesti ni carske vlasti, ni Privremena vlada posle Februarske revolucije (iako je još 1904. osnovana odgovarajuća komisija koja je pravila reforme razradila i objavila 1912). U svojim kasnijim sećanjima Anatolij Vasiljevič Lunačarski, prvi ministar prosvete u boljševičkoj vladi (od oktobra 1917. do septembra 1929) i inicijator reforme o kojoj je ovde reč, isticao je da je već tom prilikom bilo aktuelno i pitanje latinizacije, ali da je Lenjin to tada izbegao smatrajući da nije sazrelo vreme, te da je potrebno uvesti novu ortografiju što pre, a „u budućnosti će biti moguće pozabaviti se, sakupivši radi toga autoritetne snage, i razradom pitanja latinizacije“.[4]

AZBUKA MUDRO USTROENA — ODINЪ ZVUKЪ — ODNA BUKVA:

1. A azъ 2. B byki 3. V vѣdi 4. G glagolь 5. D dobpo 6. E ectь 7. Ѣ ѣstь 8. Ž životъ 9. Z zemlя 10. I iže 11. Iі Ѵѵžica 12. K kako 13. L lюdi 14. M mы 15. N nыnѣ 16. O onъ 17. P pokoй 18. R pcы 19. C clovo 20. T tvepdo 21. U ymъ 22. F feptъ 23. Ө өita 24. H xѣpъ 25. C cыcъ 26. Č čepvь 27. Š ša 28. Щ щelь 29. Ю юnъ 30. Я яrъ 31. Э эho 32. epЫы 33. epЬь 34. epЪъ 35. Й йota.

Slika 1. Stara ruska azbuka (do 1918)       

I zaista, tek što je izvršena reforma kojom su između ostalog iz stare azbuke (videti sliku 1) izbačena neka slova, tj. već 1919. godine, Naučno odeljenje Ministarstva prosvete[5] obznanilo je „... poželjnost uvođenja latinskog pisma za sve narode koji naseljavaju teritoriju Republike ... što je logički korak na tom putu na koji je Rusija već stupila prihvativši novi kalendar i metrički sistem mera“, što bi bilo završetak azbučne reforme, koju je svojevremeno (1708‒1710) izvršio Petar I uvođenjem tzv. građanske azbuke, i bilo bi u vezi s poslednjom ortografskom reformom od 23. decembra 1917. (5. januara 1918). Od vremena Petrove reforme, naime, u Rusiji je tinjao sukob između intelektualaca-prozapadnjaka, koji su smatrali da se car-reformator pripremao da završi transformaciju ruskog života na potpuni evropski način prevođenjem ruskog jezika na latinski alfabet i da je tu njegovu zamisao trebalo sprovesti do kraja, i slovenofila koji su nasuprot tome smatrali da bi dostojnim nastavkom Petrovog dela bilo prevođenje jezika svih naroda koji žive u Rusiji na ćirilicu.

Latinizacija neruskih jezika

Nove, boljševičke vlasti, međutim, očigledno nisu odustale od latinizacije, iako su vrlo brzo, već 23. decembra 1919. dobile snažan negativan odziv ‒ „Društvo ljubitelja ruske pismesnosti“ (1811‒1930, s prekidom u godinama 1837‒1857) dalo je dobro argumentovani negativni odgovor na predlog naučnog odeljenja Narkomprosa RSFSR „o poželjnosti uvođenja latinskog pisma za sve narode koji naseljavaju teritoriju Republike“.. Tokom 1920-ih godina počela je široka kampanja prevođenja pismenosti najpre neslovenskih naroda SSSR na latinicu. Boljševici su davali na znanje da u potpunosti stoje iza odbacivanja starih misionarskih alfabeta (ruskog), koji su „rusifikovali i porobljavali narode“. Zahvaljujući tome, u mnogim mestima uskoro je počeo prelaz na latinicu. Lingvist Nikolaj Feofanovič Jakovljev, jedan od aktivnih učesnika tog procesa, pisao je kasnije: „Ideja latinizacije alfabeta istočnih nacionalnosti rođena je u 20‒21 godinama skoro istovremeno u Azerbejdžanu (Baku) i na Severnom Kavkazu (Vladikavkaz, Naljčik). U relativno kratko vreme taj pokret široko se razvio i danas zahvata oko 35 naroda (među njima 30 već imaju štampanu produkciju na latinskom pismu, ostali pristupaju principijelnom ostvarenju odluke) koji govore različitim jezicima.“[6] A još precizniji bio je 1932, istakavši da je: „Pokret za latinizaciju alfabeta u SSSR otpočeo odmah posle Oktobarske revolucije. Tako je u Jakutiji već 1917. godine postavljeno pitanje o zameni alfabeta na osnovi ruskog pisma, koje je korišćeno do revolucije i služilo kao oruđe pre svega misionarske propagande, latinskim alfabetom. Jakutski latinizovani alfabet počeo je realno da se primenjuje tek u 1922. posle konačnog uspostavljanja sovjetske vlasti u Jakutiji... Od 1921. istovremeno počinje razrada latinskog alfabeta za Inguše, Osetine i Kabardince na Severnom Kavkazu i za Azerbejdžance u Azerbejdžanskoj SSR. Kod Osetina latinski alfabet bio je istaknut radi smene alfabeta na ruskoj osnovi (...) a u Azerbejdžanu on je bio oruđe borbe s religioznom po sadržaju muslimanskom pismenošću na arapskom alfabetu. U 1923. godini bila je sazvana Prva konferencija za prosvećivanje planinskih naroda Severnog Kavkaza, koja je utvrdila usaglašeni projekt latinskih alfabeta za navedena tri naroda i za Karačajevce. (...) Najzad, u 1925. godini alfabet na osnovi ruskog pisma za Abhaze (...) bio je zamenjen po inicijativi samih Abhaza u osnovnom latinskom takozvanom jafetidološkom transkripcijom.“[7]

Sredinom 1920-ih proces latinizacije bio je već dosta odmakao. U Kazanju je 1926. publikovan prvi projekt tatarskog i baškirskog alfabeta na osnovi latinice. Praktične aktivnosti ubrzane su pred kraj te decenije (od 1928, kada je u turkijskojezičkim republikama i autonomnim republikama SSSR oficijelno uveden projekt Janalif, odnosno projekt latinizacije, tj. zamene alfabeta na osnovi arapskog latiničkim pismom), pri tome i u drugim delovima Saveza. Tokom 1920-ih i jednog dela 1930-ih zemlju je zahvatio talas latinizacije, koji je latinicu, kako mnogi ističu, uzdigao do apsoluta. Boljševici su pružali svesrdnu podršku ovom procesu, donoseći odluke o nacionalnim jezicima i obaveznosti njihovog korišćenja i izdvajajući novac za stvaranje alfabeta, rečnika, udžbenika i pripremu učitelja. I pored toga, međutim, latinizacija se sretala sa skrivenim ali upornim otporom, posebno u Srednjoj Aziji. Sovjetske vlasti predstavljale su stvari tako kao da inicijative dolaze isključivo od lokalnih rukovodstava i lokalne inteligencije, dok centralne vlasti samo podržavaju njihovu težnju ka novoj pismenosti. U 1926. godini na inicijativu Azerbejdžana sazvan je Prvi turkološki kongres u Bakuu (od 26. februara do 5. marta)[8], na kojem je trebalo da se predstavnici turkijskih i kavkaskih naroda dogovore o jedinstvenoj politici latinizacije, s obzirom da je do tada taj proces išao odvojeno u pojedinim republikama. Sve odluke Kongresa bile su, međutim, prethodno zapisane u direktivi CK VKP(b). Isto tako, radi sprovođenja odluka Kongresa u Bakuu, 11. maja 1927, takođe po odluci predstavnika naroda, prethodno prihvaćenoj na Starom trgu, stvoren je Svesavezni centralni komitet novog turkijskog alfabeta (VCK NTA), iz čijeg naziva je 1931. iščezlo slovo T (VCK NA), s obzirom da je sam NTA preimenovan u NA nakon prelaza na NTA velikog broja neturkijsko-tatarskih naroda, dok je sam komitet preveden u Moskvu. Pitanje sprovođenja unifikacije svih nacionalnih alfabeta na latinskoj osnovi, tj. o izradi jedinstvenog međunarodnog latinskog alfabeta, razmatrano na Kongresu u Bakuu, bilo je razrađeno i rešeno u 1927. godini, po odluci 1. Plenuma Centralnog Komiteta Novog Turkijskog Alfabeta, prihvatanjem projekta novog turkijskog alfabeta od 34 slova (videti sliku 2).

Slika 2. Novi turkijski alfabet, 1927

Proces latinizacije značajno je olakšan kada je 1928. godine na latinicu prešla Turska, u to vreme SSSR-u prijateljska zemlja. Time je velikim delom izbijen iz protivničkih ruku argument da je reč o političkom projektu gušenja vernosti staroj kulturi, muslimanskoj i turskoj, i proganjanja te kulture od strane boljševika.[9]

Ubrzanju uvođenja novog alfabeta i njegovom uspehu nesumnjivo je veliki doprinos pružio i dekret Vlade SSSR od 7. avgusta 1929. godine, koji je objavio novi alfabet za državni alfabet naroda bivše arapske pismenosti SSSR-a. Već do 1930. na latinicu je prešlo 36 naroda raznih grupa (turkijsko-tatarskih, mongolskih, jafetskih, iranske), kao i dungajski i asirski jezik.[10] Teritorija SSSR na kojoj se upotrebljavala ćirilica (ruski jezik) već je predstavljala svojevrsni klin, pošto se na severu i istoku Sibira (Komi, Jakutija) upotrebljavala latinica, a ona se koristila i na jugu (Centralna Azija), kao i u Povolžju (Tatarska ASSR) i u drugim regionima (Kavkaz). Pred kraj 1930-ih godina bilo je latinizovano 66 jezika, uključujući čak i one koji su već imali pismenost na ćirilici — jakutski i komi.

Na redu je i ruski jezik

„U vezi sa svim tim (rezultatima latinizacije neruskih, tj. neslovenskih jezika u SSSR – R.B.) pojavljuje se pitanje i o latinizaciji našeg ruskog pisma“, pisao je u navedenom tekstu 1930. godine Lunačarski.[11] On je isticao da su tokom čitavog perioda kada je on rukovodio Ministarstvom prosvete (do septembra 1929) dobijali i mnogo predloga o uvođenju latinice, a da je „Ogromni podstrek ideja latinizacije ruskog alfabeta (naravno, i Ukrajine i Belorusije) dobila upravo od uspeha latinizacije pisma naroda koji koriste arapsko pismo“. A tome je usledio jedan zaista čudnovati, gotovo neverovatan, zaključak: „Od sada naš ruski alfabet udaljio nas je ne samo od Zapada, već i od Istoka“ (sic!).

Lunačarski se u istom članku dotakao i pitanja ekonomske strane prelaza na latiničko pismo, ističući da komisija Ministarstva prosvete to pitanje nije razradila, ali navodeći određene troškove koji su neminovni, između ostalog i troškove preštampavanja na latinicu postojećih knjiga. Njegov konačni zaključak, međutim, više je nego nedvosmislen: „Ne treba, ipak, sumnjati u to, da će na kraju krajeva ta ideja prevladati i biti sprovedena u život. Narkomprosu RSFSR, posebno Glavnauci, mi moramo da kažemo hvala za pokrenuti posao.“[12]

Lunačarski je tu pomenuo dve komisije: jedna se bavila problemima uprošćavanja i uređivanja ortografije, a druga pitanjem pisma. Novembra 1929. godine, naime, Naučno odeljenje Ministarstva prosvete RSFSR (ministar prosvete sada je bio Andrej Sergejevič Bubnov) obrazovalo je u okviru komisije za reformu ortografije potkomisiju za razradu pitanja latinizacije ruskog alfabeta, na čelu s lingvistom, profesorom Nikolajem Feofanovičem Jakovljevim. Izbor čelnog čoveka ove potkomisije verovatno je bio pun pogodak Naučnog odeljenja i Lunačarskog. Upravo je Jakovljev, naime, smatrao da je „petrovska grafička latinizacija ruskog alfabeta logično zahtevala dalji korak u stranu fonetičke, tj. potpune latinizacije ruske grafike“ (str. 27). Upravo je on razmatrao, pored ostalog, i ekonomske prednosti prelaska na latiničko pismo, da bi kao jedan od tih, ekonomskih argumenata istakao „prelaz na latinski alfabet omogućiće nabavljanje inostranih računskih mašina, pisaćih mašina, telegrafskih aparata i dr., bez plaćanja dopunskih rashoda za njihovo prilagođavanje na rusko pismo ili će svesti takve rashode na minimum“ (!) (str. 38). „Samo latinizacija ruskog alfabeta omogućiće da se u potpunosti ostvari u ortografiji princip: svako slovo mora da ima samo jednu zvukovnu vrednost i svaka kombinacija zvukova mora da se predstavlja u pismu na samo jedan način“ napisaće Jakovljev (str. 39‒40), odjednom zaboravivši Vuka Karadžića i njegovu reformu, koju je nekoliko strana ranije znao („godinu ranije /tj. 1843 – R.B./ poznati delatnik nacionalno-oslobodilačkog pokreta Srba Vuk Karadžić primenjuje rusko građansko pismo na srpsku pismenost, nameravajući da njime zameni bivšu do tada kod Srba u upotrebi ćirilicu“, str. 28), ali ne i tu, valjda bitnu, karakteristiku Vukove reforme. I, naravno, Jakovljev će, pošto je prethodno s Istoka proterao ćiriličko pismo, zaključiti, poput Lunačarskog, da „postojanje u SSSR ruskog alfabeta predstavlja po sebi bezuslovni anahronizam— vrstu grafičke barijere, koja razdvaja najbrojniju grupu naroda Saveza kako od revolucionarnog Istoka, tako i od radnih masa i proletarijata Zapada“ (str. 35).[13] Nipošto nije čudno što je Lunačarski na svaki način podržavao ovu komisiju.

U potkomisiji za latinizaciju ruskog alfabeta učestvovali su lingvisti, literate, inženjeri-poligrafičari, ukupno 13 ljudi. Potkomisija je prvu sednicu imala 29. novembra 1929, a završila je posao i na završnoj sednici 14. januara 1930. usvojila Protokol sednice kao njen završni dokument.[14] Potkomisija je donela dve odluke:

A. Latinizaciju ruskog alfabeta treba razumeti kao prelaz ruske pismenosti i štampe na jedinstven za sve narode SSSR internacionalni alfabet na latinskoj osnovi, što je prva etapa u stvaranju svetskog internacionalnog alfabeta;

B. Prelaz u najskorije vreme Rusa na jedinstveni internacionalni alfabet na latinskoj osnovi je neizbežan i opravdava se sledećim razlozima (sledi razmatranje razloga društveno-političkog, ekonomskog, pedagoškog karaktera).

Potkomisija je zaključila da se prelaz na novi alfabet može ostvariti u roku ne manjem od četiri godine. Izradi konačnog projekta latiničkog alfabeta za rusko pismo komisija nije pristupila, već je formulisala principe stvaranja takvog alfabeta i razradila tri prethodna projekta koji bi mogli da budu materijali za javnu raspravu. Posle ovoga komisija će nastaviti s radom.

Predložene su tri varijante ruske latinice, koje su se vrlo malo međusobno razlikovale. U sve tri varijante broj slova sveden je na 30.[15] Za naše izlaganje ovi projekti sami po sebi nisu od značaja.[16]

Upravo prema predlogu Jakovljeva, borba za latinski alfabet trebalo je da bude uključena u naredni petogodišnji plan, radi čega se i kod njega i kod Lunačarskog nalaze pored ostalog i ekonomski argumenti, pretočeni u cifre, zasnovani na proračunima da latinička slova „zauzimaju manje mesta na papiru“ od ćiriličkih. Tome je on dodao i „fakt“ da latiničko pismo poseduje veću grafičku raznoobraznost slova što omogućuje oku da brže obuhvati izgled cele reči i lakše usvoji brzo čitanje, dok će ekonomija ruke u pisanju dostići 14‒15%.

Rad komisije na svaki način je podržavao Lunačarski, između ostalog i u suštini ponavljajući navedene Jakovljevljeve argumente. A čak i njihovo prosto nabrajanje, kako ističe I. Djagiljeva[17], pre liči na nekakvu šalu (na primer sledeći: ljude će biti lakše učiti pismenosti pošto će biti smanjen broj slova, što pomenuta autorka komentariše pozivanjem na čuveni uprošćeni „bazni“ jezik koji su nacisti planirali da uvedu za pokorene narode).

U svakom slučaju, odluke potkomisije predstavljale su „presudu“ ruskoj ćirilici. Te odluke najpre su dostavljene Glavnauci, koja je pripremila informaciju o potrebi latinizacije ruskog alfabeta. Ministar prosvete Bubnov poslao je tu informaciju 16. januara 1930. tajnim pismom u CK VKP(b), J. V. Staljinu. Time je i formalno rad na pripremi latinizacije bio završen. Ostalo je samo da se dobije „odobrenje“ od rukovodstva zemlje.

Politbiro prekida aktivnosti

Do praktične realizacije ovog projekta ipak nije došlo. 25. januara 1930. godine Politbiro CK VKP(b) pod predsedništvom Staljina, u odluci „O latinizaciji“, praktično je obustavio latinizaciju ruskog pisma.[18] Samo deset dana nakon što je pismo Bubnova dostavljeno u CK, iz Politbiroa je stigao odgovor. Doduše, ne onakav kakav je očekivan. Odluka je bila kratka („Predložitь Glavnauke prekratitь razrabotku voprosa o latinizacii russkogo alfavita“, tj. „Predložiti Glavnauci da prekine razradu pitanja o latinizaciji ruskog alfabeta“). Odluka je pod pečatom „Strogo sekretno“ čuvana sve do 1994, kada ju je objavio časopis Istočnik, a preneta je u 17. tomu Staljinovih dela, objavljenom 2004. godine.

Odluka Politbiroa bila je potpuno neočekivana za sve članove komisije, pošto je upravo bila završena „velika revolucija na Istoku“, kako je u svoje vreme latinizaciju karakterisao Lenjin. Međutim, činjenica da su protagonisti latinizacije bili iznenađeni, ali da su, kako će se videti, nastavili sa svojim aktivnostima, mnogo toga pokazuje. Naime, svega nepune dve godine pre toga Staljin je već odbacio predlog latinizacije ukrajinskog jezika, čiji je autor bio Nikolaj Aleksejevič Skripnjik[19], ministar prosvete Ukrajine od februara 1927, još jedna od opskurnih ličnosti iz prvog ešalona lenjinskih prvoboraca, koga i danas slave određeni krugovi u Ukrajini[20]. Jasno je iz navedenog da u to vreme Staljin nije bio svemoćan. Uostalom, čak i njegovi neprijatelji priznaju da on nikada nije išao protiv većine u Politbirou. Ipak, to ne znači da Staljinovu ulogu u zaustavljanju ovih projekata treba negirati ili umanjivati.

Publikacija Kulьtura i pismennostь Vostoka. Kniga VI, u kojoj su objavljeni radovi Jakovljeva, Lunačarskog i drugih „korifeja“ latinizacije ruskog pisma povučena je iz upotrebe (zabranjena?) i čuvana je u bibliotekama pod pečatom „ne izdaje se“, videti sliku 3). Tako je latinizacija ruskog alfabeta zaustavljena, a komisija za latinsku grafiku raspuštena ‒ Ivan Kapitonovič Lupol, koji je tada bio na čelu Glavnauke, brzo je raspustio komisiju i panično se počeo ograđivati od publikacija koje su se i nakon toga pojavljivale u štampi na temu latinizacije.

Slika 3. Publikacija koja je 1930. postala nepoželjna

Ipak, najsmelije pristalice svetske revolucije nastavile su da se bore za „internacionalnu“ latinicu. 29. juna 1931. godine u „Večernjoj Moskvi“ pojavio se članak Projekt reforme ruske ortografije, u kome su objavljeni rezultati Svesaveznog ortografskog savetovanja koje je završilo rad 26. juna. Na njemu se, između ostalog, predlagalo uvođenje novog slova j, odstranjivanje slova э, i, й, ъ (i apostrof koji je već bio u upotrebi), uspostavljanje slobodnog prenošenja reči (na primer, s-ovet). Projekt reforme ortografije, punktuacije i transkripcije koji je usvojilo Svesavezno savetovanje prosleđen je na utvrđivanje kolegijumu Narkomprosa, a zatim Sovnarkoma. Reakcija Politbiroa bila je ovog puta još brža: već 2 jula doneta je odluka Politbiroa CK (izvod iz zapisnika datiran 5. julom 1931. godine), koja je zabranjivala „bilo kakvu reformu“ i diskusiju o „reformi ruskog alfabeta“ kao aktivnosti koje stvaraju „pretnju besplodnim i praznim trošenjem snaga i sredstava države“.[21]

Istovremeno s obustavljanjem projekta latinizacije ruskog pisma, međutim, nije kočen prelaz na latinicu jezika desetina naroda SSSR-a, što se negde tumači i kao nastavak borbe za latinizaciju. Ona je trajala sve negde do 1937. godine. Tako je 1932. došlo do zamene na latinicu komi-zirjanskog i udmurtskog jezika (zirjansku azbuku na ćiriličkoj osnovi sastavio je još u XIV veku Stefan Permski, a udmurtski jezik je dobio pismenost, ćiriličku, sredinom XVIII veka), da bi oni zatim bili vraćeni na ćiriličko pismo 1935. Ipak, odnos prema tom procesu polako je menjan. Tako je na plenumu naučnog saveta VCK NA u 1933. godini došlo do žestoke diskusije između njegovih naučnih učesnika i partijskih rukovodilaca, gde su istaknuti neki od problema s kojima se u toku sprovođenja sukobljavalo uvođenje latiničkog pisma za neruske jezike. I konačno, posle svega nekoliko godina došlo je do prelaza tih jezika na ćiriličko pismo.

Suštinski, problem izbora pisma za turkijske i druge narode bio je rešen već do vremena usvajanja Ustava SSSR 1936. godine. Od sredine te decenije odvijao se obrnuti proces u odnosu na početni – tekao je proces prelaza na ćiriličko pismo[22], što je do kraja decenije praktično bilo i realizovano. A tek 13. marta 1938. doneta je Odluka SNK i CK VKP(b) № 324 „O obaveznom učenju ruskog jezika u školama nacionalnih republika i oblasti“.

Zaključna razmatranja

U drugoj polovini 1990-ih i na početku novog veka latinica je ponovo počela prodor u ruski život, s obzirom da prvi modeli mobilnih telefona nisu imali tehničke mogućnosti da prenose sms-poruke na ćirilici, a počelo je i korišćenje latinice na Internetu. Istovremeno procesi prelaska na latinicu odvijaju se u mnogim osamostaljenim republikama bivšeg SSSR-a, dok se u samoj Rusiji, kao na primer u Tatarstanu, oni (za sada?) sprečavaju autoritetom države. Pri tome, neki od ovih novih projekata latinizacije zapravo koriste rezultate i predloge sada već daleke „latinizacije“ iz 1920-ih i 1930-ih godina. I kao i sada dalekih godina posle Oktobarske revolucije, ponovo se javljaju manje ili više autoritetni glasovi koji pozivaju na napuštanje ćirilice i prelaz na latinicu. „Prelaz ruskog jezika na latinicu je neizbežan. To je neizostavan civilizacijski zahtev opštesvetskih procesa globalizacije“, izjavio je tako jedan akademik RAN. Argumenti su dakle slični, zapravo isti, kao i nekada korišćeni, jedino se sada umesto svetske revolucije kao ključni argument poteže globalizacija. I naravno: „Ćirilica je zastarela već i za slovenske narode“, pojačava argumentaciju isti akademik.

Da li se to istorija ponavlja, kako bi voleli da kažu neki. Ili prosto neke težnje tokom trajanja te istorije ostaju konstantne? I da li nosioci tih težnji radi njihovog ostvarivanja imaju pravo na sve? Između ostalog i na laži? Tako se, recimo, u jednom komentaru uloge Lunačarskog u projektu latinizacije ruskog pisma (i pisama drugih naroda u SSSR-u) njegovo pozivanje na Lenjina kratko označava kao laž.[23] Recimo da je tako (iako se u sličnom kontekstu na Lenjina pozivaju i drugi, od kojih su neki ovde i navedeni, i mada se već duboko učvrstila „Revolucija na Istoku“ koja se vezuje uz njegovo ime). Šta se time dobija? „Oprali“ smo jedno nezgodno mesto iz života i nasleđa Lenjina, ali smo zato dobili jednog lažova koji je više od deset godina bio ministar kulture (i za vreme Lenjina i posle njega). S druge strane, ako Lenjin i nije imao takve ideje, za Lunačarskog je to apsolutno jasno, pri tome ne iz „druge ruke“ (neko je nekome nešto rekao i ovaj se toga posle određenog broja godina setio), već direktno iz njegovih radova.

Naravno, svestan sam da će se na pominjanje moralnog aspekta (bilo kog) problema mnogi samo podsmehnuti i okrenuti na drugu stranu. Potrebno je, pored ostalog i zbog toga, razmotriti i druge aspekte teme o kojoj je ovde reč. A oni svakako postoje, i ne treba ih zanemariti. Uostalom, i sami protagonisti i izvođači celog projekta imali su potrebu da o tome raspravljaju, i ostavili su svoja viđenja tih problema. Pogledajmo, recimo, ekonomski aspekt. O njemu je ovde već bilo reči, ali ipak potrebno je podsetiti na ono što je N.F. Jakovljev napisao, kao jedan od ključnih ekonomskih argumenata za prelaz na ćirilicu: „latinski alfabet omogućiće nabavljanje inostranih računskih mašina, pisaćih mašina, telegrafskih aparata i dr., bez plaćanja dopunskih rashoda za njihovo prilagođavanje na rusko pismo ili će svesti takve rashode na minimum“ (podvukao R.B.). Pravi „ekonomski ekspert“, kojih su i Rusija i druge zemlje tzv. bivšeg socijalizma, pa i Srbija, prepune – ni Jakovljeva tada, kao ni ove sada, ne interesuje prava ekonomija ‒ razvijanje proizvodnje, već ekonomiju svode na stvaranje uslova za olakšani uvoz (sa Zapada). Da li je, zapravo, to bio i istinski motiv cele ove priče? Ili bar jedan od motiva?

Vratimo se, ipak, i kulturološkom aspektu priče, onom što ima najdirektnije veze s Lunačarskim, jednim od njenih ključnih aktera. Ako zanemarimo (moguće) skriveno opravdanje koje je on pokušao da sugeriše pozivanjem na Lenjina, ostaje činjenica da je on barem kao ministar i najodgovorniji za pokretanje i sprovođenje projekta. Upravo zato postavlja se kao izuzetno važno pitanje odnosa Lunačarskog prema nacionalnom pismu jednog (bilo kog) naroda. Da li to pismo predstavlja nekakvu kulturnu vrednost koju je taj narod stvorio tokom svoje (kulturne) istorije? Da li nasleđe koje je na tom pismu nastalo ima nekakvu kulturnu vrednost? Biograf Lunačarskog Borev dosta lakonski prelazi preko uloge koju je u ovom projektu imao njegov junak. „U bezuslovne greške Lunačarskog spada njegova težnja da prevede rusku pismenost na latinicu“, napisaće on[24] i time će završiti tu priču. Da li je to dovoljno? Da li je to bila samo bezuslovna greška, ili se u osnovi radilo o nečem mnogo krupnijem? Kako je moguće da takav odnos prema nacionalnom pismu (i to ne bilo kom, već ruskom, na kom je stvoreno ogromno kulturno nasleđe, jedno od najvećih na svetu) ima jedan ministar koji se ubrajao među najobrazovanije, koji je ostao upamćen po tome što je, kako piše na Vikipediji, u prvim poslerevolucionarnim godinama aktivno branio očuvanje istorijskog i kulturnog nasleđa, pa je čak napustio mesto narkoma prosvete 2. novembra 1917. godine kada je „čuo od očevidaca“ da se u Moskvi bombarduju Sabor Vasilija Blaženog i Uspenski sabor (iako je već sutradan svoju ostavku opozvao, pošto su je drugi ministri ocenili kao neumesnu)[25].Potrebno je, naravno, biti objektivan pa reći da nije samo Lunačarski odgovoran za projekt latinizacije ruskog pisma (prisetimo se da je komisija osnovana kada je već ministar bio Bubnov), kao što je potrebno i ne oslobađati ga te iste odgovornosti, ističući kako su ga za to zadobili Jakovljev i drugi, kao što se ponegde pokušava učiniti.

Međutim, Lunačarski mora ostati upamćen i po još nečem, što s ovde analiziranim sigurno ima nekakve veze. Na primer, po zabrani starog ruskog narodnog simbola jarge-svastike, iz novembra 1922.[26] U svom upozorenju on je isticao „Na mnogim ukrasima i plakatima tokom poslednjeg praznovanja, kao i uopšte u razne vrste izdanjima itd., po nesporazumu neprestano se upotrebljava ornament koji se naziva svastika i ima sledeći oblik: (prikazan je ravnokraki krst sa savijenim krajevima ulevo). Pošto svastika predstavlja kokardu duboko kontrarevolucionarne nemačke organizacije ORGEŠ, a u poslednje vreme dobija karakter simboličkog znaka celog fašističkog, reakcionarnog pokreta, upozoravam da umetnici ni u kom slučaju ne treba da koriste taj ornament, koji proizvodi, posebno na strance, duboko negativan utisak. Narkom prosvete A. Lunačarski.“

Slika 4. Sovjetska novčanica od 10.000 rubalja, 1918

Time je faktički bila zabranjena upotreba ovog drevnog narodnog ruskog (i slovenskog uopšte) simbola, koji je između ostalog trebalo da postane i zvanični znak Ruske imperije. Zabrana, doduše, nije bila formalna, tako da se korišćenje jarge svastike lagano „gasilo“ i održalo se sve negde do polovine decenije. U ovom slučaju Lunačarski se ne može pozivati na Lenjina, s obzirom da je, pored ostalog, ovaj simbol korišćen na novčanicama koje je izdavala sovjetska (Lenjinova) vlast posle Oktobarske revolucije (videti sliku 4, gde se u sredini novčanice vidi krupni simbol svastike), ili na uniformama krasnoarmejaca sve do 1924. godine (videti sliku 5). Ne pokazuje li i ovo, kao i latinizacija, odnos Lunačarskog prema ruskoj kulturi i ruskom kulturnom nasleđu? Odnosno, uopšte – ne pokazuje li sve ovo odnos tadašnjih svetskih revolucionara i današnjih globalista prema nacionalnim kulturama i nacionalnim kulturnim nasleđima? Naročito ako ne pripadaju kulturnom i bogatom delu čovečanstva.

Slika 5. Simbol na rukavima krasnoarmejske uniforme

Šta reći na kraju? Budući da pod kapom nebeskom ničeg novog nema, možda je najbolje citirati ono što je već rečeno. Recimo, čuvenog Jakova Karloviča Grota, koji je još 1873. proročki napisao: „Pokušaji da se kod nas uvede latinski alfabet nikada neće imati uspeha, kao što nisu imali do sada. Jednoipovekovno postojanje ruskog građanskog pisma i već dovoljno bogata literatura, rasprostranjena u ruskoj štampi, zauvek obezbeđuju očuvanje naše nacionalne azbuke. “[27]

Literatura:

Alpatov, V.M.

«Kod kirilla» i «alfavit revolюcii»,

http://moskprf.ru/index.php/ru/nashi-publikatsii/140-kultura/1692-kod-kirilla-i-alfavit-revolyutsii, 31 maя 2013.

Asadzade A. (red.) Pervый Vsesoюznый Tюrkologičeskiй Sъezd 26 fevralя ‒ 5 marta 1926 g. (Stenografičeskiй otčёt), Nagыl Evi, Baku, 2011, 550 str.

Belinskiй, V.G. Uproщenie russkoй grammatiki. Sočinenie K. M. Kodinskogo, Sankt-Peterburg. 1842. Polnoe sobranie sočineniй. Tom IX. Statьi i recenzii 1845–1846, Izdatelьstvo Akademii nauk SSSR, Moskva, 1955 /1845/, str. 328‒345.

Borev, Ю.B. Lunačarskiй, Molodaя gvardiя, Moskva, 2010, 303 str.

Grigorьeva, E. On bыl ličnыm vragom Stalina, Zerkalo nedeli Ukraina, № 25, 5 iюlя 2013,

http://gazeta.zn.ua/history/on-byl-lichnym-vragom-stalina-80-let-nazad-tragicheski-

oborvalas-zhizn-nikolaya-skripnika-_.html.

Grotъ, Я.K. Trudы Я.K. Grota. II. Filologičeskія razыskanія (1852‒1892), četvertoe izdanie, Tipografія Ministerstva Puteй Soobщenія, S.-Peterburgъ, 1899 /1873/, XV+943 str.

Dяgileva, I. Russkiй яzыk «po-latinski»? Taйnы HH veka, № 7, fevralь 2013,

http://tainy.info/technics/russkij-yazyk-po-latinski/

Žirnov, E.O latinizacii russkogo alfavita, Kommersantъ Vlastь, № 2 (856), 18 яnvarя 2010. http://www.kommersant.ru/doc/1301421/print

Kak Stalin zaщitil russkiй яzыk,

http://stalinism.ru/dokumentyi/kak-stalin-zaschitil-russkiy-yazyik.html, 3 iюlя 2007.

Kamčin-Bek, A. Pobeda novogo alfavita v Sovetskom Soюze. Otčёt o deяtelьnosti VCK HTA. (K ІѴ-mu plenumu VCK HTA), Kulьtura i pismennostь Vostoka. Kniga VI, Izdanie V.C.K. N.T.A., Baku, 1930, str. 102‒126.

Kutenkov, P. I. Яrga svastika ‒ znak russkoй narodnoй kulьturы, Izdatelьstvo RGPU im. A.I. Gercena, Sankt-Peterburg, 2008, 450 str.

Lunačarskiй, A. Latinizaciя russkoй pisьmennosti, Kulьtura i pismennostь Vostoka. Kniga VI, Izdanie V.C.K. N.T.A., Baku, 1930, str. 20‒26.

Materialы po voprosu o latinizacii russkoй pisьmennosti, Kulьtura i pismennostь Vostoka. Kniga VI, Izdanie V.C.K. N.T.A., Baku, 1930, str. 208‒219.

Melьgunov, S. P. Kak bolьševiki zahvatili vlastь, La Renaissance, Pariž, 1953, 391 str.

Rыbas, S.Ю. Stalin, Molodaя gvardiя, 2-e izd., Moskva, 2009, 902 str.

Stalin, I.V. Polnoe sobranie sočineniй, Tom 17, Naučno-izdatelьskaя kompaniя “Severnaя korona”, Tverь, 2004, 678 str.

Tihomirov, M.N. (otv. red.) Hronika Bыhovca, Pamяtniki srednevekovoй istorii narodov centralьnoй i vostočnoй Evropы, Nauka, Moskva, 1966, 155 str.

Яkovlev, H. Za latinizaciю russkogo alfavita, Kulьtura i pismennostь Vostoka. Kniga VI, Izdanie V.C.K. N.T.A., Baku, 1930, str. 27‒43.

Rajko M. Bukvić

SOVIET PROJECT OF THE LATINIZATION OF RUSSIAN ALPHABET

Abstract. The paper considers the less known project of the latinization of Russian and other alphabets in USSR during the 1920s and 1930s. Initiated in 1919, the project referred in the 1920s to the Turkic nations in USSR, which at the time either used Arabic alphabet, or didn’t have their own writing system. Over the time it also included other alphabets based on the Russian cyrilic script. In 1929, the Ministry of Education founded a commission whose purpose was the latinization of Russian alphabet. The commission was strongly supported by the minister Lunacharsky. At the beginning of the 1930s a severe Politburo action stopped the project, at first in Russian alphabet and later in the others, which restored the cyrilic script during the second half of the decade.

Key Words. Latinization, alphabet, Russian and nonslav languages, Lunacharsky