субота, 23. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Социокултурна деменција Запада и њене жртве
Савремени свет

Социокултурна деменција Запада и њене жртве

PDF Штампа Ел. пошта
Андреј Фурсов   
недеља, 05. август 2018.

У Лондону је 2018. године, издата књига Д. Андреса „Културна деменција – како је Запад изгубио своју историју и ризикује да изгуби све остало“. Она почиње овом реченицом – „недавни политички догађаји довели су Уједињено Краљевство, Француску и САД у стање катастрофалне културне деменције“ чији је медицински аналог – Алцхајмерова болест. „Наша садашња деменција задобија облик својеврсног заборава, погрешног сећања (misremebering) и погрешне перцепције прошлости. У том смислу – то није носталгија... није то ни индивидуална деменција – једноставан случај амнезије. У већини случајева, они који пате од амнезије свесни су чињенице да се не сећају. Ко пати од деменције није свестан факта да не памти“. Управо се ово последње, по мишљењу Андреса, дешава са савременим западним (тако га он назива док ја више волим термин „постзападно“) друштвом. Оно се лишава својих корена у историји, они се чупају.

„Када је на почетку 21. века, постало сасвим очигледно да се економски прогрес зауставио, рушећи илузију непрекидног побољшавања, и његово место заузела обмана“, ишчезла је и сама вера у могућност прогреса. Није чудно да су се већ 1990-тих година, у Западној Европи и САД почеле да појављују књиге са насловима „Крај прогреса“, „Крај будућности“ ,,Подушје за просвећеност“ и слично. Британски историчар Едвард Кар упозоравао је, да ће „друштво које је изгубило веру у способност за прогрес у будућности, пре напустити историју“. Социјалном и „физичком“ напуштању историје претходи духовно – емоционално и интелектуално (уосталом још 1969. године, други британски историчар Џон Плам, објавио је књигу са скоро пророчким насловом „Смрт прошлости“). Обмана о којој пише Андрес, задобија најразличитије форме од којих је једна – поновно писање историје Европе, са позиција неолиберализма, са једне, и мултикултурализма са друге стране. Тако се појављује „црна Атина“, спасиоци античке мисли у арапском свету и многе друге лажне шеме.

Стање социокултурне деменције сигурно придоноси мултикултуралистичким манипулацијама. И овде се јавља питање – како је то повезано са садашњом фазом системске, цивилизацијске еволуције (или инволуције?) Европе. Западна Европа је доиста старо друштво. У питању је не физички узраст знатне масе становништва, мада, како примећују истраживачи, демографска доминација старијих особа на данашњем Западу нема преседана у историји, и ствара скоро неразрешиве проблеме за здравствену заштиту и одржавање равнотеже између оних који раде и оних који не раде (ако се овде дода опадање рађања, које је повезано са ситошћу, хедонизмом, хомосексуализмом, хипериндивидуализмом – краће говорећи, са социјалним и полним изопаченостима, онда је јасно – већ најближе генерације Европљана уопште неће имати загарантоване пензије). Реч је, ипак, о другом – о цивилизацијској (системској) старости. Или, ако је прикладније, о позној, окончавајућој фази цивилизацијског развоја.

Једна од црта таквих фаза, по мишљењу историчара, социолога и психолога, јесте губитак социјалног и етнокултурног осећаја самоочувања од стране друштва, пре свега владајућег слоја. Развој се замењује друштвеним климаксом и инволуцијом. Губи се пријемчивост за идеал, за метафизику; долази до тријумфа утилитаризма и економоцентризма. Одвија се замена социјалних улога у подели рада међу половима. Демаскулинизација и феминизација, са своје стране, потпомажу формирање забринуто-бојажљивог психотипа, који није способан да заштити „своје“ од „туђег“ (то смо видели, нарочито, на примеру немачких мушкараца, који су се показали неспособни да заштите своје жене током организовања од стране миграната секс-фијесте у Келну), склоног психичким девијацијама опсесивно-компулсивног хистеричног и параноичног типа. Као што је познато, риба смрди од главе. За илустрацију горе наведеног, служи цео низ високопозиционираних ,,белих оковратника“ САД и Западне Европе у последњој четвртини века. Такви су били и императори-декаденти позног Рима.

Уопште, има доста сличности између данашњег Постзапада и позне Римске империје (крај III – средина VI века нове ере), прецизније ПостРима. Реч је о томе, да је после кризе у III веку, после пола века војне анархије (235-285 година нове ере), када се за 50 година измењало 20 императора од Максимина Трачанина до Карина, Рим већ престао да буде Рим. Ја нисам присталица шема Л. Гумиљова, али неки његови термини су сасвим добри као метафоре. ПостРим је химера, химерично друштво, где у пређашњем омотачу постоји, зри и храни се соковима прошлости нешто туђе, и чак далеко.

Довођење у Рим огромног броја робова, давање њиховим ослобођеним потомцима римског држављанства, његово распростирање на целу империју (едикт Каракале 212. године нове ере, који је у значајној мери потпомаго кризу у III веку) принципијелно је мењало етнокултурни састав друштва.

Империја је још постојала, у многом као љуска, али су њу чували највише слабост суседа и војна сила, омогућивши да се држи лимес све до IV-V века нове ере, када је кренуо процес одласка легија са удаљених граница империје – II Августове легије из Британије, I легије Минерве (како се овде не присетити да „сова Минерве полеће у сумрак – сумрак империје) са Рајне, III Киренаичке легије из Арабије, IV Парћанске легије са територије данашњег Ирака, IV Скитске легије из Сирије. То нам географија омогућава да схватимо – ПостРим се одржавао војном силом – док није „иструлио“, и варваризовао се изнутра. После тога се срушио монополарни свет позне Антике.

Рим је набубрио од ,,руље“ из пограничних области империје, која је у својству ,,лонца за претапање“ постала ,,хранљива подлога“ за распростирање Риму туђих афричких и азијских култова.

У ПостРиму није се имало чиме супротставити тој химеризацији. Већ средином II века нове ере, Рим се, суштински, лишио својих најбољих – старе аристократије – она је десеткована скоро два и по века (десет генерација). На почетку, теророр Марија и Суле, затим ратови тријумвирата – првог и другог, и на крају, лудило позног Тиберија, Калигуле, Клаудија и Нерона. Место аристократије су заузели „нови богаташи“ укључујући преторијанце и бивше робове. Томе треба додати тренд широко распрострањеног хомосексуализма и добровољне бездетности елите у позном Риму – и слика је била потпуна. Та бездетност, уосталом, веома подсећа на бездетност административаца који воде данашњу Европу. Има и других аналогија. Тако су два светска рата покосили у Европи енергичну младеж, најчешће су гинули најбољи, што је моћан ударац по генофонду, ако се узме у обзир Европа, пре свега Немачка. Немачки случај 20. века је упоредив са губицима Немаца у Тридесетогодишњем рату (1618-1648), покосивши две трећине становништва, уништивши практично сво мало и средње племство.

Такође видимо распростирање у Европи њој туђих религија (ислама) и култова. Има просто поражавајућих примера. Познати совјетофоб и русофоб папа Јован Павле II признао је нигеријску традицију „ифа“ познату на Хаитију и у Латинској Америци као „вуду“, делом католичке религије – традиција ифа/вуду добила је статус конфесије, то јест фактички је изједначена са православљем и протестантизмом. Вуду-католицизам из књижевних дела „Енклаве“ Вадима Панова (реч је о серији романа који описују блиску будућност, прим. преводиоца) – није измишљотина и фантастика – већ реалност, макар и одисала надреализмом. ПостЗапад се сусреће са ПостРимом у Ватикану – западна цивилизација, у многоме, завршава као и античка. Такође, проживели су отприлике исто време – у зависности од тачке одбројавања – од 12 до 15 векова.

Садашњу ситуацију, ипак, објашњавају не само (у некаквим важним аспектима, не толико) цивилизацијски фактори, колико они које марксисти називају формационим. У датом случају, реч је о капиталистичком систему који је суштински изменио европску цивилизацију и фактички је заједно са собом вуче у амбис.

Зашто је Шпенглер управо 1918. године, публиковао Пропаст Запада? Јасно је – завршио се светски рат који је подвукао линију испод „цивилизације XIX века“, то јест зреле фазе историје капиталистичког система. Тај рат као и онај доцнији, збрисао је са лица земље огромне материјалне (индустријско-економске) комплексе, и економски бум капитализма 1920-30-тих година, и посебно од средине 1940-тих до средине 1960-тих, умногоме је био условљен и обезбеђен бурном обновом привреда Немачке, Италије, СССР-а што је у великој мери било стимуланс, мотор светског развоја.

Све то сведочи о једноставној ствари – капитализам је исцрпео своју економску динамику на граници XIX-XX векa – о томе су уз различит ниво приближности писали тако различити људи као Лењин и Кауцки. Даљи развој капитализма имао је за основу не-економску динамику – војно-политичку борбу. При чему, пошто је свет већ био подељен, и оформљени колонијални и полуколонијални системи, то више није могла да буде борба Запада са афроазијским кепецима. То је могла да буде само борба (рат) европских (северноатлантских) војно-индустријских гиганата. Ако су од средине XVIII века до краја XIX века, ратови били у функцији индустријско-економског развоја, онда је у ХХ веку сам тај развој у знатној мери постао функција не једноставно тоталних ратова – ратова уништења – које су водиле државе унутар европске цивилизације у њеним различитим варијантама – англосаксонској, немачкој и руској, већ је постао почетак сумрака Европе, и претварања Запада у ПостЗапад. Одлучујућу улогу у томе је играла промена динамике капитализма, који је, са своје стране, плод, дете, макар и не сасвим законито, европске цивилизације.

Почетак сумрака Европе поклопио се са окончањем хегемоније Велике Британије, и успоном Немачке и САД (Американци су неке време одлучивали са киме да склопе савез – са Немачком или Великом Британијом; избор у корист Британије одредила су два фактора – спајајућијеврејски капитал англосаксонских рођака са обе стране океана и англосаксонски страх пред немачким генијем – научном, културно-интелектуалном и економском моћи Другог Рајха), и према томе, међузападним обрачуном за светску хегемонију и руском револуцијом.

При томе, Американци су 1930-тих и с почетка 1940-тих употребљавали Трећи Рајх за борбу са Британском империјом. Ален Далс, човек Рокфелера, директно је изјавио 1943. године, ,,како је главни задатак рата рушење Британске империје; током самог рата, Англосаксонци су решавали заједнички задатак „англоамеричког естаблишмента“ (Керол Квигли) – прегазити Немце и заувек их уклонити као унутарзападног, унутаркапиталистичког конкурента. Русија (у својству СССР-а) била је ван Запада, и ван капитализма. и задатак њеног рушења био је постављен тек 1944-1945 године, када је рат већ био добијен. Другим речима, важан елемент сумрака Европе јесте савлађивање Немачке и Немаца од стране Англосаксонаца. Ипак, иронијом судбине, и логиком развоја капитализма, следећа фаза сумрака било је угушивањеЕвропљана, укључујући и Британце, мигрантима из Африке и Азије. При томе, ипак, највише је опет доспело Немцима. Углавном, био је то усмерен процес, и његови корени сежу до Другог светског рата, и до тога што је њему претходило 1930-тих година. На том плану, оцртава се права линија из прве половине 1940-тих година, до почетка ХХI века – до резултата плављења Европе (у првом реду Немачке) мигрантима и миграцијама 2015. године.

2018 године, лист Economist, у броју од 14 до 22 априла, изашао је са материјалом који је посвећен Немачкој. У чланку редакције, без даха се обасипа похвалама влада Меркелове у целини, и посебно њена политика „отворених врата“ према мигрантима. Као достигнућа „епохе канцеларке“ овај лист је издвојио следеће – формирање инклузивнијег („укључујућег“, „ширег“) идентитета, него што је етнички, национални; његово ширење на оне који немају Немце као своје родитеље, и уопште претке; развој „избалансиране родне културе“ (број запослених жена је за последњих 15 година скочио са 58 на 70%); Немци су почели више да се разводе и мање ступају у брак, док су у исто време легализовани хомосексуални бракови.

Ако се ово преведе на нормални језик, реч је у ствари о постепеном рушењу породице, и о томе да је у условима јачања експлоатације неолибералног типа, све више жена принуђено да ради како би се очувао кућни буџет на ранијем нивоу, а такође и о томе да се разара немачки идентитет. Economist са одушевљењем констатује, да Немачка губи етничку хомогеност, и претвара се у „лонац за топљење“ , у отворену земљу, која се састоји од различитих фрагмената – у преводу на нормални језик, која губи национално-културну целовитост. Што се тиче „лонца за топљење“, он се није одржао чак ни у САД, о Западној Европи да се и не говори, о чему се отворено пише, али газдама Economist-а та чињеница није ауторитет. Мултиетничност Немачке, радосно саопштава лист, налази свој одраз и у политичком животу, чак и у спорту, нарочито фудбалу. Ако је 2009. године, било свега 3% чланова парламента са имигрантским пореклом, у 2017. години, њих је већ 9%, мада би реално, репрезентативна цифра била 23% – управо толики број грађана СРН нема немачке корене. Ако су 1990. године, када су Немци били шампиони света, у репрезентацији СРН била само немачка (и немачко-пољска) презимена, на првенству Европе 2016. године, у репрезентацији су били Боатенг, Озил, Подолски, Сане, Гомес (пореклом из Гане, Турске, Пољске, Сенегала и Шпаније).

Сада, када се Немачка претвара у Einwanderungsland (земљу имиграната), када се практично нико не усуђује да понови фразу коју је изрекао ветеран ХДУ-а Алфред Дрегер 1982. године – „повратак радника-гастарбајтера у отаџбину мора да буде правило, а не изузетак“ – мења се сам појам отаџбине (Heimat). Карактеристично је, да је према информацији листа Economist, у самом јеку миграцијске кризе, Меркелова наручила мапу на којој границе Немачке као да обухватају Северну Африку, Украјину и Турску. Тиме је она хтела да покаже спремност, пре свега, за прихватање избеглица и миграната из тих земаља, и друго, стремљење Немачке да игра стабилизујућу улогу у тим земљама и регионима. Што се тиче Турске, тешко да је њој потребна таква улога Немачке, док је у Украјини стабилизујућа улога Немачке и „колективног Запада“ очигледна свима.

Само постојање миграната мења живот и понашање „аутохтоних“ Немаца, и ствара од њих „нове Немце“. Управо су тако своју књигу назвали Херфрид и Марина Минклер, са задовољством, ја бих чак рекао, радосно констатујући, да „статична Немачка“ одлази у прошлост, заједно са јасним (“stark“)  националним границама, и пређашњим идентитетом. Нова Немачка постаје све отворенија, неформална, разноврсна, али, принуђени су да констатују супружници, и узнемиренија, и раздражљивија.

Значи, данак за отвореност – стрес, брига и раздражљивији живот? Тако се испоставља. Није случајно да се у СРН појављује све више књига са насловима - „Раздражљива република“ (и биће раздражљива ако се узме у обзир раст криминала повезан са мигрантима, пре свега у великим градовима попут Берлина, Минхена, Келна, који више личе својим међународним саставом један на другог, него на немачке земље које их окружују, и као и сви мегалополиси, који се претварају у неовавилонске куле, чија сама појава наговештава катастрофе, и стропоштавање у мрачно доба), потом „Страх за Немачку“ (и биће страшно ако се само за једну Нову годину – 2015 – само у једном Келну око хиљаду жена сексуално напаствује), „Крај Немачке“ (уосталом најбројније у Немачкој су оне особе које имају између 50 и 54 године). Није случајан у својству реакције на мигранте раст десних и крајње десних расположења и покрета (13% за партију Алтернатива за Немачку, која се бори за немачки идентитет и коју критикују леви и зелени). Уосталом, лидер ових последњих је Џем Оздемир, син турских гастарбајтера; логично је да најактивнији људи са мигрантским коренима иду ка „левим“ и „зеленим“.

Један од чланака из Economist-а тако се и назива – ,,Нови Немци“ а изнад наслова је фотографија која показује те нове Немце – тридесетак особа (двадесетак мушких и десетак женских) међу њима у средини Арапин у традиционалној одећи, Турчин и Туркиња, жена у чадору. Над њима лепршају огромне заставе ЕУ, немачка заставица негде са стране штрчи, као сиромашни рођак – њу држи у руци биће неодређеног пола којем би професор Преображенски обавезно поставио питање – ви сте мушкарц или жена? И памти се фраза коју је изговорио Черчил 1940. године, да Британија не ратује са Хитлером, нити чак са националсоцијализмом, већ са духом Шилера, како се он не би никада обновио.

Превео са руског: Небојша Вуковић

Извор: http://zavtra.ru/blogs/vpali_v_bespamyatstvo

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер