Slučaj Varufakis i zabrana slobode govora

Da je pokojni DŽavid Nimani, predsednik Predsedništva SAP Kosova i Metohije s kraja sedamdesetih, bio mlađi pa doživeo da emigrira u Nemačku i tamo se vine u političko-policijski vrh, sasvim sigurno bi se ovih meseci našao u sličnoj situaciji kao marta 1981. godine. Tada su strane novinske agencije izvestile da je pobuna studenata Univerziteta u Prištini zbog loše hrane u kantini prerasla u svojevrsnu kontrarevoluciju.

Višestruko odlikovani nosilac Partizanske spomenice i lojalni jugoslovenski komunista Nimani je, bar tako legenda kaže, na sve načine pokušao da spreči da bilo ko poremeti ćutanje komunističkih vlasti na kosovske nemire pa je navodno u telefonskom razgovoru paničnim glasom direktoru Tanjuga rekao: „Zaustavite Rojters!“

Upravo takva situacija u kojoj vlast uz mnogo muke i tragikomičnih poteza pokušava da uveri svet i sopstveno stanovništvo u vlastitu verziju istine, dogodila se 12. aprila u Berlinu kada su policajci upali na Palestinski kongres kako bi „uhapsili“ internet vezu i projektor preko kojeg je pušteno video obraćanje ekonomiste i bivšeg grčkog ministra finansija Janisa Varufakisa.

Upad policije na konferenciju Palestinski kongres, Berlin, 12. aprila 2024.

Ova situacija i uopšte debata oko rata u Gazi, koja u Nemačkoj mesecima izaziva kontroverze jer se velika podrška Berlina Izraelu suočila sa kritikama da su propalestinski glasovi marginalizovani i ugušeni, neminovno nameće pitanja šta se to dešava ne samo u Nemačkoj, već u zemljama takozvanog slobodnog sveta

Upad na ovu trodnevnu konferenciju posle samo sat vremena od početka i potonja zabrana daljeg održavanja, nemačka policija objasnila je time da je jednom od govornika zabranjeno političko delovanje u Nemačkoj, kao i da postoji zabrinutost da će neki učesnici širiti antisemitske komentare i antiizraelsku propagandu.

Ova situacija i uopšte debata oko rata u Gazi, koja u Nemačkoj mesecima izaziva kontroverze jer se velika podrška Berlina Izraelu suočila sa kritikama da su propalestinski glasovi marginalizovani i ugušeni, neminovno nameće pitanja šta se to dešava ne samo u Nemačkoj, već u zemljama takozvanog slobodnog sveta.

Da li je čitav niz kriza kroz koje je minulih godina prošao i još prolazi svet doveo da toga da slobodna društva počinju da žrtvuju neke od temelja svoje demokratičnosti i liberalnog poretka? Da li su društvene mreže i zaoštrena ideološko-politička podeljenost doprineli da se na žrtveni oltar prinese sloboda izražavanja? Da li je kod većine ljudi strah od „ukidanja“ nadjačao želju za izražavanjem sopstvenog mišljenja? Koliko je svaki društveni dijalog uveliko već sahranjen u naletu totalitarizma „moralno ispravnog mišljenja“?

Zasedanje Evropskog parlamenta, 23. april 2024.

Rat dve verzije istine

Mnogi u Francuskoj su bili iznenađeni kada su na radio stanici jevrejske zajednice u Parizu pre dva meseca čuli francusku ministarku za rodnu ravnopravnost i borbu protiv diskriminacije Auror Berže, kako najavljuje da će zaustaviti finansiranje svih francuskih feminističkih organizacija koje ne podržavaju izraelsko razumevanje „7. oktobra i onoga što se posle toga dogodilo“

Od Hamasovih terorističkih napada 7. oktobra prošle godine, rat u Gazi izaziva društvene sukobe širom zapadnog sveta u kojima ratuju zastupnici proizraelske i propalestinske verzije istine o tome ko je zločinac a ko žrtva, kao i šta se sve dešava na Bliskom istoku.

Taj rat dveju istina bio bi možda sagledan i kao pokušaj društvenog dijaloga da u dobrom delu zapadnoevropskih zemalja vlast nije preuzela ne samo odbranu isključivo jedne verzije istine, već i aktivno gušenje druge verzije. Od toga da je svaka kritika Izraela proglašavana antisemitizmom, preko hapšenja, do otpuštanja univerzitetskih profesora i otkazivanja akademskih i kulturnih događaja zbog propalestinskih stavova pojedinaca.

Mnogi u Francuskoj su bili iznenađeni kada su na radio stanici jevrejske zajednice u Parizu pre dva meseca čuli francusku ministarku za rodnu ravnopravnost i borbu protiv diskriminacije Auror Berže, kako najavljuje da će zaustaviti finansiranje svih francuskih feminističkih organizacija koje ne podržavaju izraelsko razumevanje „7. oktobra i onoga što se posle toga dogodilo“.

Auror Berže, francuska ministarka za rodnu ravnopravnost i borbu protiv diskriminacije

Zbog propalestinskih komentara i kritike civilnih žrtava izraelskih napada u Gazi, vodeća nemačka mreža naučnih instituta „Maks Plank“ otpustila je libansko-australijskog profesora antropologije Gasana Hejdža, navodeći da su njegove objave na društvenim mrežama „nekompatibilne“ sa vrednostima „Društva Maks Plank“

„Tražila sam da se sve finansijski podržane organizacije temeljno ispitaju – stotine i stotine udruženja – jer biti feministkinja znači govoriti, znači podržavati žene koje su osakaćene 7. oktobra“, rekla je ona za Radio J. „Ako postoji bilo kakva nejasnoća u izjavama koje su date, ne bi bilo u redu da ova udruženja i dalje dobijaju državne subvencije, jednostavno je tako.“

Nemački zvaničnici nisu ovako javno najavljivali preispitivanje počinjenog „verbalnog delikta“, ali je očigledno da su proteklih više od šest meseci pod svojevrsnim makartističkim skenerom ne samo osobe i organizacije koji primaju novac iz državne kase, već i akademske slobode. Pa je tako u Nemačkoj za šest meseci otkazano 129 zakazanih govora, predavanja, izložbi, debata i ostalih akademskih ili kulturnih događaja, jer su planirani govornici – inače mnogi od njih Jevreji – podržali Palestinu.

Zbog propalestinskih komentara i kritike civilnih žrtava izraelskih napada u Gazi, vodeća nemačka mreža naučnih instituta „Maks Plank“ otpustila je libansko-australijskog profesora antropologije Gasana Hejdža, navodeći da su njegove objave na društvenim mrežama „nekompatibilne“ sa vrednostima „Društva Maks Plank“.

Gasan Hejdž

Ono što je Varufakisu „zapečatilo sudbinu“ u Nemačkoj, ali i van nje jeste njegova prva javna reakcija na Hamasove napade, kada je upitan da li osuđuje Hamas rekao da osuđuje „svaki zločin, ko god da je počinilac ili žrtva“

S druge strane, i pojedini propalestinski aktivisti su krenuli u lov na one koji „nepodobno koriste“ slobodu govora čime je još žučniji aktuelni društveni sukob koji je očigledan na uličnim demonstracijama, umetničkoj sceni, unutar političke levice, kao i na univerzitetima.

Varufakis pod zabranom

Ono što je Varufakisu „zapečatilo sudbinu“ u Nemačkoj, ali i van nje jeste njegova prva javna reakcija na Hamasove napade, kada je upitan da li osuđuje Hamas rekao da osuđuje „svaki zločin, ko god da je počinilac ili žrtva“.

„Ono što ne osuđujem jeste oružani otpor sistemu aparthejda koji je osmišljen kao deo usporenog, ali neumoljivog programa etničkog čišćenja. Kao Evropljani, mislim da je važno da se uzdržimo od osuđivanja bilo Izraelaca ili Palestinaca kada smo mi, Evropljani, ti koji smo uzrokovali ovu beskrajnu tragediju: pošto smo vekovima praktikovali ekstremni antisemitizam, što je dovelo do jedinstveno stravičnog Holokausta, a decenijama smo saučesnici u sporom genocidu nad Palestincima, kao da dve nepravde čine pravdu“, rekao je on i time pokrenuo lavinu osuda i „kazni“.

Varufakisov video o Palestini

Kako je opisao u autorskom članku za „Nju stejtsman“, nekoliko dana kasnije Akademija lepih umetnosti u Beču mu je otkazala poziv da održi predavanje. Nekoliko meseci kasnije, policija je tražila od vlasnika jednog berlinskog bioskopa da otkaže premijeru dokumentarnog filma „U oku oluje: politička odiseja Janisa Varufakisa“. 

Potom je Varufakisov dugogodišnji izdavač za nemačko tržište prekinuo s njim saradnju nakon što je bezuspešno pokušao da ga odgovori od učešća na Palestinskom kongresu, koji su organizovale njegova politička partija u Nemačkoj (Mera25) i organizacija Jevrejski glas za mir.

Ovaj vid specifične zabrane uglavnom se u Nemačkoj uvodi protiv terorističkih i ekstremističkih organizacija, ali je pre 10 godina korišćena i protiv pojedinaca, konkretno operativaca terorističke organizacije Islamska država.

Ali, ono što Varufakisov slučaj izdvaja jeste njegova tvrdnja da je policija njegovim advokatima saopštile da je njemu i još dvojici planiranih govornika – istoričaru Salmanu Abu-Siti i hirurgu i rektoru Univerziteta u Glazgovu Gasanu Abu-Siti – izrečena zabrana bilo kakve političke delatnosti i organizovanja u Nemačkoj. Ovaj vid specifične zabrane uglavnom se u Nemačkoj uvodi protiv terorističkih i ekstremističkih organizacija, ali je pre 10 godina korišćena i protiv pojedinaca, konkretno operativaca terorističke organizacije Islamska država.

Gasan Abu-Sita je sprečen da uđe u Nemačku i sa aerodroma u Berlinu deportovan nazad u Veliku Britaniju, dok je policija advokatima potvrdila da će nasilno razbiti okupljanje ukoliko „neko od ove tri osobe“ održi govor, bilo fizički ili onlajn. Policija je odbila da advokatima da pisano obrazloženje zabrane, dodavši da je odluku donelo Ministarstvo unutrašnjih poslova.

Gasan Abu-Sita, hirurg i rektor Univerziteta u Glazgovu

Prema rečima nemačkog novinara i političara Jirgena Todenhefera, ako nekome kao što je Janis Varufakis „nije više dozvoljeno da uđe u Nemačku jer naša semafor-država ne može da se nosi sa činjenicom da on ima drugačije mišljenje o Gazi, onda je to moralni i državnopravni bankrot“

To što je političaru, koji je kao državljanin EU pre samo pet godina upravo u Nemačkoj bio kandidat za Evropski parlament osvojivši 135.000 glasova, sada zabranjena politička aktivnost izazvalo je negodovanje dela javnosti.

Prema rečima nemačkog novinara i političara Jirgena Todenhefera, ako nekome kao što je Janis Varufakis „nije više dozvoljeno da uđe u Nemačku jer naša semafor-država ne može da se nosi sa činjenicom da on ima drugačije mišljenje o Gazi, onda je to moralni i državnopravni bankrot“.

„Ukoliko pritom savezna vlada vređa nemačke Jevreje, poput organizacije Jevrejski glas, koji su protiv rata u Gazi, tvrdeći da su antisemite i islamisti, to pokazuje da je ova karikatura od savezne vlade preuzevši vlast, ostavila u garderobi pristojnost i moral“, kaže Todenhefer, dodajući da Šolcova vlada „blamira Nemačku širom sveta, svaki dan sve više“.

I dok su zvaničnici nadležnog ministarstva ćutali, „kazna“ je ublažena „samo“ u zabranu ulaska u Nemačku. Kako izveštava dnevni list „Frankfurter rundšau“, uvid u prepisku između Varufakisovih advokata i nemačke savezne policije „pokazuju kontradiktorne radnje vlasti“, koja je čas saopštila da „nije izdala nikakvu zabranu ulaska ili boravka“, a čas da je „postojala naredba o odbijanju ulaska“ i pre sporne konferencije.

Janis Varufakis

Autoritarne tendencije

„Reč je o zaštiti prava Izraela da počini bilo koji ratni zločin po svom izboru. Takođe je tužan odraz ekonomske moći u opadanju, koja prihvata sve farsičniji autoritarizam“, smatra Varufakis

Varufakisova stranka Mera25 saopštila je da događaji „ne samo da odražavaju ozbiljno kršenje prava na slobodu kretanja i političkog izražavanja“, već pokazuju „zabrinjavajuće tendencije ka nedostatku transparentnosti države i autoritarnim praksama u Nemačkoj“.

Svojevrsni simbol tih tendencija na Palestinskom kongresu bio je prizor kada mladog jevrejskog aktivistu sa kipotom na glavi hapsi policija, jer je nosio transparent na kome je pisalo „Jevreji protiv genocida“. Ovakva hapšenja Jevreja su česta u Berlinu minulih meseci, a obrazloženja za privođenje su uvek ista – širenje antisemitizama. Prema mišljenju Varufakisa, očito je da nemačka zvanična politika o tome da je bezbednost Izraela državni razlog, to jest svrha postojanja Nemačke, zapravo „ne štiti Jevreje“.

„Reč je o zaštiti prava Izraela da počini bilo koji ratni zločin po svom izboru. Takođe je tužan odraz ekonomske moći u opadanju, koja prihvata sve farsičniji autoritarizam“, smatra Varufakis.

Plakat sa natpisom „Nema prava na antisemitizam“ na demonstracijama protiv propalestinskog skupa održanog zbog zabrane konferencije „Palestinski kongres“ u Berlinu, 13. aprila 2024.

I međunarodna organizacija za ljudska prava „Amnesti internešnel“ je kritikovala razbijanje i zabranu Palestinskog kongresa.

„Raspuštanja i zabrane okupljanja su veoma ozbiljne povrede prava na slobodu izražavanja i okupljanja i nediskriminaciju. Njih treba izabrati samo kao poslednje sredstvo“, saopštila je ova organizacija, pitajući zašto nisu preduzete blaže mere i ukazujući da je zabrana izrečena samo usmeno na licu mesta, čime su i mogućnosti pravne zaštite maksimalno skraćene. „Sloboda izražavanja i okupljanja važi za sve ljude, čak i ako kritikuju politiku nemačke i izraelske vlade. Granica je krivično kažnjivo ponašanje, a ne politički neprijatne izjave“, dodaje se u saopštenju „Amnestija“.

Na ovakve stavove žustro je reagovao Mihael Rot, poslanik vladajućih socijalemokrata i predsednik Bundestagovog Spoljnopolitičkog odbora. „Svojevremeno sam vas podržavao, ohrabrivao i slavio zbog vašeg hrabrog zalaganja za mučene i pritiskane, za proganjane i potlačene, za ljudska prava i slobodu. Sada od sebe pravite lakeje antisemita i mrzitelja Izraela. Ne mogu da verujem, Amnesti“, napisao je Rot na društvenim mrežama.

Mihael Rot, predsednik Spoljnopolitičkog odbora nemačkog Bundestaga

Kritičari su odmah Rotu odgovorili time da je „Amnesti navikao na ovakve reakcije, jer sve autokrate su uvređene kada ih kritikujete“, kao i da „ništa nije opasnije nego kada političari selektivno gledaju na ljudska prava“.

Uostalom, ko je taj ovlašćeni arbitar? Da li je u pravu Nemački centar za istraživanje antisemitizma, koji grafit „Zaustavite genocid u Gazi“ ocenjuje kao antisemitski ili je u pravu cud u Kelnu, koji je dozvolio istoimene demonstracije, ističući da taj naziv nije nezakonito širenje rasne mržnje?

Svaki nezavisni posmatrač ne može da se ne zapita da li je prestala univerzalnost borbe za slobodu okupljanja, slobodu mišljenja, slobodu kretanja i vladavinu prava u demokratijama i da li su vladajuće, i uopšte mejnstrim političke elite spremne da ove slobode i prava brane samo za svoje istomišljenike, ili političko-ideološki podobne žrtve?

Plakat sa natpisom „Nemačka, sram te bilo!“ tokom protesta zbog zabrane konferencije 'Palestinski kongres' u Berlinu, 13. aprila 2024.

Izbeglička kriza i sloboda govora

Ovo suženje slobode ubrizgalo je novu krv desničarskoj Alternativi za Nemačku (AfD), koja je pre toga bila bukvalno pred gašenjem zbog unutrašnjih trvenja i neuspeha da preskoči izborni cenzus za ulazak u Bundestag

Prostor slobode izražavanja mišljenja je zapravo krenuo da se drastično sužava sa evropskom migrantskom krizom 2015. godine. Svaka negativna ocena prijema izbeglica je bila toliko neprihvatljiva za političku i medijsku elitu da je bilo neophodno bezmalo tri nedelja da nemački mediji objave prve izveštaje o tome da je grupa izbeglica izvršila seriju seksualnih zlostavljanja na dočeku 2016. godine ispred Kelnske katedrale.

Dok su mediji i policija ćutali, žrtve i svedoci su na društvenim mrežama delili iskustva u tolikoj meri i sa toliko detalja da naposletku ni mediji to nisu mogli da ignorišu pod izgovorom da je u pitanju ksenofobija ili teorije zavere.

Ovo suženje slobode ubrizgalo je novu krv desničarskoj Alternativi za Nemačku (AfD), koja je pre toga bila bukvalno pred gašenjem zbog unutrašnjih trvenja i neuspeha da preskoči izborni cenzus za ulazak u Bundestag.

Zasedanje Bundestaga

Sledeće suženje je donela pandemija virusa korona, u toku koje je bezmalo svaka kritika antikorona-mera u dominantnim medijima ocenjivana kao opasna, nenaučna, ili kao teorija zavere.

Štaviše, u nemačkoj javnosti su nastali i izrazi „poricatelj (postojanja) korone“ i „kverdenker“, što u doslovnom prevodu znači „poprečni mislilac“, to jest onaj koji misle popreko ili drugačije. „Kverdenkeri“ su, pak, sam izraz objašnjavali i time da su to oni koji „promišljaju dublje, tamo gde svi razmišljaju pravolinijski i onako kako im se servira“.

Pod uticajem medijskih napisa da je reč o desničarskim ekstremistima i teoretičarima zavera, sprva su i sociolozi imali problema da opišu tu grupu i njihova protestna okupljanja na kojima je bilo dosta porodica sa decom. Međutim, ubrzo su u studijama utvrdili da je dobar deo „kverdenkera“ na ulice izvela isključivo briga za individualne slobode, a ne desničarski ili neki drugi politički motivi. AfD je nastojao i njihov bunt da iskoristi, profilišući se sve više kao stranka koja okuplja nezadovoljne.

Protest „kverdenkera“ u Štutgartu, april 2021.

Moralizacija pozicije

O tome da su u vreme pandemije pokušavali, ali da i danas delovi političkih i medijskih elita pokušavaju da zamene neophodnu debatu sa moralisanjem i potcenjivanjem vrednosti ljudi različitog mišljenja od onog dominantnog, nedavno je ukazao i Armin Lašet, nekadašnji premijer najmnogoljudnije nemačke pokrajine Severna Rajna Vestfalija i nekad prvi čovek Hrišćansko-demokratske unije (CDU). On se u debati organizovanoj početkom marta na regionalnom javnom servisu SVR založio da se mediji i politika dobro preispitaju kako su preduzimane akcije u toku pandemije.

„Sveukupno gledano, debata je bila veoma moralizirajuća: ili ste za jednu meru, ili ste poricatelj korone“, prisetio se Lašet, dodajući da takva podela društva važi i za druge teme kao što su suočavanje sa klimatskom krizom i ratom u Ukrajini. „Kako smo tada razgovarali i kako smo se nosili sa drugim mišljenjima, to se nastavlja do dan danas“.

Olaf Šolc, Analena Berbok i Armin Lašet u televizijskoj debati 2021.

A da su „kverdenkeri“ bili delom u pravu kada su se bunili protiv antikorona-mera, potvrdilo je ono što je desničarski portal „Multipolar“ uspeo da dobije u sudskom postupku – zapisnici kriznog tima Instituta Robert Koh (RKI), koji je predlagao mere u pandemiji. Iako je dobar deo sadržaja tih zapisnika zatamnjen, čini se očiglednim da je bilo različitih stručnih mišljenja, ali da su presudan uticaj imali ljudi van Instituta, to jest političari.

I Lašet dodaje da je malo od „različitosti mišljenja“ u RKI ugrađeno u konkretnu politiku, već da je uvek „samo jedan stav uzet u obzir i kao jedini ispravan“. On se zalaže za uspostavljanje „nove kulture dijaloga“ da bi se raspoloženje „smirilo“, jer primećuje da smo „stekli naviku da moralizujemo poziciju koja je navodno stav velike većine“, a ako neko kaže nešto suprotno „biva gurnut u ćošak“.

Predsednica Nemačkog saveta za etiku Alena Bujks, pak, smatra da to nije istina i da je priča o guranju u ćošak zapravo „populistički narativ“.

Alena Bujks, predsednica Nemačkog saveta za etiku

„Mislim da je to najlepša performativna samokontradikcija koju sam čula u poslednje vreme, da se ljudi žale da im ne daju ništa da kažu i da ih guraju u ćošak ako nešto kažu, a da to rade u tok šou programu ili na nekom drugom mestu sa ogromnom publikom“, kaže Bujks.

Uspon AfD-a

Upravo to moralisanje i odbacivanje tema koje su važne mnogim građanima, primećuje pre izvesnog vremena magazin za političku kulturu „Cicero“, čine razlog zašto je AfD popularnija nego ikad

I dok mediji uglavnom uporno izbegavaju analizu ove pojave, Lašet ukazuje da bi i mediji, baš kao i politika, trebalo da se preispitaju, te da je činjenica da je ove zapisnike RKI i sudskim putem izborio portal za koji se kaže da je sklon teorijama zavere, a „kvalitetni mediji to nisu uradili“.

Upravo to moralisanje i odbacivanje tema koje su važne mnogim građanima, primećuje pre izvesnog vremena magazin za političku kulturu „Cicero“, čine razlog zašto je AfD popularnija nego ikad.

„Klima, rat, migracije – kada su u pitanju suštinska politička pitanja, stavovi velikog dela stanovništva su odbačeni i često moralno obezvređeni. To je uspinjača do vrha za AfD, koja trenutno ne mora ništa da radi. Zamislite da ima harizmatične i simpatične partijske lidere. Srećom, i ona kao i ostale stranke ima manjkave (partijske) kadrove“, ocenjuje „Cicero“ i dodaje da je AfD-u trenutno dovoljno što se u zemlji vode mnoge debate koje nemaju mnogo veze sa stvarnim problemima ljudi.

Kopredsedavajući Alternative za Nemačku (AfD) Alis Vajdel i Tino Krupala u Bundestagu, 23. april 2024.

Medijske osude i pežorativne kvalifikacije su se nizale, kako za „ustanike“ protiv korona-mera, tako i za one koji su tražili više diplomatije, a ne samo naoružavanje Ukrajine

Pa tako evropski političari u TV debatama češće raspravljaju o rodno senzitivnom jeziku, uniseks toaletima i pravu na rodno samoodređivanje nego o tome zašto građani plaćaju sve višu cenu za zaustavljanje globalne klimatske krize, a vlasti ne mogu da zaštite ni opstanak riba u Odri. Sve to ide na vodenicu protestnih i krajnje desničarskih stranaka.

„Prosečan građanin je sam i napušten u partijskom spektru. Okretanje ka AfD-u je često samoodbrana i očajničko razmišljanje“, ocenjuju novinari „Cicera“, ističući da svoj udeo u tome imaju i mediji kao četvrta vlast u državi, budući da se „koridor u kojem se kreću mišljenja u Nemačkoj sužava iz krize u krizu“.

A taj uticaj javnih servisa i najpelevantnije štampe štampe je proteklih godina bio primetan na svakoj temi u kojoj je jedan deo građana ustao protiv dominantnog mišljenja. Medijske osude i pežorativne kvalifikacije su se nizale, kako za „ustanike“ protiv korona-mera, tako i za one koji su tražili više diplomatije, a ne samo naoružavanje Ukrajine.

Zgrada Rajhstaga, sedište nemačkog parlamenta Bundestaga, u Berlinu, slikana sa obližnjeg gradilišta 23. aprila 2024.

Sužavanje i širenje koridora mišljenja

Sužavanje prostora za debatu je došlo do te mere da u Nemačkoj, ali i širom EU ne postoji racionalna debata o tome koliko izbeglica neka zemlja može da prihvati, niti analiza koliko je dolazak milion i po ukrajinskih izbeglica smanjio postojećem stanovništvu Nemačke pristup plativim stanovima, efikasnom zdravstvu, mestima u školama i vrtićima. Naprosto o tome nema debate

Sužavanje prostora za debatu je došlo do te mere da u Nemačkoj, ali i širom EU ne postoji racionalna debata o tome koliko izbeglica neka zemlja može da prihvati, niti analiza koliko je dolazak milion i po ukrajinskih izbeglica smanjio postojećem stanovništvu Nemačke pristup plativim stanovima, efikasnom zdravstvu, mestima u školama i vrtićima. Naprosto o tome nema debate, uprkos tome što vodeći političari bezmalo svake nedelje ističu da se „demokratija i sloboda moraju braniti iznova i iznova“.

Gradonačelnik Tibingena Boris Palmer, koji je i sam bio „gurnut u ćošak“ i bio prinuđen da napusti Zelene jer mu stavovi nisu bili dovoljno moralno prihvatljivi, ističe da postoji „represivna klima mišljenja“ u kojoj se primećuje sve veći jaz „između javnog i pravog govora – a to je opasno za demokratiju“.

„Slobodu govora ne ograničava država, već relevantne grupe koje neprestano moralno omalovažavaju one koji misle drugačije. To stvara toliki pritisak da se ljudi više ne izražavaju“, kaže Palmer i dodaje da se mnogi ljudi povlači u privatnu sferu te da je to „razumljivo jer mnogi ljudi ne žele da prolaze kroz gnjavažu i predavanja politički korektnih“.

Boris Palmer, gradonačelnik Tibingena

Objašnjavajući kako AfD profitira od toga što su „različita mišljenja stigmatizovana i diskreditovana, a narod takođe“, Palmer ukazuje na dvostruki problem:

Osim pandemije, kriza i ratova, prostor za sučeljavanje mišljenja je dodatno sužen time što su se u Evropu uveliko prelile američke ideologije „probuđenih“ (woke), postkolonijalizma i identitetskih politika. I širenje i razvoj tih ideologija je otišao toliko daleko da, kako primećuje Palmer, „transrodne aktivistkinje isključuju iz diskursa feministkinje – ili sam ja, kao ekolog, isključen jer su moji stavovi o postkolonijalizmu ili imigraciji neprihvatljivi“

„S jedne strane, dolazi do sužavanja koridora (za razmenu) mišljenja, a sa druge strane desnica proširuje ono što se može reći, na primer kada Aleksandar Gauland iz AfD-a odbacuje važnost nacizma kao „ptičji izmet“ (tokom hiljadu godina uspešne nemačke istorije), ili Bjern Hecke koji redovno niže Hitlerove citate. Zbog toga je još teže racionalno raspravljati.“

Moral „odabranih“

Osim pandemije, kriza i ratova, prostor za sučeljavanje mišljenja je dodatno sužen time što su se u Evropu uveliko prelile američke ideologije „probuđenih“ (woke), postkolonijalizma i identitetskih politika. I širenje i razvoj tih ideologija je otišao toliko daleko da, kako primećuje Palmer, „transrodne aktivistkinje isključuju iz diskursa feministkinje – ili sam ja, kao ekolog, isključen jer su moji stavovi o postkolonijalizmu ili imigraciji neprihvatljivi“.

„’Probuđeni’ ili 'odabrani' dominiraju u medijima i reklamama. Sami termini pokazuju da neki ljudi veruju da su na višem nivou svesti i da imaju pristup istini – a drugi ne. To znači da nikakva diskusija više nije moguća, to je slično nekoj misiji. Umesto da se argumentuje ravnopravno, unapred je jasno ko je u pravu. I svako ko to vidi drugačije postaje jeretik i mora se preobratiti“, rekao je Palmer za „Hamburger abendblat“.

"Ratna soba" u filmu Stenlija Kjubrika "Doktor Strejndžlav ili: Kako sam naučio da ne brinem i zavoleo bombu" (1964)

On dodaje da je „posebno gorko što se to dešava u miljeima koji su bili osnova otvorenog, liberalnog društva: među visokoobrazovanima, novinarima, na univerzitetima“.

Cinici bi rekli da postepeno sve države postaju manje ili više totalitarne, a da će se razlikovati samo u tome da li imaju slobodne izbore. A legendarna rečenica „Zaustavite Rojters“ mogla bi slobodno da bude preinačena u „Zaustavite neistomišljenika!“

„Princip jednakosti je bačen u vodu i ljudi su podeljeni u grupe žrtava. Reč je o moralnoj čistoti. Ućutkivanje većine je posebno efikasno kada se pozivate na povrede ili se ponašate kao zagovornik navodno povređenih i posebno ranjivih manjina. Svako ko se drži stavova, ili čak reči koje navodno izazivaju takve povrede naziva se mizantropom. To je veoma efikasno, jer niko ne može da proveri povrede, one su čisto subjektivne. Tada više ne morate da iznosite argumente za svoje mišljenje, već zahtevate zaštitu od povreda“, objašnjava Palmer i dodaje da to samo uništava diskurs i sposobnost kompromisa. „Nijedna demokratija to ne može izdržati na duge staze“.

Prema oceni glavne reporterke „Velta“ Ane Šnajder, moral zamenjuje argumente i to ubija debate.

„Sve se vrti u krug, što je zamorno. Demokratija suštinski zavisi od slobode izražavanja, zbog čega izgleda prilično čudno s kojom se nonšalantnošću guraju u stranu ili gotovo ismevaju očigledne brige mnogih ljudi“, ističe Šnajderova i dodaje da je teško zamisliti koliko je još kriza potrebno pre nego što se adekvatno uzme u obzir ova društvena klima koja se tiče slobode.

Cinici bi rekli da postepeno sve države postaju manje ili više totalitarne, a da će se razlikovati samo u tome da li imaju slobodne izbore. A legendarna rečenica „Zaustavite Rojters“ mogla bi slobodno da bude preinačena u „Zaustavite neistomišljenika!“

(RTS)