Sirija i „arapsko proleće“

Sažetak: Sirija i „arapsko proleće“ je istraživački rad na temu aktuelne političko-bezbednosne situacije u Siriji. Fokus istraživačkih aktivnosti je na analizi uloge i značaja vodećih svetskih i regionalnih sila u ovom konfliktu. U radu su, pored uvodnih razmatranja i zaključka, obrađene još tri tematske celine, od kojih se jedna odnosi na uslove koji su doprineli eskalaciji nasilja u Siriji, druga na aktuelno stanje, dok treća izučava moguće pravce daljeg razvoja složene političko-bezbednosne situacije u ovoj zemlji. Cilj rada je naučna deskripcija revolucionarnih kretanja, izazvanih fenomenom „arapskog proleća“, kao i analiza negativnih reperkusija u regionu i šire, koje su se manifestovale povodom sirijskog oružanog sukoba. S obzirom na politički značaj sirijske krize, kao i na izuzetnu osetljivost bliskoistočnog područja u bezbednosnom smislu, metodologija se zasniva na objektivno/neutralnoj istraživačkoj oceni uticaja svih značajnijih subjekata međunarodne zajednice. Posebno onih čiji su strateški interesi već duži niz godina prioritetno zastupljeni u arapskom svetu. To su, pre svega, Ruska Federacija, NR Kina i SAD, kao i Iran i Izrael.

Ključne reči: Sirija, „arapsko proleće“, međunarodni odnosi, politička i bezbednosna kriza, oružani konflikt, energetika.

1. Uvod

Nemiri u Siriji započeli su marta 2011. godine u gradu Daraa, koji se nalazi u blizini jordanske granice. (Sirija je bila samo jedna u nizu država koju je zahvatio talas „arapskog proleća“.) Lokalno stanovništvo je, sa snažnim emocionalnim nabojem, počelo da ispoljava otvorenu podršku revolucionarnim snagama u Egiptu, zbog čega je usledila reakcija sirijske policije. Ubrzo nakon toga, započela je serija protesta u glavnom gradu Damasku. Oni su zatim poprimili oblik oružanih sukoba. Naravno, sukob nije nastao spontano, već kao rezultat očiglednog pokušaja političkog prevrata.

U tom kontekstu, poznato je da političkim prevratima, kao oblicima nelegalnog preuzimanja vlasti, najčešće prethode dugotrajne političke, vojne, ekonomske ili socijalne protivrečnosti u određenoj zemlji, koje s vremenom dobijaju na obimu i intenzitetu. Tačnije, oružje u Siriju nije stiglo preko noći, već se radi o unapred planiranoj akciji prevratničkih struktura, koje uživaju aktivnu podršku iz inostranstva. Stoga se može reći da kriza u Siriji nema samo lokalni karakter.

Takođe, Sirija je klasičan primer za teorijsku analizu fenomena koji se ispoljava kada neuspeo politički prevrat preraste u složeniji oblik društvenog konflikta, kao što je terorizam, dejstvo gerile ili oružani sukob širih razmera.

Naravno, da bi se na odgovarajući način razumela aktuelna složena političko-bezbednosna situacija u Siriji, neophodno je napraviti kraći osvrt na fenomen arapskog socijalizma, koji je posebno bio aktuelan u drugoj polovini XX veka.[1] Tačnije, nekadašnji SSSR sprovodio je snažnu političku indoktrinaciju u Siriji i uspostavio socijalističko uređenje, koje je s vremenom sve više dobijalo na značaju za sirijsko društvo. Sovjeti su, nakon drugog puča[2] iz 1966. godine i učvršćivanja vlasti političke partije BAAS, stvorili u Siriji izrazito snažno uporište. Opremili su i obučili sirijske oružane snage, službe bezbednosti i podržale ekonomski razvoj zemlje. Zahvaljujući tome, Sirija i danas ima jednu od najjačih i najbolje opremljenih armija u regionu Bliskog istoka i snažne veze sa Ruskom Federacijom.[3]

Takođe, vlasti iz Damaska dosta su ulagale u opismenjavanje i obrazovanje stanovništva, na osnovu čega je veliki broj sirijskih intelektualaca imao značajnu ulogu u arapskom svetu, propagirajući Siriju kao progresivni embrion arapskog političkog identiteta. U tom kontekstu, Ruska Federacija, kao država koja je nikla na temeljima nekadašnjeg SSSR-a, ne samo da je nastavila, već je i dodatno ojačala svoje veze sa Sirijom i njenim narodom i intelektualcima, kao i s vladajućom porodicom Asad.

U kontekstu proučavanja sirijske krize treba naglasiti i sledeće. Sirijski obaveštajno-bezbednosni aparat sastoji se od više specijalnih službi i veoma je brojan. Neke analize ukazuju da na jednog pripadnika dolazi 158 stanovnika, čime se svrstava u jedan od najbrojnijih aparata u odnosu na ukupan broj stanovnika.[4] Koreni formiranja sirijskog savremenog sistema bezbednosti datiraju još iz perioda Drugog svetskog rata, kada ga je konstituisala nacistička SS formacija, da bi kasnije egipatske službe bezbednosti imale najdominantniju ulogu. Nakon puča i dolaska na vlast porodice Asad, službe bezbednosti preuzeo je sovjetski KGB. Danas okosnicu sirijskog sistema bezbednosti čine četiri službe: Uprava za političku bezbednost (Idarat al-Amn al-Siyasi), Generalni direktorat bezbednosti (Idarat al-Amn al-Amm), Vojnoobaveštajna služba (Shu`bat al-Mukhabarat al-`Askariyya) i Obaveštajna služba ratnog vazduhoplovstva (Idarat al- Mukhabarat al-Jawiyya). Sve službe su pod direktnom kontrolom predsednika države, pri čemu sirijskim sistemom bezbednosti, po ovlašćenju predsednika, trenutno rukovodi general Asef aš Šavkat (Assef Shawkat).[5]

U širem kontekstu sirijske krize postoji i diplomatska borba između Zapada i Istoka. Početkom februara 2012. godine, Ruska Federacija i NR Kina uložile su veto i sprečile izglasavanje rezolucije kojom se predsednik Bašar al Asad obavezuje da podnese ostavku. Takva reakcija ruske spoljne politike nije iznenađujuća, s obzirom na već pomenuti strateški značaj rusko-sirijskih odnosa. Međutim, veto koji je uložila NR Kina nametnuo je pitanje motiva ove sile za takvu reakciju, to jest za kineski svojevrsni zaštitnički odnos prema sirijskom vladajućem režimu. U tom smislu, poznato je da su NR Kina i Sirija sklopile niz bilateralnih ugovora koji se odnose na snabdevanje kineskog tržišta naftom i naftnim derivatima od strane sirijske državne kompanije „Syroil“, i to može biti jedan od razloga za diplomatsku akciju Kine.

Međutim, problemi za Siriju i Kinu nastali su kada su SAD i države EU uvele ekonomske sankcije Siriji. Kada je uveden embargo, Sirija je uz pomoć Irana, koji joj je nedavno ustupio svoje prekookeanske tankere, nastavila izvoz nafte za NR Kinu, koju uvozi „Zhuhai Zhenrong“, jedna od značajnijih kineskih državnih energetskih kompanija (procena je da će Sirija na ovaj način ostvariti godišnju dobit od oko osamdeset miliona američkih dolara).[6]

Takođe, za ovu analizu interesantni su odnosi Sirije sa Iranom, najvećim neprijateljem Izraela.. Na posredan način, Sirija tako obezbeđuje kredibilnu pregovaračku poziciju u odnosu na SAD, koje su glavni zaštitnik i saveznik Izraela.[7]

U tom smislu, upravo su kineski mediji u više navrata objavili da su iranski zvaničnici ispoljili spremnost da u Siriju upute između 15.000 i 20.000 vojnika za specijalne namene, kako bi pružili podršku Asadovom režimu, s obzirom na to da su Velika Britanija i Katar sirijskoj opoziciji već poslali pojačanje u ljudstvu i oružju.[8] Poznato je i da postoji niz bilateralnih ugovora između Irana i Sirije o međusobnoj pomoći u slučaju strane vojne intervencije, što, svakako, ide u prilog ovim konstatacijama. Takođe, obuka i podrška terorističkoj organizaciji Hezbolah još je jedna tačka u kojoj se spajaju sirijski i iranski interesi, pri čemu će veza sirijskog rukovodstva i Hezbolaha detaljnije biti analizirana u nastavku ovoga rada.

Pored navedenog regionalnog uticaja, postoji još jedan. Saudijska Arabija već uveliko finansira Slobodnu sirijsku armiju, koju sačinjavaju sirijski pobunjenici. Odnosi sirijskih i saudijskih vlasti nisu oduvek bili neprijateljski. Naprotiv, u jednom vremenskom rasponu bili su izuzetno bliski, kada je Sirija od Saudijske Arabije dobijala i pomoć, koja se pretežno ogledala u snabdevanju naftnim derivatima po izrazito povoljnim uslovima. Bitno je naglasiti da je ta pomoć bila kompenzacija za sirijsku kooperativnost u kontekstu saudijskih interesa prema Libanu (naravno, dok je za tako nešto postojao interes saudijskog državnog rukovodstva).[9] Međutim, u današnje vreme odnosi između Sirije i Saudijske Arabije do te su mere složeni da Saudijska Arabija u međunarodnim i regionalnim organizacijama, pre svega u okviru Arapske lige, na izrazito agresivan način iznosi tvrdnje da sirijske vlasti trenutno vrše genocid i ratne zločine u Siriji.

Osim toga, poznato je i da su nekadašnja rukovodstva Iraka i Egipta na vrhuncu svoje političke moći imala neskrivene ambicije da dominiraju nad unutrašnjim političkim procesima u Siriji, što je predstavljalo i uzrok brojnih sukoba niskog intenziteta između ovih zemalja. Ovo posebno naglašavamo jer se bez analize ovih odnosa ne može u dovoljnoj meri sagledati stepen uzročno-posledičnih veza, kojima su isprepletani i opterećeni odnosi država Bliskog istoka.

2. Socijalni uslovi koji su doprineli razvoju složene političko-bezbednosne situacije u Siriji

Za razliku od međunarodnih sukoba, u kojima se kao sukobljene strane pojavljuju države, unutrašnji sukobi odigravaju se unutar jedne državne teritorije, između antagonističkih grupa, državljana iste te države. To se, po pravilu, dešava kada se na čelu zemlje nalazi vlada nemoćna da kontroliše situaciju i usmeri političke procese u pravcu miroljubivog rešenja spora. Uzroci unutrašnjih sukoba mogu biti veoma različiti: klasne suprotnosti, nacionalno ugnjetavanje, verska netrpeljivost, plemenska heterogenost itd. Unutrašnji sukobi mogu se kretati u rasponu od običnih pobuna i stvaranja psihoze zategnutosti, državnih udara, pučeva, izolovanih i sporadičnih akata nasilja, pa do građanskih ratova širih razmera.[10]

U tom kontekstu, svakako, u Siriji je pre izbijanja oružanih konflikata, pored političke,[11] bila prisutna višegodišnja hronična socijalna i ekonomska kriza. U tom smislu, ona se u Siriji javila kao predvorje i uzrok prevratničkog procesa i pobune. U opštem nezadovoljstvu i teškom socijalnom položaju, ljudi reaguju na različite načine i počinju da prepoznaju određene društvene pojave i odnose, kojima u normalnim životnim okolnostima ne bi pridali bilo kakav značaj, niti im posvećivali posebnu pažnju. To se desilo u Siriji. Te reakcije nezadovoljnih masa ne moraju se odnositi samo na jačanje prevratničke svesti i želje za političkim promenama, već se mogu preliti i na, recimo, teren etničkih ili religijskih netrpeljivosti i netolerancije, što nadalje može predstavljati predvorje oružanih konflikata, građanskih ratova i drugih katastrofa širih razmera. To se upravo i dogodilo u Siriji.

3. Aktuelno stanje u Siriji, Kurdi, pitanje ruske vojne podrške, bitka za Homs

U geopolitičkom smislu, Sirija zauzima centralno mesto na Bliskom istoku, pri čemu je njena ukupna površina 185.000 kvadratnih kilometara. Kopnena granica je duga 2.253 kilometra, od čega sa Irakom 605, Izraelom 76, Jordanom 375, Libanom 375 i Turskom 822 kilometra. Obala je duga 193 kilometra, a teritorijalno more 12 nautičkih milja. Najveći deo sirijske teritorije je pustinja, manji deo obuhvata uske priobalne ravnice, dok se planinski masivi nalaze na zapadu zemlje. Sirija ima preko 22 miliona stanovnika, od kojih u glavnom gradu Damasku živi više od 2,5 miliona. Od ukupnog broja stanovništva 90 odsto čine Arapi. Za obrazovanje se izdvaja blizu pet odsto ukupnog bruto društvenog proizvoda. Stopa nezaposlenosti u populaciji životnog doba između 15 i 24 godine života jeste blizu 20 procenata. Oko 12 odsto stanovnika živi ispod granice siromaštva. Uprkos ekonomskim reformama, koje su podrazumevale smanjenje kamatnih stopa, osnivanje privatnih banaka, konsolidovanje deviznog kursa i osnivanje berze, sirijski privredni sistem pretrpeo je posledice političko-bezbednosne krize, koja je usledila 2011. godine. Tada su budžetski prihodi iznosili 13,47 milijardi, a rashodi 18,31 milijardu američkih dolara. Pored nafte, čija proizvodnja iznosi nešto više od 400.000 barela dnevno, Sirija proizvodi i preko šest milijardi kubnih metara prirodnog gasa godišnje, ali je to nedovoljno za pokrivanje unutrašnje potrošnje, zbog čega uvozi oko milijardu kubnih metara svake godine. Pre izbijanja krize, Sirija je pretežno izvozila sirovu naftu i naftne derivate, voće i povrće, pamuk, pšenicu, tekstilne i prehrambene proizvode, pri čemu je navedene proizvode plasirala na tržišta Iraka (30 odsto), Libana (11,7 odsto), Nemačke (8,8 odsto), Italije (8,8 odsto) i Saudijske Arabije (pet odsto). Istovremeno, Sirija je zavisna od uvoza mašina i različitih vidova transportnih sistema, elektroopreme, metala, hemikalija, papira i plastike. Taj obim uvoza pretežno je realizovan preko Saudijske Arabije (11,2 odsto), NR Kine (10,1 odsto), Turske (7,6 odsto), Ujedinjenih Arapskih Emirata (5,5 odsto), Italije (5,5 odsto), Ruske Federacije (4,6 odsto), Libana (4,4 odsto), Egipta (4,3 odsto), Irana (četiri odsto) i Južne Koreje (četiri odsto), ali je novonastala kriza učinila da dođe do disbalansa ovih odnosa. Spoljni dug je relativno nizak i iznosi nešto preko osam milijardi američkih dolara. U telekomunikacionom smislu, Sirija ima vezu posredstvom optičkog kabla sa Egiptom, Libanom i Kiprom, koji se proteže dnom Sredozemnog mora. Ima vezu sa satelitskim sistemom „1 Intelsat“ (pokriva Indijski okean) i „1 Intersputnik“ (pokriva Atlantski okean). Takođe, ima vezu koaksijalnim kablom i mikrotalasnim radio-relejnim stanicama sa Irakom, Jordanom, Libanom i Turskom. Državna televizija emituje program na dva kanala, kao i posredstvom satelitskog sistema. Preko dve trećine sirijskih domaćinstava poseduje satelitsku antenu koja im obezbeđuje pristup stranim televizijskim stanicama. Postoje i tri državne radio-stanice, dok je prva privatna stanica pokrenuta 2005. godine. Informativni program i emisije političkog karaktera isključivo se emituju na državnim radio-stanicama. Takođe, u Siriji postoji preko pet miliona korisnika interneta.[12]

Geografska pozicija Siriji omogućava da bude nezaobilazan faktor u svim dešavanjima i političkim kretanjima u regionu Bliskog istoka. Sa svakom od susednih država Sirija je imala zategnute odnose, od kojih su neki kulminirali oružanim sukobima, pri čemu se, za razliku od tih vremena, danas neizostavno nameće opasnost od progresivnog i nekontrolisanog „prelivanja konflikta“, imamo li u vidu sadašnju zapaljivost bliskoistočnog regiona.

Problemi oko sirijske krize dobijaju na intenzitetu ukoliko se uzme u obzir i detaljnije razmatranje aktuelne situacije u sirijskom neposrednom okruženju. U tom smislu, kao primer, može se uzeti bilo koja zemlja iz okruženja. Naime, Sirija se na jednom delu svoje teritorije graniči sa Irakom. Postoje indicije da se preko te granice povremeno dostavlja logistička pomoć radikalnom islamističkom faktoru koji deluje u Iraku, što, svakako, predstavlja izrazito veliki problem za SAD.

Takođe, Liban je oduvek bio sirijska interesna zona. Sirijska vojska je učestvovala u libanskom građanskom ratu i od 1975. godine u Libanu se nalaze sirijske trupe, koje danas deluju pod raznim nazivima, ali najčešće kao „milicije“. Zbog grubog mešanja sirijskih vlasti u libanske unutrašnje poslove, Savet bezbednosti UN je septembra 2004. godine izglasao Rezoluciju 1559, kojom se zahteva povlačenje sirijskih snaga bezbednosti iz Libana. To ne samo da nije proizvelo rezultat, već je godinu dana nakon toga ubijen libanski premijer Refik Harari, pri čemu je deo međunarodne zajednice optužio sirijske specijalne službe kao direktne organizatore tog atentata.[13] Tada je administracija SAD demonstrativno povukla svog ambasadora iz Damaska i uvela određeni paket sankcija prema Siriji.

Takođe, početkom 2010. godine, usledila je nova runda mirovnih pregovora između Sirije i Izraela, uz posredovanje Turske (poznato je da mirovni sporazum između Sirije i Izraela nije sklopljen još od 1948. godine). Međutim, interesantno je sledeće: iako su Sirija i Izrael formalnopravno još uvek u ratu, njihova granica predstavlja jednu od najmirnijih u regionu, s najmanjim brojem pograničnih incidenata.

Pored navedenog, Sirija aktivno pomaže više radikalnih islamističkih terorističkih organizacija, od kojih su najpoznatije Hezbolah i Hamas. Radi se o veoma snažnim organizacijama, koja predstavljaju realnu pretnju za dugoročnu političku i bezbednosnu stabilnost u regionu Bliskog istoka (i s vremenom su se nametnule kao nezaobilazan faktor u svim značajnijim pregovaračkim procesima). U prilog tome ide i činjenica da je Izrael, kao izuzetno respektabilna sila, 2006. godine vodio neuspešnu vojnu kampanju protiv Hezbolaha, koji je delovao sa područja Libana, kao i da 2009. godine nije uspeo da porazi Hamas u području Gaze. Takođe, treba naglasiti da je septembra 2007. godine izraelsko ratno vazduhoplovstvo izvršilo udar na jedno od sirijskih industrijskih postrojenja, za koje se sumnjalo da je u funkciji razvoja sirijskog nuklearnog programa.

Što se tiče aktivnosti političkih partija u Siriji, važno je naglasiti da je dominantna vladajuća stranka BAAS, koja se nalazi na vlasti preko 40 godina. Ipak, postoji više opozicionih političkih partija koje deluju u Siriji. Nedavno je konstituisana nova opoziciona koalicija koju sačinjavaju Nacionalni pokret za promene, Pokret za otadžbinu, Blok za oslobođenje i razvoj, Turkmenistanski nacionalni blok i Kurdski pokret za novi život.[14] Zbog oružanih sukoba na području Sirije, lideri opozicionog bloka intenzivirati su svoje političke aktivnosti s teritorije Turske, pri čemu je njihovo centralno mesto okupljanja Istanbul, odakle se sprovodi politička i propagandna internacionalizacija sirijske krize. Kako bi te aktivnosti dobile na posebnom značaju, osnovana je i organizacija Prijatelji Sirije, koja sprovodi intenzivnu propagandnu aktivnost protiv aktuelnog sirijskog režima. Sve ovo razobličava ulogu Turske, koja, osim pružanja vojne podrške sirijskim opozicionim snagama (kampovi za obuku, ubacivanje diverzantsko-terorističkih grupa, ilegalno slanje naoružanja itd.), direktno deluje na Siriju i s političkih pozicija, neposrednim mešanjem u unutrašnje političke procese u Siriji.

Radi sveobuhvatne analize, treba napraviti i kraći osvrt na položaj, značaj i ulogu koju Kurdi imaju u okviru sirijske krize. Kurdi su narod čije je brojno stanje teško ustanoviti, pri čemu se analizom više različitih izvora dolazi do brojke između 25.000.000 i 30.000.000. Kurdi žive na području više zemalja, zbog čega predstavljaju nezaobilazan činilac u svim značajnijim društvenim kretanjima. Najzastupljeniji su u Turskoj, dok ih veliki broj živi u Iranu i Iraku. U Siriji ih ima oko dva miliona, a u znatno manjem broju u Avganistanu, Jermeniji, Turkmenistanu i Azerbejdžanu. U svim dosadašnjim oružanim sukobima na području Bliskog istoka, uvek se jedno od važnijih pitanja odnosilo na to kome će Kurdi pružiti podršku od sukobljenih strana. Često se manipulisalo sa njihovom podrškom i sveukupnim položajem (predstavljaju jedan od brojnijih naroda bez svoje države). U konkretnom slučaju, Kurdi u Siriji nisu uzeli aktivno učešće u militantnim akcijama protiv Asadovog režima, već nastupaju s političkih pozicija, nastojeći da balansiraju između vladajućih i opozicionih snaga. Izuzev sporadičnih slučajeva, evidentno je da na ovaj način Kurdi pokušavaju da izvuku što veći benefit iz postojeće krize (ukoliko ih vrtlog političko-bezbednosnih dešavanja u međuvremenu ne uvuče, i profiliše, kao aktivne učesnike u sirijskoj krizi).

Složeni političko-bezbednosni događaji u Siriji imaju još jednu osobenost koja ih razlikuje od drugih država koje je zahvatio talas „arapskog proleća“. Ta se razlika odnosi na činjenicu da društvene mreže nisu odigrale značajniju ulogu u sirijskoj krizi. Talas revolucija koji je nedavno zahvatio severne delove Afrike i Bliski istok pokazuje da su društvene mreže dobile na posebnom značaju, čime su duboko ušle u sferu globalne politike i bezbednosti. Iako su granice društvenih mreža determinisane ljudskim faktorom, „arapsko proleće“ doprinelo je da se fejsbuk (Facebook) i tviter (Twitter) uvrste u moćan mehanizam prevratničkog delovanja, čime su te virtuelne zajednice, uslovno rečeno, u jednom segmentu zapravo postale moćnije nego potencijali najsavremenijih armija.[15]

Pored prethodno navedenog, treba naglasiti i sledeće. U sirijskoj luci Tartus povremeno su stacionirani i značajni ruski vojni kapaciteti. Pre svega, nosač aviona „Admiral Kuznjecov“, kao i još nekoliko razarača i podmornica. U okviru ove luke, koja predstavlja jedinu rusku vojnu bazu van teritorije nekadašnjeg SSSR-a, nalaze se i savremeni raketni sistemi zemlja – more, koji mogu da ugroze brodove američke Šeste flote, koja je prisutna u vodama Sredozemnog mora. Postoje i nedovoljno proverena i potvrđena saznanja da sirijska armija raspolaže i ruskim savremenim PVO sistemima. U tom smislu, indikativno je što SAD po izbijanju oružanih sukova u Siriji nisu uvele tzv. zonu zabranjenog leta, kao što je to ranije bio slučaj u okolnostima kada se vodeća svetska supersila mešala u neki unutrašnji konflikt.[16]

Sve ovo ukazuje na određeno taktiziranje SAD oko pitanja Sirije, posebno ako se u obzir uzme da eventualna američka vazdušna kampanja još uvek nije ni na pomolu. Istovremeno, Ruska Federacija i Sirija imaju sklopljen ugovor vredan preko četiri milijarde američkih dolara u oblasti namenske proizvodnje, koji ima za cilj dodatnu modernizaciju sirijske armije.[17] Takođe, interesantna je i pozicija ruskih zvaničnika, koji su u više navrata demantovali da izuzev vojnih brodova u luci Tartus i nekoliko stručnih lica koja su zadužena za tehničku obuku na tenkovima ruske proizvodnje, koje je Sirija nedavno uvezla za potrebe svojih oružanih snaga, ne postoji bilo kakvo drugo značajnije rusko vojno ili obaveštajno prisustvo.[18]

Međutim, ne isključuje se mogućnost da je situacija na terenu potpuno drugačija. Na primer, u javno dostupnim ruskim sredstvima informisanja objavljeno je da je general-pukovnik Vasil Jakušev (Vasiliй Яkušev) trenutno glavni vojni savetnik sirijskih oružanih snaga.[19]

Pored navedenog, u sklopu posmatranja sirijsko-ruskih odnosa u oblasti vojne saradnje, interesantan je događaj iz avgusta 2010. godine, kada je u pograničnim vodama na sirijsko-turskoj granici pronađeno beživotno telo generala Jurija Ivanova, zamenika direktora GRU – ruske vojnoobaveštajne službe. Ivanov je, prema pisanju ruskih medija, pre pogibije nekoliko dana boravio na godišnjem odmoru u Siriji, ali je usled „nesrećnog slučaja“ izgubio život, kupajući se u vodama Sredozemnog mora. Da li je sirijsko rukovodstvo preuzelo na sebe obavezu u smislu pružanja „ispomoći“ ruskim partnerima i u eventualnim kadrovskim čistkama u okviru ruskog bezbednosnog aparata, ili je zaista posredi „slučajnost”, za međunarodnu javnost je ostala enigma, kojom su se bavili gotovo svi svetski mediji.

Što se tiče aktuelnog stanja, neophodno je naglasiti da su se donedavno vodile žestoke borbe u Homsu, gradu na istoku Sirije u blizini granice s Libanom. Homs je predstavljao najjače uporište sirijskih pobunjenika i u oružanim sukobima u ovom gradu stradao je najveći broj sirijskih državljana. Ruski mediji i dopisnici iz Sirije procenjivali su da je u Homsu bilo 14.000 pobunjenika.[20] Navedeni slom otpora sirijskih pobunjenika u Homsu mogao bi da trasira dalji razvoj krize u Siriji u korist sirijskih vlasti. Međutim, nikako ne bi trebalo isključiti mogućnost novog pregrupisavanja opozicionih snaga, što one sada i čine, ali isključivo na taktičkom nivou.

4. Mogući pravci daljeg razvoja situacije u Siriji

Svakako da je teško predvideti dalji razvoj političko-bezbednosne situacije u Siriji. Sirija ima odbrambene kapacitete da se suprotstavi bilo kojoj agresiji na regionalnom planu, ali joj realna opasnost preti od eventualne direktne vojne intervencije SAD i njenih saveznika. Ovo posebno dobija na značaju ako se u obzir uzme kategoričan stav američke administracije da se aktuelno sirijsko rukovodstvo mora svrgnuti po svaku cenu. Svako odstupanje od ovog stava i spoljnopolitičkog pravca smatraće se kao neuspeh američke politike u regionu Bliskog istoka.

U Siriji je do sada propalo nekoliko mirovnih planova, uključujući i učešće mirovnih posmatrača iz Arapske lige. Sirijske vlasti su saglasne sa inicijativom za aktivnijem učešću međunarodnih snaga, predlažući mirovne posmatrače i iz zapadnih zemalja. Međutim, svakako da je u pitanju veoma riskantan potez sirijskih vlasti, s obzirom na mogućnost da se takva posmatračka misija stavi u funkciju političkih i vojnih priprema za vazdušne udare, što nije nepoznanica u savremenim međunarodnim odnosima (svakako, najpoznatiji primer je svojevremena uloga tzv. „Vokerove verifikacione misije“ koja je delovala na području Kosova i Metohije neposredno pred NATO agresiju na SR Jugoslaviju).

Na dalji razvoj situacije u velikoj meri uticaće i dalje spoljnopolitičke i vojnobezbednosne mere koje će preduzeti Ruska Federacija. To jest, koliko će aktuelno rusko državno rukovodstvo biti rešeno da podrži sirijske vlasti. Nije retka pojava da je Rusija svoje protivljenje američkim vojnim intervencijama najčešće ispoljavala deklarativno, putem ulaganjem veta u Savetu bezbednosti UN ili u drugim uticajnim međunarodnim organizacijama, kao i pružanjem ograničene vojne pomoći, prvenstveno dostavljanjem obaveštajnih podataka. Slikovit primer jeste agresija na Libiju od strane Britanije, Francuske i Italije, kada je u prvi mah došlo čak i do razmimoilaženja u oceni legitimnosti navedene vojne intervencije od tadašnjeg ruskog državnog rukovodstva.

Takođe, analizom savremenih kretanja u međunarodnim odnosima, izdiferencirao se jedan oblik ruskog spoljnopolitičkog pravca koji podrazumeva da kada rusko državno rukovodstvo nastoji da podrži nekog od političkih lidera u periodima kriza i oružanih konflikta, šalje se u posetu direktor ruske obaveštajne službe SVR.[21]

Veoma je važno da se ne prenebregne činjenica da su ruske pozicije u Siriji skopčane s višedimenzionalnim uzročno-posledičnim vezama. Ako RF izgubi svoje pozicije u Siriji, zasigurno će se javiti ozbiljni problemi u funkcionisanju ruskog faktora u regionu Bliskog istoka. To bi, najblaže rečeno, bio kolaps ruske spoljne politike. Ne samo zbog gubitka konkretnih bliskoistočnih pozicija, nego i zbog potvrde određenih špekulacija da RF, uprkos svom političkom i ekonomskom progresu, ipak nije relevantan činilac u kreiranju svetske politike i savremenih međunarodnih odnosa.

Osim toga, nije nerealna mogućnost da Ruska Federacija, u slučaju da izgubi pozicije u Siriji, svoje spoljnopolitičke, ali i druge državne kapacitete usmeri prema Iranu. To bi predstavljalo veoma riskantan potez sa neizvesnim ishodom. Naime, RF i Iran u dužem vremenskom rasponu ostvaruju bilateralnu saradnju, pored ostalog i na polju razvoja nuklearnih potencijala u energetske svrhe. Da li ta saradnja u oblasti nuklearnih tehnologija ima i vojni karakter, teško je dokazati, ali ne bi trebalo isključiti ni tu mogućnost. Ali između RF i Irana postoje brojna otvorena pitanja, od kojih se jedno odnosi i na pružanje podrške islamističkim ekstremistima sa područja severnog Kavkaza od strane režima u Teheranu. Poznato je da su terorističke organizacije koje deluju na području Čečenije, Dagestana i Ingušetije, osim od strane pojedinih razvijenih država Zapada, dobile snažnu logističku podršku i iz Irana.

Što se tiče interesa NR Kine u Siriji, upada u oči nedavna zvanična izjava kineskog premijera Ven Đibaoa, koji je naglasio da NR Kina nema nikakve interese u Siriji, kao i da ne štiti sirijsku vladu.[22] Međutim, odmah se nameće i sledeća izjava kada se analizira ova izjava. Ova zvanična izjava visokog kineskog zvaničnika je kontradiktorna, s obzirom na veto koji je NR Kina uložila u SB UN, kada se pokušalo izglasavanje rezolucije kojom bi se Bašar al Asad primorao da podnese ostavku. Tačnije, realna spoljnopolitička i ekonomska kretanja navode na neki suprotan zaključak u pitanju diferenciranja kineskih interesa u Siriji. Naime, NR Kina, kao izuzetno moćna i uticajna država u svetskoj zajednici, sprovodi izuzetno ofanzivnu ekonomsku politiku prema gotovo svim državama sveta, uključujući i bliskoistočni region, pa i samu Siriju. Poznato je da je revolucionarni talas „arapskog proleća“ u određenoj meri poremetio finansijske planove NR Kine u arapskom svetu, kao i da se negativno odrazio na kineske investicije i poslovne aranžmane, posebno u Libiji. Takođe, NR Kina je u znatnoj meri zemlja zavisna u energetskom smislu, tako da politička stabilnost u arapskim državama podrazumeva i kontinuitet u sigurnom snabdevanju energentima. Bez obzira na relativno skromne energetske kapacitete koje ima Sirija, to jest na količinu sirove nafte koju izvozi u NR Kinu, imajući u vidu sve izraženiju potražnju nafte na svetskom energetskom tržištu, svaki kanal za snabdevanje za kinesku državu je dobrodošao. Iz navedenih razloga, realno je očekivati da će NR Kina nastaviti da pruža podršku aktuelnom sirijskom rukovodstvu, pri čemu će joj njen trenutni položaj i uloga koju ima u globalnim društvenim kretanjima otvoriti mogućnost da i dalje vodi ofanzivnu spoljnu politiku u pitanju krize u Siriji.[23]

5. Zaključak

Sirijske vlasti nedavno su raspisale parlamentarne izbore za 7. maj 2012. kako bi pred međunarodnom zajednicom potvrdile svoju legitimnost i demokratsko uređenje sirijskog društva. Navedenu odluku administracija SAD kategorički je osudila, smatrajući da u ambijentu žestokih oružanih konflikata ne postoje uslovi za fer izbore i poštovanje demokratske procedure. Ova konstatacija američke administracije verovatno je utemeljena na realnim činjenicama. Ali šta ako se ispostavi da na parlamentarnim izborima, pod uslovim da se održe u zakonski propisanoj proceduri, koju će verifikovati i međunarodni posmatrači, Asadov režim ostvari pobedu? To će sigurno predstavljati ulazak u slepu ulicu za američku spoljnu politiku u regionu. Zbog toga smatramo da će ti izbori (ukoliko se uopšte održe), predstavljati dodatnu kontroverzu i izvor napetosti u sirijskoj krizi.

Iako se u međunarodnoj javnosti povremeno pojavljuju senzacionalistički pristupi mogućnosti izbijanja oružanih sukoba između zapadnih i istočnih sila oko Sirije, koji bi poprimili obim trećeg svetskog rata, jedno je sigurno. Nikom nije u interesu da zbog postojećeg konflikta u ovoj arapskoj državi započne sukob širih razmera.[24]

Smatramo da kriza u Siriji zbog svoje složenosti i sveobuhvatnosti može potrajati više godina. Ne treba isključiti ni mogućnost privremenog primirja, pri čemu je realno očekivati da se to primirje iskoristi za pregrupisavanje snaga i razrađivanje novih strategija, kako od strane sirijskih vlasti tako i od strane opozicionih struktura.

Takođe, internacionalizacija sirijske krize dostigla je tako visok stepen da su izveštaji o oružanim sukobima u Siriji udarna vest u gotovo svim svetskim medijima. Dalje krvoproliće zasigurno će uvesti Siriju u nacionalnu katastrofu, u kojoj na kraju neće biti ni pobednika ni poraženih, ali će biti povoda za nove medijske napade na Siriju i njeno rukovodstvo.

Isto tako, evidentno je da se rešenje složenih političko-bezbednosnih događaja u Siriji u ovom trenutku ne vidi čak ni u obrisima, jer to što se desilo u Siriji i što se događa nije završen proces. Konflikt se neće rešiti sam po sebi. Ključno pitanje jeste koliko će vremena Asadov režim izdržati pritisak zapadnih sila, koje će Siriju možda koristiti kao usputnu stanicu u pohodu prema Iranu, čime bi ostvarile dugoročnu dominaciju ne samo na Bliskom istoku, već i u Centralnoj Aziji, kao nepresušnom izvorištu ogromnih energetskih resursa.

Autor je doktor političkih nauka, zaposlen u Vladi Republike Srbije

Literatura

· Avramov, Smilja i Kreća, Milenko, Međunarodno javno pravo, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu i Službeni glasnik, Beograd, 2008;

· Vraneš Redžić, Danka, „Zbog čega Rusija podržava režim u Siriji”, Vijesti Online, Podgorica, 31.1.2012;

· Goodarzi M, Jubin, Syria and Iran: Diplomatic Alliance and Power Politics in the Middle East, I.B. Tauris, London, 2006;

·  Donati, Jessica, Iran helps Syria ship oil to China, Reuters, 30. 3. 2012;

· Đorđević, Jovan, Malapolitičkaenciklopedija, Institut političkih nauka Pravnog fakulteta u Beogradu, Beograd 1966;

· International Institute for Middle East and Balkan Studies, Sirija izmedju ugnjetavanja i slobode, Ljubljana, 11. 4. 2011;

· Kostić, Nenad, Iran šalje vojsku u Siriju, Press Online, Beograd, 11. 2. 2012;

• Milašinović, Radomir i Milašinović, Srđan, Osnovi teorije konflikata, Fakultet bezbednosti, Beograd, 2007;

• „Pet sirijskih opozicionih grupacija formiraju novu koaliciju”, Politika Online, Beograd, 17. 3. 2012;

• Pravitelьstvennыe voйska vzяli šturmom siriйskiй Homs, http://www.kp.ru/, 1. 3. 2012;

• „Russia says it will keep selling weapons to Syria”, The Daily Star, Beirut, Lebanon, 13. 3. 2012;

Simeunović, Dragan, Političko nasilje, Radnička štampa, Beograd, 1989;

·         „Sirija može izazvati svetski rat”, B92 net, Beograd, 17. 3. 2012;

·         Specslužbы Sirii, Agentura, Moskva, 2012;

·         Sunayama, Sonoko, Syria and Saudi Arabia: Collaboration and Conflicts in the Oil Era, I. B. Tauris, London, 2007;

·         Turudić, Miomir, „Rat oružjem i rat rečima”, Vreme br. 1106, 15. 3. 2012;

• Carafano Jay, James, AllaTwitter: HowSocialNetworkingShapedIran'sElectionProtests, The Heritage Foundation, Washington, 20. 7. 2009;

• CIA The World Factbook, Syria, 2012;

• „China's Wen says no favourites in Syria”, Reuters, 14. 3. 2012.

[24] Postoje brojni zvaničnici i politički analitičari koji iznose ovakva predviđanja. Jedan od njih je i Hajnc-Kristijan Štrahe (Heinz-Christian Strache), lider FPO, najjače opozicione političke partije u Austriji. Vidi opširnije: „Sirija može izazvati svetski rat”, B92net, Beograd, 17. mart 2012.