Simbolični povratak u „porodicu“

Braneći ideju o povratku zemlje u vojni vrh NATO-a posle više od četiri decenije, Sarkozi je istakao učešće Francuske u misijama u Bosni, na Kosovu i u Avganistanu. Odluka koju je protekle nedelje saopštio predsednik Nikola Sarkozi, o povratku Francuske u vojnu komnadu NATO-a, nazvana je istorijskom. Ona je je, pre svega, simbolična.

Šef države je, odlučno i uz odgovarajuće grimase, iz petnih žila branio ovu odluku kojoj su se u zemlji suprotstavile sve glavne opozicione snage, ali i oni desničari odani degolovoj tradiciji. Četrdeset i tri godine nakon što je slavni general povukao zemlju sa komandnih funkcija Severnoatlantske organizacije, sa obrazloženjem da želi da sačuva nezavisnost od SAD, Sarkozi je na putu da promeni ovu jedinstvenost Francuske u svetu, koju su njegovi prethodnici brižljivo gajili. De Golova odluka je doprinela da Francuska zauzme posebno mesto u horu zapadnih zemalja, kao alternativa politici koju je vodila Bela kuća, što je njenoj diplomatiji omogućilo šire manevarsko polje.

Ne treba smetnuti s uma da je Francuska 90 odsto u NATO-u i da nikada nije ni izlazila iz ove vojne organizacije, čiji je jedan od osnivača. Francuska je uvek zadržala svoje mesto u političkom vrhu alijanse. Na terenu je kao članica NATO-a učestvovala u bombardovanju Jugoslavije i sve više se uključivala u njene operacije, od Bosne i Kosova do Avganistana, do te mere da je postala četvrta zemlja po doprinosu u ljudima i budžetu.

Ona je, dakle, prisutna politički i operativno, ali u vojnoj komandi gotovo da nema predstavnika i to je ono što Sarkozi želi da ispravi, ističući da je u nacionalnom interesu da zemlja učestvuje u formiranju vojne strategije najveće svetske vojne organizacije, koja broji 26 članica, od kojih 21 evropskih. Evolucija Francuskih odnosa sa NATO-om poslednjih decenija išla je u pravcu potpune integracije, pa ova odluka nije neočekivana.

Pitanje je, međutim, šta dobija, a šta gubi. O tom pitanju postoji duboki raskol na francuskoj političkoj sceni. Dok Sarkozi i njegovi barjaktari, ministar spoljnih poslova, Bernar Kušner i ministar odbrane, Erve Moren, ističu da ova odluka neće dovesti u pitanje nacionalnu nezavisnost, navodeći da će Francuska zadržati nezavisnu kontrolu nad svojim nuklearnim naoružanjem, protivnici, među kojima su bivši premijeri Dominik de Vilpen i Lionel Žospen, kao i bivši ministar spoljnih poslova, Iber Vedrin i bivši ministar odbrane, Alen Rišar, ukazuju da će Francuska, naprotiv, izgubiti svoj jedinstven glas i potpasti pod uticaj SAD.

Šef države je insistirao da ulazak u vojnu komandu neće mnogo promeniti postojeći poredak stvari, ali promena je, jasno je iz reakcija, simbolična. Isticanje nezavisnosti Francuske, ma kako bilo simbolično, išlo je na ruku njenom imidžu i njenoj diplomatiji, a nekoliko mesta u komandi NATO-a joj neće doneti više uticaja na međunarodnoj sceni, već bi, naprotiv, mogle da izazovu sumnju u njenu nezavisnost od američke politike. Zastupnici povratka ističu, međutim, vojne prednosti – učešće u razvijanju doktrina – i industrijski profit – razvijanje novih sistema naoružanja.

Veliko pitanje je i da li Sarkozi ovim simboličnim približavanjem NATO-u podriva koncept evropske odbrane ili ga snaži, kao što hoće da uveri javnost. Evropska odbrana, koja sporo napreduje, rizikuje da se nađe u drugom planu. Većina evropskih članica NATO-a, naročito onih koje su se nalazile unutar Sovjetskog Saveza, veruje, pre svega, u američki „kišobran“ kada je u pitanju njihova bezbednost.

Ostaje i pitanje prave misije NATO-a, koja je mutirala po završetku hladnog rata. Sarkozi je branio intervencionizam, sličnim tonom kojim se izražavala prethodna američka administracija. “Od 1992. godine, izvlačeći zaključke iz novog stanja u svetu, išli smo sa NATO-om u Bosnu, pa na Kosovo, nakon što smo porazili Srbiju Miloševića (...)”, rekao je Sarkozi.

Predstavljajući se kao neko ko brani princip nacionalnog integriteta, Sarkozi je napravio razliku između Gruzije i Bosne i Hercegovine. “Bosanski problem je rešen zahvaljujući američkim snagama, dok je problem u Gruziji rešen političkom voljom Evrope. Da li Evropa želi da je ostavimo na miru, ili Evropa želi mir? Izbor je jasan”, poručio je, dodajući da je Francuska imala „ponižavajuće iskustvo“ sa teorijom „ostavite nas na miru“, što je aluzija na njenu uzdržanost na početku ratova u bivšoj Jugoslaviji.

Uloga NATO-a je, može se zaključiti, da zavede mir na „kontinentima i u zemljama koje imaju ambiciju da budu ostavljene na miru“, a u kojima „jednog dana izbije rat“. Severnoatlantski savez je za Sarkozija „simbol zajednice koja deli iste vrednosti“, odnosno „vrednosti zapadne demokratije“. U svetlu opasnosti od novih pretnji poput terorizma, širenja nuklearnog naoružanja i napada na satelitske i informaticcke sisteme („Nacionalna teritorija bi mogla sutra da bude napadnuta,  kao i naših saveznika“) potrebno je znati „ko vam je porodica“.

„Uslov za nezavisnost je znati kojoj porodici pripadate, jer usamljena zemlja, zemlja bez prijatelja, nema nikakav uticaj“, poručio je naciji, ističući da su „naši saveznici i prijatelji zapadna porodica“. Odgovarajući implicitno Vilpenu, on je rekao da NATO ne vodi „rat civilizacija“, navodeći, kao primer, argument koji je često isticala administracija bivšeg američkog predsednika Bila Klintona, da je vojni savez „pritekao u pomoć muslimanima u Bosni i na Kosovu, protiv pritiska (Slobodana) Miloševića“. „To je istorijska istina koju svako može da konstatuje“, insistirao je francuski predsednik.