Савремени свет | |||
"Савез кинеских социјалистичких република" |
понедељак, 26. фебруар 2018. | |
У поређењу са Блиским истоком, Украјином, Африком и Корејским полуострвом, регион југоисточне Азије и њему суседни део Океаније изгледају као врло спокојна места. И овде постоји аутохтони исламски екстремизам (на Филипинима, и у Индонезији) али по димензијама он се не може упоређивати са блискоисточним. Уосталом, са потискивањем калифата из Сирије и Ирака, део преживелих бојовника се упутио управо тамо. Као што је познато, највећа по броју становника исламска држава је Индонезија. А религионзни екстремизам на филипинском острву Минданао појавио се много пре појаве калифата. Сада се у региону појављује још један исламски наратив – борба муслимана и будиста у Мјанмару. Око 800 хиљада припадника народа Рохиња, који живе на западу земље, и исповедају ислам, налази се у врло сложеним односима са властима и будистичком већином. Од 2012. године, конфликт је фактички прерастао у развучени грађански рат, док је значајан део Рохиња био принуђен да побегне у суседни Бангладеш. Ова земља – Бангладеш – не улази у АСЕАН, и припада региону јужне Азије, али је у многим аспектима тесно повезана са земљама југоисточне Азије. Бангладеш заузима тек 92. место у свету по величини територије, али је на осмом месту по броју становника, између Нигерије и Русије! На 144 хиљаде квадратних километара, живи око 170 милиона житеља. Ова земља је једна од најсиромашнијих у свету, и само су јој још и избеглице недостајале. Око 90% становника Бангладеша су муслимани. За сада, исламски екстремизам остаје за регион темпирана бомба. Конфликт који је највидљивији у овом моменту је чисто геополитички – деоба Јужног кинеског мора. Кина сматра својом сву акваторију (осим територијалних водâ других држава) и острва – Парацелска и Спратли. При томе, на прва такође претендује Вијетнам, а на друга и он, и Филипини, Малезија, Брунеји и Тајван (у улози алтернативне Кине). Преовлађујућа већина спорних острва није подесна за живот, због сувише малих размера, али Пекинг на њима подиже цивилна насеља (отворено фиктивна) и развија војне објекте (РВ и ПВО), самим тим учвршћујући свој посед. Сасвим је очигледно, да Кини нису потребна острва сама по себи, већ да је реч о претпостављеној експлоатацији гаса и нафте у морском пруду, и биоресурсима у акваторији. Осим тога, преко Јужног кинеског мора пролазе за Кину критично важне поморске комуникације. По њему се у земљу допремају сировине са Блиског истока и из Африке. Шездесет процената од целокупне спољне трговине Кине одвија се по Јужном кинеском мору. И управо са тих острва почиње Бисерни низ – ланац поморских инсталација и база ратне морнарице кинеске војске, који се протегнуо све до источне обале Африке. Истоварање једног од пет оклопних транспортера-амфибија М113 индонежанске војске довезених из Италије Главни опоненти Пекинга у спору око припадања острва и акваторије јесу Ханој и Манила. Оружане снаге Вијетнама су веома јаке и њихово људство одликује се традиционално високим степеном борбене и морално-психолошке припремљености. Ипак, са становишта техничке опремљености, веома много заостају за ОС Кине, како квантитативно, тако и квалитативно. Последњих година, Ханој је уложио доста напора око опремања РВ и РМ (у првом реду на рачун увоза наоружања из Русије), али у принципу, однос снага не може да промени. ОС Филипина уопште нису способне да воде класичан рат и супротставе се ОС Кине. У јуну 2016. године, Манила је у Хашкој арбитражи добила Пекинг око питања припадања низа острва и стена, али је оптужена страна очекивано игнорисала ту одлуку. Уосталом, од комуникација које пролазе преко Јужног кинеског мора не зависи критички само Кина. Ако је за њу то 60% спољне трговине, онда је за Јапан 80%. Уопште, преко тог мора се одвија четвртина светске трговине (течним гасом – трећина). Та чињеница, од могућег конфликта у Јужном кинеском мору прави глобални а не регионални проблем. Данас, Кина по свом војном потенцијалу (чак без узимања у обзир нуклеарног оружја), вишеструко надилази све остале земље региона заједно. РМ Кине јача је од свих флота ових земаља заједно. Аналогна је ситуација са привредом. Војска Бангладеша активно је укључена само у мисије УН-а Сада се по односу спрам Кине, АСЕАН, односно шири регион југостиочне Азије поделио напола. Прокинеским се већ могу сматрати Тајланд, Мјанмар, Лаос, Камбоџа и Индонезија, и њима ,,придружени“ Бангладеш. У антикинески табор треба сврстати Вијетнам, Филипине, Малезију, Брунеје, Сингапур, као и Аустралију и Нови Зеланд, који не улазе у АСЕАН, већ су у неформалној англосаксонској коалицији. Ипак, Пекинг тихо и поступно „купује“ своје опоненте. То је врло приметно на примеру Филипина, који су одувек били највише проамеричка земља у АСЕАН-у. Могуће је, да је оштра промена политичке оријентације садашњег председника те земље Дутертеа, само метода уцене Вашингтона како би гарантовао војну заштиту. Али, није искључено ни да је у питању реална реоријентација Маниле, пошто, како показује искуство других држава, и недржавних субјеката, савез са САД данас, подсећа на рафиниран начин самоубиства. Пошто се не вреди поуздати у Вашингтон, треба ићи на поклоњење Пекингу, ублажавајући претензије на острва. Сингапур, Малезија и Брунеји, што су даље тим мање потенцирају незадовољство политиком Пекинга. Мијанмар има превише интерних непријатеља да би обраћао пажњу на спољашње Чак и Аустралија, која се каткад показује као ближи савезник САД-у од Велике Британије, почиње мало-помало да попушта пред кинеским притиском. Земља све више зависи од трговине и инвестиција из Кине. У Аустралији брзо расте кинеска дијаспора. Зато Канбера не жели да се свађа са Пекингом, независно од тога шта о томе мисле у Вашингтону. Све у свему, у врло догледној будућности, може се испоставити, да ће се експанзији супротстављати само „Пруска југоисточне Азије“ то јест Вијетнам. Он, који је у другој половини ХХ века победио Француску, САД, и саму Кину, није навикао да се било коме покорава. Ипак, сâм не може. Ханој се данас скоро помирио са Вашингтоном, управо на бази супротстављања Кини, али само неко ко је сишао с ума може да помисли да ће Американци умирати за Вијетнам. И, на крају крајева, „проширена југоисточна Азија“ постаће први регион света који ће да пређе под пуну контролу Пекинга, највероватније без рата. Вијетнаму, и уопште земљама југоисточне Азије потребна је противтежа како спрам Кине, тако и спрам САД. Јасно је да је Русија најприкладнија за ту улогу. И нама самима био би крајње користан савез са том групом држава – оне поседују јаке привреде и армије, немају са нама никаквих геополитичких противречности, заузимају повољан стратегијски положај. Авај, да буде противтежа Пекингу Москва не жели. Или не може? Александар Храмчихин је заменик директора Института за политичке и војне анализе Превео са руског: Небојша Вуковић Извор: https://www.vpk-news.ru/articles/41232 |