Sarkozi na trojanskom konju

Aktuelni francuski predsednik Nikola Sarkozi najglasniji je protivnik ulaska Turske u EU. Postavlja se pitanje hoće li on i uspeti u nastojanju da Turska ne bude primljena u EU. Da bismo u opšte i pristupili ovoj problematici, moramo najpre da istražimo šta je u pozadini ovog stava francuskog predsednika.

Ukoliko uzmemo u obzir nedavne odluke parlamentarnih tela u Francuskoj, odgovor nije težak. Naprotiv, on se po prirodi stvari nameće. Svakako da je religijsko pitanje kost u grlu francuskog predsednika. Osim toga, Sarkozi želi da definitivno odredi granice Evropske unije i da stavi tačku na pitanje koje se odnosi na to koje zemlje imaju pravo da postanu članice EU, a koje ne.

Sarkozi smatra, uprkos brojnim frustracijama u Ankari, da Turska ne pripada Evropi iz kulturnih, istorijskih a naročito verskih razloga. Stvari se moraju sagledati iz dve perspektive. Naime, u fokusu francuskog predsednika nalaze se najpre unutrašnje prilike u Francuskoj, u kojoj prema procenama živi 5 miliona muslimana, što Francusku čini zemljom sa najvećim brojem stanovnika islamske veroispovesti u Evropi… Kao drugo, ukoliko Turska uđe u EU, tada će cela Evropa kao svog partnera imati jednu veliku islamsku zemlju, koja je sa svojih nešto preko 70 miliona stanovnika na 17 mestu u svetu. Dakle Turska je mnogoljudnija zemlja od Francuske koja ima više od 63 miliona stanovnika. Turska bi, ukoliko uđe u EU, po broju stanovnika bila odmah iza Nemačke, što bi za posledicu imalo veliku ulogu Turske u Evropskom savetu, koji predstavlja savetodavno, neformalno telo ali telo koje ima ključni uticaj na konstituisanje spoljne politike Evropske unije.

Francuska je još 2004. godine donela zakon koji zabranjuje nošenje feredža i hidžaba u osnovnim i srednjim školama. Sa ovim u vezi, u Švajcarskoj je u novembru prošle godine na referendumu, koji je raspisala demokratska unija centra koja predstavlja partiju ekstremne desnice, 59% stanovnika glasalo za, kako se navodi, zaštitu hrišćanskog identiteta Švajcarske zabranom dalje izgradnje minareta. Ovaj gest govori o raspoloženju i političkoj volji kada je u pitanju Zapadna Evropa. Francuska na tradicionalnu islamsku nošnju gleda kao na oblik verskog radikalizma. Tim povodom je i Sarkozi izjavio da hidžab i feredže nisu dobrodošli na francuskoj teritoriji.

Bitno je istaći da je Turska podnela kandidaturu za prijem u EU još 1999. dok su zvanični pregovori počeli tek 2005. godine. Međutim, još uvek se i ne nazire mogućnost kada će Turska ući u EU. Sarkozi je u zamenu za punopravno članstvo u EU Turskoj ponudio tzv. “privilegovano partnerstvo”. Naravno, turske diplomate su reagovale na tu ponudu u pogledu statusa. Tim povodom je turski glavni pregovarač po pitanju priključenja EU izjavio: “Ili ste u EU ili niste. Ne možete biti u polovičnom trudnom stanju”.[1]

Sarkozi je izjavio da se EU temelji na hrišćanskim idealima i da shodno tome on ne želi da vidi Tursku u EU. Ovo je stav koji ima ozbiljne posledice po turske aspiracije povodom ulaska u EU. Naime, Nikola Sarkozi je sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel uticao na izbor predsednika Evropskog saveta i ujedno predsednika Evropske unije, bivšeg belgijskog premijera, istaknutog političara flamanske hrišćansko demokratske partije Hermana van Rompaja.

Rompaj je izjavio da se “proširenje EU, koja bi uključila Tursku, ne može smatrati još jednom ekspanzijom u nizu, kao što je bio slučaj u prošlosti. Ulaskom velike islamske zemlje, kao što je Turska, mi gubimo opšte vrednosti koje su na snazi u Evropi i koje istovremeno predstavljaju i fundamentalne hrišćanske rednosti”[2] Suat Kiniklioglu, istaknuti član vladajuće partije Prava i prosperiteta u Turskoj, osvrnuo se na Rompajevu izjavu u belgijskom parlamentu 2004. godine kada je Van Rompaj izjavio da “Turska nije deo Evrope i da nikada neće postati deo Evrope”. Pomenuti član vladajuće partije u Turskoj izjavio je takođe da je Turska svesna da iza postavljenja Van Rompaja stoje Nemačka i naročito Francuska. “Njegovo postavljenje predstavlja dokaz da Franko-nemačka osovina u Evropskoj uniji zadobija snagu”.

Turski premijer Redžep Erdogan izjavio je takođe da “Evropska unija može dokazati da nije hrišćanski klub otvarajući put za prijem muslimanske Turske u svoje redove”. On je pri tome izjavio da će Turska zamrznuti svoju kandidaturu ukoliko Evropska unija i dalje bude “izmišljala” nove uslove i nastavila da uslovljava Tursku novim zahtevima.[3] Pitanje turskog članstva u EU, dakle, ne predstavlja samo geopolitičko, ekonomsko i socijalno, već i versko pitanje.

Zanimljivo je da je i libijski predsednik Moamer El Gadafi, koji je i inače poznat po prilično kontroverznim izjavama gotovo tokom čitave svoje vladavine, izjavio italijanskoj “Republici” da će Turska biti “trojanski konj” islamskog sveta u Evropskoj uniji. “Islamski svet, među kojima islamski ekstremisti i Bin Laden, oduševljava se ulaskom Turske u EU. To je njihov trojanski konj”.

Zanimljiva je uloga neizbežnih SAD u ovom natezanju između EU i Turske. S obzirom na to da je Turska članica južnog krila NATO, bez obzira na zategnute odnose sa Grčkom, Turska je veliki i važan geostrateški saveznik SAD, počev od strategijskog značaja vojnih baza na njenoj teritoriji, pa sve do činjenice da Turska predstavlja odskočnu dasku za maltene svaku američku akciju na Bliskom istoku. Turska, osim toga, predstavlja veoma respektabilnu vojnu silu koja se po broju svojih konvencionalnih snaga nalazi na drugom mestu u NATO, odmah nakon SAD.

Amerika bi želela da vidi Tursku kao punopravnu članicu EU, što je vodilo do ozbiljnog zaoštravanja odnosa između Francuske i SAD. Naime, Barak Obama je prošle godine prilikom svog prvog prisustva jednom samitu između SAD i EU izjavio: ”Sjedinjene Države i Evropa muslimanima moraju prići kao prijateljima, susedima i partnerima u borbi protiv nepravde, netolerancije i nasilja.” Ovime je Obama na veoma suptilan način bacio “vrući krompir” evropskim liderima. On je na indirektan način stavio do znanja da se protivljenje francuskog predsednika može podvesti upravo pod ove pomenute kategorije. Naravno, Sarkozi se osetio prozvanim i odmah je uzvratio: “Blisko sam sarađivao sa predsednikom Obamom, ali kada je reč o EU na članovima EU je da odluče (o članstvu Turske) “ Uvek sam bio protiv ulaska (Turske) i ostaću protiv njega”.[4]

Dva pitanja su dakle ključna i indikativna kada je u pitanju budući odnos EU prema Turskoj. Naime, kao prvo, izbor Hermana van Rompaja za predsednika Evropskog saveta jasno je pokazao da su Francuska i Nemačka zauzele strogo negativan stav po pitanju eventualnog članstva Turske u Evropskoj uniji. To će svakako usporiti napore Turske da postane punopravna članica unije. Međutim, da li će to potpuno srušiti nade Turske ostaje da se vidi, jer sada postaje ključan drugi faktor, a to je upravo uloga SAD. Možda se ovo može smatrati izvesnom probom i ispitom zrelosti za EU u odnosu na Ameriku ali videli smo zapravo, makar na našem primeru, da se u mnogim slučajevima ne može govoriti ni o kakvom bitnom neskladu u spoljnoj politici. Činjenica je, ipak, da su druge zemlje Evropske unije ili rezervisane poput Holandije, ili otvoreno podržavaju ulazak Turske poput Švedske. Jedino je još Austrija otvoreno protiv ulaska Turske u EU. Činjenica je da je francusko-nemačka osovina motor Evropske unije. Za sada su turske aspiracije stopirane ali budućnost će pokazati da li će Turska ostati potpuno van Evrope, jer je sigurno da neće prihvatiti neku ponuđenu kompenzaciju u vidu već predloženog privilegovanog partnerstva.