SAD i (Zapadna) Evropa

SAD su u odnosu prema evropskim pitanjima sve do Prvog svetskog rata na neki način bivale po strani, bez aktivne i direktne uloge. Budući da ne pripadaju evropskom prostoru, današnje SAD, kao i celokupni prostor Novog sveta, posednut je kao kolonija zapadnoevropskih sila početkom novog veka. Takva sudbina zadesila je i Afriku, kao i najveći deo Azije. Nezavisnu i koliko-toliko autonomnu poziciju u vanevropskom svetu tokom novog veka i savremene istorije uspeli su da zadrže samo Japan i delimično Kina, dok su neke zemlje zadržale tek vid ograničene samostalnosti poput Irana. (1)

Postavlja se pitanje zašto su od čitavog vanevropskog postkolonijalnog prostora baš SAD uspele ne samo da se uzdignu u rang najvećih evropskih sila, već i da ih ubedljivo preteknu, postavši u jednom trenutku najveća svetska sila – supersila. Prvo, prostorni, klimatski i resursni uslovi su veoma povoljni za život evropskih doseljenika i njihovih potomaka. (2) U Severnoj Americi došlo je do istrebljenja domorodačke populacije i naseljavanja brojnih evropskih doseljenika, tako da su oni početkom 20. veka činili više od 80 odsto populacije, od čega je na domicilne indijance otpadalo tek nekoliko procenata (nešto preko 10 odsto bili su crnci, potomci robova). Ovakav proces ostvaren je još samo u (takođe bivšim britanskim kolonijama) Australiji, Novom Zelandu i Kanadi, uz napomenu da je tu domicilno stanovništvo bilo relativno malobrojno, tako da su, takođe početkom 20. veka, doseljenici iz Evrope i njihovi potomci činili više od 90 odsto populacije. Ovome treba dodati neke zemlje Latinske Amerike, kao što su Argentina, Urugvaj, Čile i u manjoj meri Brazil, gde danas dominira evropeidno stanovništvo. U ovim slučajevima ostao je i izvestan udeo indijanaca u stanovništvu, uz relativno veći broj crnaca potomaka robova. Takođe, ne treba zaboraviti zapažen broj meleza i mulata, što su slučajevi daleko ređi u pomenutim zemljama anglo-saksonskog kolonijalnog porekla.

Drugi faktor koji je uticao na to da SAD postanu velika sila je relativno veliki broj stanovnika. Naime, iako su Kanada ili Australija prostrane kao SAD, one imaju približno deset puta manju populaciju. Bez ovog značajnog faktora SAD ne bi mogle da plediraju na važnu ulogu među velikim silama, budući da je, prema nauci o međunarodnim odnosima, broj stanovnika jedan od najvažnijih elemenata “tvrde moći”. (3)

Treće, SAD imaju i veliku površinu, približno dva i po puta veću od površine svih zemalja proširene EU.

Četvrto, SAD imaju izuzetno raznovrsne prirodne resurse. Počevši od uslova za razvoj poljoprivrede, preko ruda metala i nemetala, do nalazišta dragocenih energenata koja još nisu iscrpljena, SAD se po prirodnim resursima ubrajaju među najbogatije države sveta. Istina, tokom poslednja dva veka mnoge rezerve su eksploatacijom bitno umanjene, ali su i dalje veoma respektabilne, čemu doprinosi i mudra politika američkih administracija. Naime, država “štedi” najvažnije strateške rezerve, recimo nafte i gasa, i u najvećem delu ih uvozi.

Peto, SAD su do sada bile pošteđene velikih ratova na svom tlu, izuzev građanskog rata Severa i Juga 1861–1865. Nasuprot tome, evropske zemlje su u dva svetska rata doživele strašna razaranja, što je umnogome doprinelo tome da ih SAD prvo sustignu, a potom i preteknu u privrednom razvoju. SAD su upravo tada, dajući ratne zajmove Evropljanima (pretežno Britaniji i Francuskoj), uspele da bitno ojačaju finansijske i privredne kapacitete, te steknu odlučujući ekonomski zamajac.

Zahvaljujući pomenutim faktorima, SAD su već do kraja Drugog svetskog rata uspele da steknu impresivnu prevagu u odnosu na sav tadašnji kapitalistički svet. Nakon toga, zahvaljujući i nekim novim faktorima, Amerika nastavlja da održava, istina, sad već nešto umanjen hegemoni položaj, koji ju je nakon raspada SSSR-a doveo u poziciju jedine svetske supersile. Tu bismo izdvojili sledeće važne faktore:

– Američka nacionalna valuta dolar postao je svetska platežna i obračunska moneta upravo u periodu svetskih ratova, kada je potisnuo najbliže konkurente. Emisija dolara podstiče američku privredu, uključujući i mogućnost da inflatorne tendencije dolara najvećim delom podnose zemlje i narodi širom sveta. U isto vreme SAD beleže najveći trgovinski deficit u svetu pošto daleko više uvoze dobara i usluga nego što izvoze.

– SAD imaju presudan politički uticaj u ključnim međunarodnim organizacijama, pre svega u oblasti kapitala, kao što su MMF, Svetska banka, STO. Na taj način, SAD često usmeravaju ekonomsku politiku ovih svetskih finansijskih organizacija, koje treba da deluju u interesu svih zemalja sveta, upravo u pravcu svojih političkih i ekonomskih interesa. (4) To se, u nešto manjoj meri, odnosi i na UN. Uticaj Amerike na ove organizacije dodatno je motivisan činjenicom da se njihova sedišta nalaze na njenom tlu, i da upravo SAD daju najviše sredstava za budžet njihovog izdržavanja.

– SAD su koristile posleratne suprotnosti između socijalističkih zemalja predvođenih SSSR-om i kapitalističkog sveta, pa su se nametnule kao lider za homogenizovanje ove druge grupacije. Posle raspada Istočnog bloka a potom i SSSR-a, SAD koriste NATO i hegemoniju u njemu kao odlučujuće oruđe u kontrolisanju evropskog prostora radi ostvarenja svojih ciljeva.

Navedenim faktorima treba dodati i to da SAD ulažu već duži vremenski period, naročito od raspada SSSR-a, toliko impresivna sredstva u militarizaciju i naoružanje (upravo kada su bezbednosni izazovi za same SAD bitno umanjeni) da je to više nego sva preostala sredstva u svetu koja su za to namenjena. Pokušaj sticanja odlučujuće i ubedljive prednosti u ovoj oblasti predstavlja želju za ostvarivanje ničim omeđene i čak nepovratno ostvarene svetske hegemonije.

Odnos SAD i Evrope može se sagledati pre svega u činjenici da je i pored dobijanja na značaju vanevropskog prostora u poslednjem veku (svet više nije ni izbliza onako evropocentričan kao u vreme belle epohe, ili čak između dva svetska rata, pa i u prvim decenijama posle njega), sam evropski prostor ostao izuzetno važan u svetskoj geo(politici), a da evropske zemlje, a naročito EU na svoj način, i posebno Rusija kao deo Evrope, i dalje imaju važnu ulogu u svetskoj privredi, vojno-političkim i kulturnim delatnostima. SAD su, dakle, upravo uticajem i prisustvom preko zapadne Evrope, počevši od perioda posle Drugog svetskog rata, zainteresovane da zadrže uticaj na evropskom tlu, i čak i da ga prošire. Takva pozicija je dodatno ojačana nakon nestanka Istočnog bloka i širenja NATO na istok. S druge strane, nestankom Varšavskog ugovora i SSSR-a postavlja se pitanje dalje uloge NATO pakta i svrhe ulaganja sve većih sredstava SAD u sopstveno naoružavanje i militarizaciju.

Posle Drugog svetskog rata SAD su ušle direktno u evropsku politiku, što je pozicija koja nije napuštana do današnjih dana, i malo je verovatno da će se to u skorijoj budućnosti uopšte desiti. Hladnoratovska podela Evrope, uključujući i podelu Nemačke, uticali su na to da SAD postanu vodeća zapadna država, dominantna upravo kao stožer moći u suprotstavljanju Istočnom bloku i komunističkoj opasnosti. Dakle, kada je u pitanju odnos prema vodećim evropskim silama u ovom periodu, poput Nemačke, Francuske i Britanije, situacija je bila sledeća. Nemačka je bila poražena u svetskom ratu, teritorijalno ponovo umanjena (kao i posle Prvog svetskog rata), ovog puta dajući velike teritorije na istoku Poljskoj i simbolično i SSSR-u, pri čemu je ostatak Nemačke podeljen na zapadnu i istočnu. Pored ovoga, Nemačka je morala da plaća određene ratne reparacije, njenu teritoriju posele su vojske zapadnih sila i SSSR-a, što je sve zajedno uticalo na to da ova sila ne bude ni potencijalno vojno-politički rival Americi.

Velika Britanija je do neuspelog pokušaja intervencije na Suecu septembra 1956. vodila kakvu-takvu nezavisnu politiku jedne još uvek kolonijalne sile, koja uz to ima stalno mesto u Savetu bezbednosti OUN. Međutim, nakon ove neuspele akcije, koju je predvodio tadašnji premijer Entoni Idn, Britanija se već pod sledećim premijerom Makmilanom, uz minimalna odstupanja i do današnjih dana, nalazi u poziciji da spoljnopolitičku strategiju vezuje za saradnju sa SAD. Amerikanci su Britaniji pomogli da dođe do samostalnog nuklearnog oružja (koje ipak potpada pod zajedničku NATO komandu), ali je i to održalo Engleze u statusu velike sile, bez obzira na to što su već do polovine šezdesetih godina izgubili gotovo celokupno svoje kolonijalno carstvo (reformisana dobrovoljna asocijacija Komonvelta postoji i danas, sa malim kohezionim sponama nezavisnih država koje ga sada čine, i kojom ni približno nisu obuhvaćene sve bivše britanske kolonije).

Britanija je u poslednjih pola veka retko povlačila spoljnopolitičke poteze koji nisu bili sinhronizovani sa politikom zvaničnog Vašingtona. Retki izuzeci su akcija protiv Argentine kada je bio u pitanju spor vezan za suverenost nad Maldivskim ostrvima i početna politika konzervativaca predvođenih premijerom Mejdžerom u ratu u Bosni devedesetih godina 20. veka. Naime, u Hrvatskoj, a potom i u Bosni i Hercegovini, Britanija je (najviše pod uticajem politike koja je dominirala u 20. veku, izražene u opasnosti za evropsku ravnotežu jačanjem ovog puta ujedinjene Nemačke) u početku zajedno sa Francuskom podržala ravnotežu snaga radi traženja kompromisnog rešenja. To je konkretno značilo da je tek direktnim mešanjem SAD, prevashodno na štetu Srba i u prilog najviše bosanskim muslimanima, britanska politika bila prinuđena da prihvati kurs zvaničnog Vašingtona. To, svakako, ne znači da Britanija u celini ne vodi politiku nenaklonjenu srpskom pitanju, već da je samo u konkretnom slučaju jugoslovenske, i naročito bosanske krize, zvanični London Mejdžerove administracije zauzeo oprezan stav prema politici ujedinjene Nemačke. Međutim, kao što se dešavalo i ranije, kada je početna britanska politika prema nekom pitanju bila suprotna američkim interesima, zvanični London se veoma brzo korigovao u odnosu na zvanični Vašington. Tako je bilo i na Bliskom istoku, gde su Britanci još iz kolonijalnih vremena podržavali muslimanski faktor (Palestince) u odnosu na Jevreje. Međutim, direktnim ulaskom zvanične američke politike u ovaj bliskoistočni problem (najviše pod uticajem američkih Jevreja) britanska politika već tokom pedesetih godina prihvata da koriguje svoje stavove u prilog američkom spoljnopolitičkom kursu. U vreme Blerove administracije dolazi do potpunog prilagođavanja zvaničnog Londona stavovima Bele kuće, što je manje-više odraz celokupne britanske spoljne politike u poslednjih najmanje pola veka.

Potpuno je drugačiji slučaj sa Francuskom, koja je tradicionalno nepoverljiva prema SAD, što datira još od odnosa Francuza prema Englezima. Istina, rivalstvo Francuske i Nemačke u periodu 1870–1945. promovisalo je u prvoj polovini 20. veka savezništvo sa anglosaksonskim silama – Britanijom, a potom i sa SAD u dva svetska rata. Međutim, nakon Drugog svetskog rata nepoverenje Francuske prema ovim silama je pojačano. Francuska nije pristajala da u homogenizaciji zapadnog sveta protiv socijalističkog istoka predvođenog SSSR-om dve anglosaksonske sile monopolizuju svoje transatlantsko vođstvo nad zapadnom Evropom. Ideju Evro-Afrike, koju su stvorili vodeći francuski političari IV republike poput Gi Molea, Pinoa, Mendes-Fransa zajedno sa Adenauerom (kancelarom i vodećim političarom Zapadne Nemačke tog perioda), prihvatio je De Gol i u modifikovanoj varijanti pokušao da je primeni na početku V republike i u zaživljenoj Evropskoj ekonomskoj zajednici, odnosno od 1957. godine u formiranom Rimskom sporazumu. Upravo je ovaj koncept ono najopasnije za američke planove u Evropi, jer podrazumeva stvaranje alijanse evropskih, pre svega zapadnoevropskih zemalja predvođenih Francuskom i Nemačkom (tada samo Zapadnom Nemačkom) u kojoj ne bi bilo vodećeg mesta (ili čak uopšte nikakvog mesta) za dve anglosaksonske sile. Što je još veoma opasno u takvom konceptu za američke strateške planove u Evropi (u nešto manjoj meri i britanske, jer Britanija nije potpuno isključivana pošto je, za razliku od SAD, geografski deo Evrope), pomenuti francuski državnici, računajući i De Gola, na SSSR, odnosno Rusiju, gledali su kao na istočni deo Evrope, koji joj, svakako, pripada i geografski i na svaki drugi način, i sa kojim zbog ekonomske i istorijske povezanosti treba izgraditi strateško partnerstvo, bez obzira na trenutne ideološke razlike. Francuska je razvila ovakav koncept budućnosti Evropske ekonomske zajednice, koji, prema De Golu, nije podrazumevao Veliku Britaniju, koja je okrenuta Komonveltu i svojim specijalnim vezama sa SAD, pa ne razume i nema motiva da prihvati probleme i viziju starog kontinenta.

Posle raspada Istočnog bloka i SSSR-a, SAD u ove gotovo dve decenije pokušavaju da održe prisustvo i uticaj u odnosu na zapadnu Evropu, mada su američki stratezi svesni da u tom procesu postepeno mora doći do smanjivanja i povlačenja američkog prisustva. Stoga Amerika na zapadnu Evropu, pre svega na Nemačku i Francusku (za razliku od Britanije) gleda kao na potencijalne rivale u preraspodeli moći ne samo na prostoru Evrope, već i Evroazije, pa i sveta. Kisindžer navodi da “je noćna mora Amerike savez između Rusije i Nemačke”, što se svakako pojačava ako je u pitanju i Francuska. (5) Uostalom, za američko političko vođstvo već i sami partnerski odnosi ovih velikih evropskih zemalja predstavljaju znak za uzbunu. S druge strane, u Vašingtonu su svesni toga koliko je zapadna i srednja Evropa zavisna od ruskih resursa. Američka politika je zato poslednjih godina sve više zainteresovana da u samoj Evropskoj uniji stekne neposredne i direktno sebi potčinjene države, sem Britanije mahom skoncentrisane u istočnoj Evropi, tzv. Novu Evropu, za razliku od Francuske i Nemačke koje sa Španijom, pa i Italijom čine “Staru Evropu”. (6) “Stara Evropa” je za politiku Vašingtona suviše svojeglava, sa putem jasno utrtim ka emancipaciji od SAD, ne samo u ekonomskoj sferi – što je već postignuto – već i u političkoj i vojnoj, gde je sporazum iz Sent Maloa samo početak u stvaranju samostalnih evropskih vojnih snaga nezavisno od NATO.

U strukturi političkih stranaka u Nemačkoj i Francuskoj postoji različito opredeljenje kako prema SAD, tako i prema Rusiji. U Nemačkoj je levica (socijaldemokrati) manje naklonjena SAD, a ima više razumevanja prema Rusiji (primer Šreder). Nasuprot tome, desnica zadržava korektne i čak prijateljske odnose prema Rusiji, ali je više okrenuta ka SAD, čemu najbolji primer daje sadašnji kancelar Angela Merkel. U Francuskoj su degolisti, koji su poslednjih decenija najčešće na vlasti, puni nepoverenja prema SAD i ostvaruju korektan odnos prema Rusiji, ali je veliki izuzetak sadašnji predsednik Republike Nikola Sarkozi. Izrazita desnica u okviru Narodnog fronta je sličnih političkih pozicija prema velikim silama kao i degolisti, a levica je podeljena, ali ipak većinski približno kao i desnica po navedenom pitanju. Dakle, SAD nemaju značajne političke prijatelje u lepezi najvažnijih političkih stranaka u Francuskoj, gde je aktuelni predsednik Sarkozi senzacionalan izuzetak.

Amerika sve teže održava svoju planetarnu hegemoniju, naročito kada je u pitanju prevlast nad zapadnom Evropom. Jačanje evra i njegova sve veća dominacija u odnosu na dolar prvo u Evropi, u perspektivi i u nekim drugim velikim regijama sveta, znatno umanjuje povlašćenu poziciju ove valute kao svetskog platežnog sredstva. SAD imaju ogroman debalans u spoljnoj trgovini, što je ranijih decenija najviše pokrivala emisija dolara, koja je faktički obavljala jednu vrstu monetarnog “oporezivanja” ostatka sveta. S druge strane, pored evra, pojavljuju se regionalni rivali dolaru, koji mu sve više sužavaju prostor globalne hegemonije. U Evropi to su britanska funta i švajcarski franak, na Dalekom istoku juan i jen, na postsovjetskom prostoru rublja, i dr. SAD imaju ciklično “pregrevanje” privrede koja beleži krize, često izazvane i fiktivnim novcem, zahvaljujući berzama i virtuelnim finansijskim transakcijama, uglavnom u vidu kratkoročnih pozajmica. Njihov decenijama loš obrazovni sistem sve manje je sposoban da kreira kvalitetan kadar, što se delimično nadoknađivalo uvozom stručnjaka iz Evrope, poslednjih decenija uglavnom istočne, ali i nekih drugih delova sveta. Više od 30 odsto stanovništva ne čine belci (naročito je u porastu stanovništvo hispano porekla iz Latinske Amerike), što je posebno izraženo u velikim gradovima i u perspektivi će, po Hantingtonu, dovesti do toga da će nebelačka populacija postati većinska oko sredine 21. veka. (7)

Zapadnoevropske zemlje, s druge strane, sve manje su spremne da prate političke poteze Amerike, naročito po pitanju zaoštravanja odnosa prema Rusiji (raketni štit u Poljskoj i Češkoj, širenje granica NATO do ruskih granica, naročito po pitanju Ukrajine, jednostrano rešavanje sporova na Balkanu nametnuto od SAD, pokušaj uvlačenja Turske u evropske integracije i dr.) i pretvaranja NATO saveza u puko oruđe Amerike. Nemačka sve više postaje ekonomski gorostas, koji želi da skoncentriše i deo političke, pa i vojne moći, za šta nema dovoljno razumevanja u SAD. (8) I Nemačka i Francuska su jedinstvene u suprotstavljanju ciljevima SAD da se proširivanjem NATO na postsovjetski prostor, između ostalog i na Ukrajinu, potkopaju najvitalniji interesi ovih sila u strateškom partnerstvu sa Rusijom. SAD su prinuđene da povlače snage iz zapadne Evrope, ali je serija produženih i izazvanih kriza na Balkanu dovela do dislociranja na prostor jugoistočne Evrope. Na taj način deo Balkana se pretvara u stalno trusno područje, sa više banana država (“kvazidržave”) poput Crne Gore ili Kosova, gde se zapostavljaju standardi EU, a caruje zona crnog i sivog kriminala, uz nadzor i blagoslov SAD. Zbog svega toga SAD će u budućnosti imati sve više problema da nametnu svoje interese zapadnoevropskim i srednjoevropskim zemljama, naročito onim najvećim iz redova “Stare Evrope”, poput Francuske i Nemačke.

Fusnote:

1. Ove tri navedene zemlje, kojima možemo dodati i Saudijsku Arabiju su, ipak, imale različitu sudbinu, pored toga što su sve zadržale de jure nezavisnost: Japan je sam postao prava kolonijalna sila, posedajući niz teritorija u istočnoj i jugoistočnoj Aziji; Kina je kao velika zemlja zadržala svoju nezavisnost, ali su mnogi njeni obalski delovi potpali pod vlast kolonijalnih sila; najzad Iran je početkom 20. veka potpao delimično pod uticaj, tačnije njegov severni deo potpao je pod uticaj carske Rusije, a jugoistočni Britanije, koje su ove prostore držale pod okupacijom sve do, približno, kraja Prvog svetskog rata.

2. O ovome najbolje pogledati u Pol DŽonson, Istorija SAD, Knjiga komerc, Beograd 2004.

3. Najvažniji faktori „tvrde moći“ su veličina teritorije zemlje i njen kvalitet (fizičko-geografski faktori poput kvaliteta tla, strukture reljefa, hidrografskog potencijala, gde je važan izlaz na svetska mora, klima i dr.), broj stanovnika i vitalnost populacije (pored prirodnog priraštaja i ravnomerne raspoređenosti stanovnika po teritoriji zemlje, važna je i obrazovna struktura, zdravstveni nivo, struktura stanovništva po nacionalnom i verskom sastavu i jezička homogenost i dr.), ekonomska snaga dotične zemlje, vojna moć i dr. O ovome u mnoštvu literature strane i domaće videti u Vojin Dimitrijević, Radoslav Stojanović, Međunarodni odnosi , Službeni list SRJ, Beograd 1995.

4. U mnoštvu literature pogledati DŽozef Štiglic, Protivrečnosti globalizacije , Beograd 2004.

5. Henri Kisindžer, Diplomatija I i II, Verzalpres, Beograd 2001.

6. O ovom fenomenu više u Thierry de Monbrial, Quense ans qui boulevarserent le monde, Dunod, Paris 2003, pp. 455-456.

7. Sejmjuel Hantington, Sukob civilizacija, CID Podgorica 1997.

8. Između ostalog, SAD su spremne da podrže proširenje stalnih članica Saveta bezbednosti UN samo na Japan, ali ne i na Nemačku.