Руско-украјинска царинска криза и поуке за Србију

Европска цивилизација, а коју по Евроазијцу Николају Трубецком чини само романо-германска компонента, нашла је своје природно оваплоћење у Европској Унији, која заједно са САД и њиховим савезницима представља синоним за једнополарни свет. Као одговор на једнополарну конфигурацију у светској политици после распада СССР-а, постепено је почео да се ствара евроазијски блок земаља са циљем да се поново успостави вишеполарност, као један од начина да се спречи хегемонија Европске Уније и САД и да се сачува самобитност народа евроазијског простора пред агресивном глобализацијом лансираном од стране западне коалиције.

Иако између Европе и Евроазије постоје и модалитети сарадње из нужде који се у највећој мери односе на економију, у суштини се ради о два некомплементарна концепта. Ова некомплементарност је некада мање, а некада више изражена, а постоје тренуци када се она јасно претвара у слику рата ниског интензитета. Судећи по најновијим догађајима на руско-украјинској граници рат ниског интензитета између Европе и Евроазије се захуктава. Европа је покренула следећу радикалнију фазу у "операцији Украјина", то јест десила се краткотрајна трговачка криза на граници Русије и Украјине, која и поред тога што је кратко трајала, можда носи у себи слике будућих догађаја. Многи у Украјини и Европској Унији су ову кризу већ назвали трговачким ратом и означили су Русију као кривца. А шта је то "операција Украјина"? "Операција Украјина" је пројекат цепања јединства источно-словенских народа који су се некада називали Великоруси (Руси), Белоруси (Белоруси) и Малоруси (Украјинци), а који имају исте корене и који су живели у истој држави. Цепање јединства ових народа значи њихово међусобно супротстављање са циљем овладавања њима и територијама на којима они живе. "Операција Украјина" се кратко речено базира на украјинском национализму чије је жариште западни део земље, то јест у највећој мери историјска област Галиција са центром у Лавову. Једна од главних каракеристика украјинског национализма је изразита русофобија.

Трговачка криза на граници Русије и Украјине је за сада суспендована, али само до новембра када може доћи до ескалације. Зашто до новембра? Зато што је новембар месец одлуке. У новембру, у Виљнусу у Литванији ће се одржати самит земаља такозваног "Источног партнерства", то јест у преводу нове стратегије коју Европа примењује да би остварила свој стари план познат под називом "Drang nach Osten", то јест "Продор на Исток". У новембру у Виљнусу треба да дође до потписивања уговора Европске Уније о стварању зона слободне трговине са Украјином, Грузијом, Молдавијом, Јерменијом и Азербејџаном. Дакле, ради се о земљама које су биле или су још колико толико у сфери утицаја Русије, а које би потписивањем сагласности са Европском Унијом углавном изашле из те сфере, а што би била победа Европе и важан корак у њеном продору на Исток. Зато Русија у последње време улаже напоре да применом "меке силе" заустави неке од поменутих земаља у њиховом приближавању Европској Унији из два разлога. Први је економске природе, јер ће тиме бити угрожена руска и привреде земаља чланица Царинског савеза (Белорусије и Казахстана), а други је војне природе јер ако све ове земље потпадну под сферу утицаја Европе, може се очекивати и њихов постепени улазак у НАТО, што би био тежак ударац Русији. Највећа борба између Европе и Русије-Евроазије се логично води за Украјину, јер је Украјина највећа и најбогатија од ових земаља и има кључни геополитички положај.

У овој анализи ћемо обратити пажњу на економску компоненту трговачке кризе на руско-украјинској граници. Ту прво треба рећи како функционише тржиште Европске Уније. Тржиште Европске Уније у принципу функционише по пирамидалној шеми где сваки нови учесник (чланица) добија свој део профита на рачун увлачења нових чланица, а профит се остварује управо могућношћу продаје своје робе ван сопствене територије на територијама нових чланица. По пирамидалној шеми постоје главна и периферна тржишта. Тако на пример тржишта Пољске, Чешке, Мађарске, Румуније, Бугарске и других другоразредних земаља Европске Уније су периферна тржишта за Немачку, Француску, Италију и друге прворазредне земље Европске Уније. Зато је тим другоразредним земљама потребно да нађу своја периферна тржишта где би могле да продају своју робу, јер су њихова сопствена тржишта недовољна пошто је на њима присутна и висококвалитетна и јефтина роба из прворазредних земаља Европске Уније. Налажење нових периферних тржишта за другоразредне земље Европске Уније је веома важно јер то значи и очување радних места у тим земљама. Наравно ово је принципијелна шема јер је могућа и мања продаја из другоразредних земаља у прворазредним, али то је само зато да би се задовољили идеолошки принципи о слободном и отвореном тржишту, а иначе, све иде по пирамидалном принципу где се зна ко је главни.

Као што смо већ рекли, поменуте другоразредне земље Европске Уније се труде да нађу своја периферна тржишта и међу тим тржиштима је и Украјина. Велика, многољудна земља са више од 40 милиона становника је управо идеална као периферно тржиште. Зато је формирање таквог тржишта у Украјини један од главних приоритета источно-европских земаља чланица Европске Уније. Управо зато Пољска активно лобира у корист договора о стварању зоне слободне трговине у Украјини, а који као што смо већ поменули треба да буде потписан у новембру у Виљнусу.

Аналогно понашање испољава Румунија према Молдавији за коју је молдавско тржиште већ периферно па је остало само да се тај де-факто статус озваничи. Значи, у блиској будућности тржиште Украјине би врло лако могло да буде преплављено робом из источно-европских земаља чланица Европске Уније. Али не само то, јер украјинско тржиште може да постане транзитно за пољску и румунску робу која би били упакована као украјинска и која би се по повлашћеним трговачким условима пласирала на евроазијско тржиште. А то би била превара јер су Пољска и Румунија чланице Европске Уније и немају никакве олакшице на евроазијском тржишту. Тако се може очекивати да ће 2015-2016. године на пољску сметану и сир да буду прелепљиване етикете које означавају наводно украјинско порекло и које ће пробати да се извозе у Русију и на евроазијско тржиште. На тај начин како се за Европску Унију украјинско тржиште претвара у периферно, за Русију и друге евроазијске земље оно се претвара у извор такозваног сивог извоза. У таквој ситуацији украјинско тржиште може и те како да буде и пуно разне друге шверцоване и неквалитетне робе која би, такође, могла да покуша да се пласира на руско и евроазијско тржиште.

И сада се поставља кључно питање, а то је да ли је, уопште, дошло до краткотрајног трговачког рата између Русије и Украјине као што неки покушавају да представе? Није. А није зато што трговачки ратови настају када постоји међусобни конфликт између две земље, а у датом случају таквог конфликта нема. А конфликта у принципу нема јер су обе земље означиле своје циљеве. Русија формира евроазијско тржиште, а Украјина се определила да постане учесник европског тржишта. Свако иде својим путем. Оно што се десило је била појачана контрола робе из Украјине на руској граници зато што је Украјина већ постала периферно тржиште за неке земље Европске Уније. Тако на пример у западним регионима Украјине је већ увелико почела продаја италијанских и пољских прехрамбених и других производа који су јефтинији од украјинских и трговина са њима је постала популаран бизнис, а кроз руско-украјинску границу су већ почели да пролазе контингенти неукрајинске робе. А са своје стране Европска Унија читавим низом закона контролише увоз робе из земаља које нису њене чланице спречавајући продор њихове робе. Ти закони се односе на врсту, квалитет и санитарне параметре робе која се увози. И ти закони су врло ригорозни. Е сада када Русија хоће да примени исти принцип са своје стране, онда је Украјина и Европска Унија оптужују за вођење трговачког рата. А Украјина би да седи на две столице, то јест да буде и са Европском Унијом и да користи повластице у трговини са Русијом. Према ономе што се десило на неколико дана на руско-украјинској граници то неће моћи да прође јер Русија и евроазијске земље имају исто право као и Европска Унија да штите своја тржишта.

Како ова ситуација може да се одрази на украјинску економију ако се понови и пређе у правило? Ако Украјина у новембру потпише договор о стварању зоне слободне трговине са Европском Унијом, а Русија и друге земље чланице евроазијског Царинског Савеза примене исте мере и тиме практично затворе своја тржишта за украјинске производе, највећи губитници ће бити украјинске фирме из про-руски орјентисаних области на југо-истоку Украјине, од Харкова до Одесе. У тим крајевима постоје прагматични људи који су разумели да је права будућност за Украјину у евроазијским интеграцијама и који су своју производњу већ усмерили према Русији и Евроазији. Међутим, ако Украјина дефинитивно крене ка Европи, ове области, а које спадају у развијене области Украјине, биће тешко економски погођене. Тако ће се уједно десити да они људи који су довели председника Украјине Виктора Јануковича и "Партију региона" на власт пострадају од политике коју они воде. А то ће бити сјајна шанса за украјинске националисте-русофобе, који би уз јаку и добро осмишљену русофобску пропаганду, то јест оптуживање Русије за крах украјинске привреде и доказивање како је орјентација на европско тржиште била исправан потез, могла да ове традиционално про-руске крајеве постепено окрене против Русије. И тада ће "операција Украјина" бити завршена, то јест ова словенска и већински православна земља ће бити избачена из сфере руског утицаја. Томе, наравно, доприноси и већ поменута оцена кризе на руско-украјинској граници од стране политичара Европске Уније да се ради о трговачком рату.

У прилог томе иде специјално обраћање у коме су 19-ог августа председавајући комитета Европског Парламента за иностране послове Елмар Брок и члан тог комитета Јацек Сариуш-Вољски позвали Европску Унију да заштити Кијев од Москве. У истом правцу су биле и изјаве представника Европске комисије за питања трговине Џона Кленсија који се позивао на принципе Светске трговинске организације, као и новог амбасадора САД у Украјини Џефрија Пајета који је стао у одбрану украјинског европског избора.

Ако Србија крене путем Украјине, највероватније је чека исти или сличан сценарио, а то је потпуни губитак свих повластица које сада има у трговинским односима са Русијом, а што је од стране бившег амбасадора Русије у Србији господина Александра Конузина раније већ најављено. Како ће онда Србија да нађе своја периферна тржишта, то јест коме ће она да продаје своју робу? Да ли та периферна тржишта уопште требају Србији? Наравно да су периферна тржишта неопходна Србији јер продаја само на свом тржишту је недовољна, а и србско тржиште се већ полако осваја од стране другоразредних земаља Европске Уније као што су Словенија и Хрватска. Па где ће Србија онда да нађе своја периферна тржишта? Ту се одмах намећу "независно Косово и Метохија", Албанија, Македонија... Можда! А можда и не. Ако Србија не буде могла да нађе стабилна периферна тржишта, онда ће јој се десити исто оно што се дешава са земљама Европске Уније које су остале без периферних тржишта, а што најбоље видимо на примеру Грчке и Кипра. Управо зато се и прави "нова економска Југославија", то јест Србија и још неке земље бивше Југославије треба да постану и већ су постале периферна тржишта за другоразредне земље Европске Уније као што су Словенија и Хрватска. Тиме би Србија, ако би постала чланица Европске Уније, добила статус трећеразредне земље са бедном и тотално контролисаном и зависном економијом, која би се сврстала и у антируски табор.

Захваљујем се господину Семјону Уралову из часописа "Однако" за врло корисне информације које сам користио у писању овог текста.

www.evroazija.com