Rusinski kulturno-nacionalni identitet u Ukrajini

Šta je zajedničko čuvenom sovjetskom slikaru Igoru Grabaru, ruskom piscu 19. veka Nestoru Kukoljnjiku, rodonačelniku pop-arta, američkom umetniku Endiju Vorholu i ukrajinskom kompozitoru čija se muzika danas često čuje sa scene Dmitriju Bartnjanskom? Odgovor je za mnoge neočekivan: svi oni pripadaju četvrtoj (posle Rusa, Ukrajinaca i Belorusa) grupi istočnih Slovena koja se naziva Rusini.

Ako se setimo spisa iz 15. veka “Hoždenie Afanasija Nikitina za tri morja”, Nikitin sebe naziva Rusinom. Rusin je bio i prvi istočnoslovenski štampar Francisko Skorina. Takođe, Rusini se pominju i u severnim velikoruskim skaskama, gde se istočnoslovenski element sretao sa finskim elementom, tj. bio je na granici slovenske i susedne ugro-finske kulture. Rusin je bio i prvi rektor Petrogradskog univerziteta Mihail A. Balugjanski, kao i vaspitač Nikolaja Vasiljeviča Gogolja, Ivan Arlaj. Rusin je bio i osnivač bugaristike, ugledni slavista Jurij Vineljin.1

Danas predstavnici te narodnosti naseljavaju zakarpatsku oblast Ukrajine, gde su većinsko stanovništvo, i istočnu Slovačku, severoistok prješnjevskog kraja, deo Poljske. Jedan deo Rusina živi u Mađarskoj. U Srbiji je njihov jezik priznat za jedan od službenih jezika u Vojvodini. Žive pretežno u Bačkoj, većinski su narod u Ruskom Krsturu i Kocuru, a u zapaženom broju ima ih i u Vrbasu, Kuli, nekim gradovima Srema, pa i u Novom Sadu. Takođe, Rusina ima u Rumuniji, Moldaviji, Hrvatskoj, SAD, Kanadi, Australiji, Rusiji. Pored Rusini, nazivaju ih još i Rusnaki, Ugro-Rusini, Ugro-Rusi, Karpato- Rusi, Roteni.

Što se tiče rusinskog jezika, danas postoje najmanje četiri rusinske jezičke norme. Kao prvo to je zakarpatski rusinski jezik, jezik zakarpatske oblasti Ukrajine, današnje Potkarpatske Rusije. Druga norma je prjaševsko-rusinski jezik, jezik Prjaševske Rusije, to jest onog fragmenta rusinske jezičke teritorije koja je ostala na teritoriji Slovačke sa centrom u gradu Prjašov. Takođe svoju varijantu rusinskog jezika imaju Ljemki u Poljskoj, to je ljemkovski jezik, ili ljemkovsko-rusinski. I jezik koji ima dosta slovakizama i srbizama je bačvansko-rusinski jezik, kako oni sami kažu bačvansko-ruska bešeda.

Svaki narod ima nekog nosioca nacionalne ideje, simboličnu istorijsku ličnost. Za Ukrajince je to Taras Ševčenko, kod Rusa Aleksandar Puškin, kod Poljaka Adam Mickevič, kod Mađara Šandor Petefi itd. Kod Rusina je to Aleksandar Duhnovič. Za njegovo ime vezuje se razvoj rusinske kulture, literature, narodnog obrazovanja i pedagogije kao nauke. Aleksandar Duhnovič je najistaknutiji društveni delatnik zakarpatskih Rusina 19. veka. Pesnik, prozaist, dramaturg, istoričar, etnograf, folklorist, organizator narodnog prosvećivanja, profesionalni pedagog i sveštenik.2

Zakarpatje je u toku celog 20. veka bilo važan geopolitički rejon, ovde su vladali i Austrougarska i Čehoslovačka. Interesovali su se i Rumuni i galicijski Ukrajinci. Rusini čak i 1939. godine, kada je Hitler zauzeo Češku i Potkarpatska Rusija predata Mađarima, imaju kulturnu autonomiju i obrazovanje na maternjem jeziku, što je bio slučaj i u čitavom međuratnom periodu kada su bili u sastavu Čehoslovačke.3

Rusini su u sastavu Čehoslovačke (potom i u toku privremenog potpadanja Hortijevoj Mađarskoj tokom Drugog svetskog rata) imali svoju političku autonomiju. Po završetku Drugog svetskog rata, 29. juna 1945. godine, bio je zaključen ugovor između SSSR i Čehoslovačke Republike o Zakarpatskoj Ukrajini, kojom je ova oblast ušla u sastav SSSR. U 1. članu ovog dokumenta se navodi: “Zakarpatska Ukrajina koja saglasno čehoslovačkom ustavu nosi ime Potkarpatska Rusija, koja je na osnovu dogovora od 10. septembra 1919. godine zaključenog u Senžermen-Anle ušla kao autonomna jedinica u okvir Čehoslovačke Republike, uključuje se u sastav Ukrajinske SSSR.”

Međutim, o ulasku Potkarpatske Rusije kao autonomne jedinice u sastav SSSR i Ukrajine nije bilo ni reči u sovjetskom ustavu i narod ovog regiona je počeo službeno da se naziva Ukrajincima, mada su u praksi zadržali svoje etno-kulturne osobenosti, koje su uvažavane u sovjetskom periodu. Sami Rusini su tada nastojali da budu šesnaesta savezna republika, ali vreme je bilo totalitarno i njihovi glasovi nisu bili uvaženi. U decembru 1991. godine je istovremeno sa referendumom o nezavisnosti Ukrajine organizovan i referendum na kome se 78 odsto građana izjasnilo za autonomiju ove oblasti. Ipak, rukovodstvo Ukrajine na čelu sa tadašnjim predsednikom Kravčukom je rezultate ovog glasanja ignorisalo. Posledica je da Rusini ne samo da nisu dobili autonomiju, nego čak nisu priznati kao nacionalna manjina u nezavisnoj Ukrajini. U udžbenicima istorije su nazvani kao etnografska grupa Ukrajinaca. U skladu sa tim ne postoji školsko obrazovanje na rusinskom jeziku, a na Užgorodskom univerzitetu nema nijedne katedre rusinistike.

U vreme predsednika Leonida Kučme na međudržavnom nivou u sklopu posete SAD bila su izneta obećanja da će Rusini biti priznati kao poseban narod, a kasnije je ta ista obećanja na visokom nivou dao kandidat za predsednika Viktor Juščenko i zato je deo žitelja zakarpatske oblasti poverovao, ili želeo da poveruje tim obećanjima. Međutim, za Rusine u Ukrajini to su, ispostavilo se, bila samo prazna obećanja. Odbijajući da prizna Rusine kao poseban narod, oficijelni Kijev krši između ostalog ukrajinski ustav (koji garantuje pravo na obrazovanje na maternjem jeziku itd.), Evropsku povelju o regionalnim jezicima i jezicima manjina (doneo Savet Evrope u novembru 1992. godine, a Ukrajina ratifikovala) i ne poštuje postojeću evropsku praksu ponašanja prema manjinama. Politika Viktora Juščenka je doprinela zaoštravanju rusinskog pitanja, budući da Juščenko naglašava priču o “genocidu ukrajinskog naroda” tridesetih godina prošlog stoleća (tzv. golodomor), ali prema Rusinima sprovodi politiku njihovog brisanja. U gradu Mukačevu, koji se nalazi u zakarpatskoj oblasti Ukrajine, održan je 25. oktobra 2008. godine Drugi evropski kongres Rusina, na kome je proglašena Autonomna Republika Potkarpatska Rusija, a u okviru Ukrajine, i upućen zahtev oficijelnom Kijevu da do 1. decembra 2008. prizna autonomiju Republike. U protivnom Rusini su predupredili Kijev da traži pravo na samoopredeljenje van granica države. Kongres je u svom zaključku istakao da je “antirusinska politika ukrajinskih vlasti dovela do toga da je sada nemoguće da rusinski narod kao posebno samosvojna grupa ostane u sastavu Ukrajine”. Kongres je utvrdio da su koraci zvaničnog Kijeva usmereni na “etnouništavanje i diskriminaciju” Rusina i nose obeležja genocida rusinskog naroda na njegovoj istorijskoj otadžbini.4

Umesto demokratskog rešavanja rusinskog problema zvanični Kijev u velikoj meri menja kadrove u sudskim, izvršnim i vojnim strukturama, koje su raspoređene u karpatskoj regiji. Ti organi se čiste od Rusina. Uz obrazloženje da se vodi borba protiv separatista Kijev je pojačao akcije protiv pojedinih rusinskih političara. Ukrajinske vlasti sprečavaju otvaranje rusinskih škola, radio i televizijskih stanica. U zvaničnim dokumentima Rusini su nazvani Ukrajincima-Rusinima. Zvanični Kijev kao da ne želi da čuje kulturološke, etnološke i istorijske argumente u prilog stvaranju kulturne rusinske autonomije.

Kad je mesni parlament (savet užgorodske oblasti) izneo nameru da proglasi autonomiju, svim poslanicima je zaprećeno da će savet biti odmah raspušten, a njegove odluke stavljene van snage. Rusinski lideri D. Sidor i E. Župan čak su bili privedeni na informativni razgovor u kontraobaveštajnu službu Ukrajine. Optuženi su da rade protiv teritorijalnog integriteta zemlje.5 Ovakva politika zvaničnog Kijeva preti potpunim brisanjem identiteta Rusina u Ukrajini.6

U ovom svetlu teško je proceniti koliko su iskrene izjave Viktora Juščenka da je prioritet spoljne politike Ukrajine da zemlja uđe u Evropsku uniju (vidi promotivni dokument ministarstva spoljnih poslova Ukrajine “Prioriteti MSP u 2009. godini”).7 Međutim, ideja Evropske unije je zasnovana na uvažavanju ljudskih prava, što zahteva i poštovanje prava manjina. Doduše, u navedenom dokumentu postoji deo “Zaštita interesa državljana Ukrajine”, pri čemu nema reči o Rusinima.

U širem smislu zvanični Kijev krši prava ne samo Rusina, nego svih manjinskih grupa. U decembru 2008. godine ministarstvo obrazovanja Ukrajine pokušalo je da promeni zakon o višem obrazovanju na taj način što bi ukrajinski jezik morao da ostane jedini jezik u zemlji. Ove promene su ograničavale ustavno pravo neukrajinaca da dobiju više obrazovanje na maternjem jeziku. Zbog brojnosti Rusa u Ukrajini te promene najviše su pogađale rusku populaciju, ali i Mađare, Rumune i druge manjine na zapadu republike. Tokom protestnih skupova na Krimu, većinski nastanjenom Rusima, spaljivane su lutke autora ovih izmena – ministra obrazovanja I. Vakarčuka.

Predstavnici manjina optužuju zvanični Kijev da pokušava da ekonomski osiromaši regije sa neukrajinskim stanovništvom. Rušeći ekonomske veze sa Rusijom, Kijev potkopava industrijski istok i jugoistok zemlje. Blokiranjem transporta ruskog gasa u januaru ove godine (i januaru 2006. godine) Kijev je ugrožavao i teritoriju na zapadu republike (grad Užgorod) nastanjenu Rusinima. Baš tamo gasovodi izlaze sa teritorije Ukrajine i ulaze u Mađarsku. I mesni budžeti dobijali su novac za transport ruskog gasa u Evropu. (Mada ne mnogo. Skoro čitav novac uzima Kijev. A deo koji bi morao da pripadne rusinskim teritorijama iznosi gotovo 100 budžeta užgorodske oblasti.)8

Polazeći od svega toga, Sojm (parlament) potkarpatskih Rusina direktno se obratio vladama i parlamentima Češke, Evropske unije i Ruske Federacije sa molbom da osiguraju zaštitu kolektivnih prava ukrajinskih Rusina jer se zvanični Kijev na tom polju potpuno diskvalifikovao.9

U isto vreme od Saveta Evrope, OEBS-a i drugih organizacija očekuje se da se principijelno postave u proceni ponašanja ukrajinskih vlasti prema neukrajincima.10 Na primer, Rusini imaju zvanični status nacionalne manjine u Češkoj, Slovačkoj, Mađarskoj, Srbiji. U Vojvodini rusinski jezik je jedan od šest zvaničnih jezika. Rusini u Srbiji imaju obrazovnu vertikalu, od predškolske ustanove, preko tri osnovne škole i jedine gimnazije na svetu (za Rusine), do fakulteta, odnosno do Odseka za rusinistiku. Imaju Nacionalni savet, Novinsko-izdavačku kuću Rusko slovo, rusinsku redakciju u Zavodu za udžbenike, Zavod za kulturu, radio i TV emisije, i sve to pod pokroviteljstvom Republike Srbije.11

Rusini u Ukrajini nemaju ništa od toga. Ne priznaju ih ni kao samosvojan narod. Još 2006. godine Odbor UN za borbu protiv rasne diskriminacije je naglasio da je uznemiren položajem Rusina u Ukrajini i preporučio zvaničnom Kijevu “da razmotri pitanje priznavanja Rusina kao posebne nacionalne manjine”. Odbor je u obrazloženju naveo da postoje “ozbiljne razlike između Rusina i Ukrajinaca”12. Međutim, Kijev se oglušio i na to upozorenje. Nastavio je da iz dana u dan sve više ograničava najosnovnija prava Rusina i drugih neukrajinskih naroda (Rusa i dr.). I uz sve to Srbija je na oštrici kritike Evrope zbog kršenja prava manjina (vidi rezoluciju o položaju nacionalnih manjina u Vojvodini i rumunske manjine u istočnoj Srbiji, koju je krajem prošle godine donela PS SE). A Ukrajina se smatra demokratskom državom. Niko ne reaguje čak na to što ukrajinska diplomatska predstvništva rade na ukrajinizaciji Rusina i van Ukrajine. To se pokušava između ostalog i u Srbiji. U Hrvatskoj je Ukrajina postigla čak to da tamo Rusini nemaju svoj nacionalni savet, nego su zakonom stavljeni zajedno sa Ukrajincima u jedinstvenu nacionalnu zajednicu.