Rumunija će priznati Kosovo, ali će učiniti sve da Rusija ne prizna Pridnjestrovlje

http://www.regnum.ru/news/fd-abroad/romania/1655033.html

Rumunija-Rusija: Imamo li pravo da se ne bojimo Rusije?

Hotnews (http://www.hotnews.ro/), pod gornjim naslovom piše da nije potrebno biti analitičar međunarodne politike pa uvideti da su tri najvažnije vrednosti koje je Rusija tokom poslednjih 25 godina izgubila bile: SSSR, hladni rat i sfere uticaja. U suštini, radi se o tri (nepravedna i bespravna) politička instrumenta za pritisak na druge države i agresivno širenje interesa Rusije. To su, po mišljenju Hotnews-a, instrumenti zbog čijeg gubitka jako žali nepomirljivo jezgro moskovskih stratega i lidera, koji su poznati po svojoj krutosti. Kako Hotnews smatra, treba se samo nadati da to nije karakteristično i za većinu građana Rusije, jer je nestanak tih mogućnosti nesporno doveo do korisnih promena koje su države našeg regiona toliko iščekivale.

Hotnews nastavlja: prema tome, to žaljenje ruskog političkog, vojnog i privrednog establišmenta, kao i intelektualnih i klerikalnih krugova se tiče nestanka SSSR-a (jer, sadašnja Zajednica Nezavisnih Država se ne može ni porediti sa onim ogromnim preimućstvima koje je SSSR pružao ruskoj državi u smislu realne vlasti i kontrole nad narodima i resursima unutar te imperije), zatim završetka hladnog rata (posle koga je status Rusije kao parnjaka SAD – svetske superdržave, ostao samo kao uspomena u udžbenicima istorije) i gubitka uticajne sfere (sa svim posledičnim procesima «emancipacije» i «drskosti» nekih malih država na koje se istorijski gledalo da su u senci Rusije, ako baš ne i prirepci imperije – a one sada imaju puno pravo da govore sa Moskvom kao ravnopravne). Tu se uglavnom radi o državama centralne i istočne Evrope, ali ne samo i o njima. Naravno, moglo bi se reći da su građani Rusije, ma i formalno ipak okusili plodove pluralističkog društva i, kao i svi narodi bivšeg socijalističkog lagera, prošli kroz otkrovenja postokomunističkog tranzicionog perioda. Međutim, nostalgija za izgubljenom veličinom bolno muči uspomene pokolenja 50-60-ih godina, koja, mada se nalaze pred krajem svoje karijere, još uvek imaju uticaja u sistemu. Pronalazak «politike gasne slavine» je unekoliko ublažio povređeni ponos Kremlja, ali to je ipak premalo da bi se moglo ostvariti «nepotvrđeno» zaveštanje Petra Velikog (Petra Velikogo – radi se o falsifikatu koji se na francuskom pojavio uoči Otadžbinskog rata 1812.g., i koji je kasnije poslužio kao jedan od izvora za još jedan falsifikat – za «Protokole sionskih mudraca» - prim. IA REGNUM)[1].

Hotnews nastavlja: Mada ruski državni činovnici ne mogu da crno na belo u svojoj strateškoj doktrini i doktrini o bezbednosti države napišu da žale zbog raspada SSSR-a (ali neki od lidera su to i javno priznali), kao i da gaje  nostalgiju za hladnim ratom – pa, prema tome – i za svojom uticajnom sferom, ipak mnoge od izjava i pretenzija njihovih lidera i drugih predstavnika savremene Rusije o «strateškoj bezbednosti» otkrivaju to opsesivno razmišljanje zasnovano na hipotetično «carskom» (ako vam se «sovjetsko» čini preteranim) nasleđu – ali problemi ostaju isti.

U svom intervjuu od 18. aprila za list România Liberă, ambasador Ruske Federacije u Rumuniji Oljeg Sergejevič Maljginov (Oleg Malьginov) je kazao da strateški objekti američke protivvazdušne odbrane na teritoriji Rumunije pod određenim uslovima mogu, ukoliko Moskva bude računala da predstavljaju pretnju, postati cilj eventualnog vojnog udara od strane Rusije. Komentarišući tu izjavu, ministar spoljnih poslova Rumunije Titus Korlecjan (Titus Korlэcяn) je kazao da je ona «nesretna»: «Ambasadori obično ne čine (takve) greške, i tim povodom ćemo porazgovarati sa ambasadorom Rusije. Pretpostavljam da ruski ambasador nije otvorio usta i to izjavio bez konsultacije i instrukcije». Još žešću reakciju je izneo državni sekretar za strateška pitanja rumunskog ministarstva spoljnih poslova  Bogdan Auresku (Bogdan Auresku ): «Da se govori da striktno odbrambeni sistem može uticati na sposobnosti strateškog obuzdavanja druge države, i da to za sobom može povući fiksiranje komponenata takvog odbrambenog sistem kao «cilja» za reaktivni udar je ekvivalentno pretnji primene sile, koja ne može biti prihvatljiva u današnjem međunarodnom pravu».

Rumunsko izdanje Karadeniz-press-a je 25. aprila objavilo da je «tokom» sastanka Saveta Rusija-NATO, šef ruskog ministarstva spoljnih poslova Sergej Lavrov u razgovoru sa svojim rumunskim kolegom Titusom Korlecjanom dezavuisao izjavu Maljginova (nazvavši je «nesporazumom» prim. IA REGNUM). Kako piše Hotnews, taj ambasador je iskusan i sposoban diplomata koji pokazuje najbolje tradicije ruske diplomatske škole i bilo bi korektno da mu se prizna da dosledno primenjuje metode dijaloga i snage – za razliku od mnogobrojnih, u političkom smislu praznih i bojažljivih intervjua rumunskih diplomata, mada i među njima ima pojedinačnih nekonvencionalnih izuzetaka koji su za pohvalu.

Nastavljajući komentarisanje  intervjua ruskog ambasadora, Hotnews kaže da je on otvoreno govorio o nepostojanju interesa rumunske omladine za «savremenu Rusiju» i isticao mogućnosti za uspostavljanje kvalitetnih ekonomskih, naučnih i kulturnih veza s njom, što je pohvalno. Maljginov je dalje kazao (Dalee Malьginov govorit ): «Postoje pojedini Rumuni, pa možda i grupe koje gaje neprijateljstvo prema Rusiji». To je potpuno tačno – mada nije poznato koliko bi mu bilo lako da tako nešto izjavi i o svojoj strani.

Ovde treba istaći da Rusija u Rumuniji posle 1990. g. praktično nije imala nikakav program javne diplomatije, što se vrlo jasno oseća. Nepostojanje interesovanja za rumunsko-ruske odnose u epohi postkomunizma je bilo uzajamno – kako na državnom nivou, tako i na nivou običnih građana.  Zbog toga je vredno pohvale to što ruski diplomata kaže da tokom svog službovanja u Rumuniji namerava da unapređuje akademsku saradnju, stipendiranje i programe za širenje ruskog jezika, ali da se tek treba videti kakve rezultate će te dobre namere imati, kao – uostalom, i kakvi će biti rezultati otvaranja Rumunskog kulturnog instituta u Moskvi, što se priprema još od 2006-2007. godine, ali to je već druga tema. U svakom slučaju, obostrana kulturna i naučna saradnja bi mogla biti dobar početak u pravcu poboljšanja kako društvo Rumunije i ostalih država regiona doživljava Rusiju. Kako zaključuje Hotnews, to bi, istovremeno, bio i značajan izvor poverenja (mada za sada i jedini) prema Ruskoj Federaciji.

List Cotidianul piše: Prošle godine, pred rumunski referendum za opoziv predsednika, Trajan Basesku (Traяn Bэsesku) je optužio lidere rumunske Socijalno liberalne stranke da ne smeraju ići u pravcu Zapada, nego da žele da zemlju preorijentišu na Istok, konkretno prema «Rusiji i Kini», ali da Baseskua nije briga što je on sam odnose sa Moskvom doveo do velikog pada i da je rumunsko-ruski dijalog izuzetno važan, a da ga uopšte nema, i da od 1989. godine Rumuniju nije posetio nijedan lider Kremlja (istina u aprilu 2008. g. je u Bukurešt doputovao ruski predsednik Vladimir Putin [Vladimir Putin] – ali to je bilo isključivo zbog učešća na sednici Rusija-NATO), i da je poslednja poseta nekog rumunskog premijera Moskvi  - Adrijana Nastasea (Adrian Nэstase) bila u julu 2004. godine, a da se ekonomski odnosi svakodnevno pogoršavaju.

Cotidianul dalje kaže da se tu ne radi o detaljnom pregledu rumunsko-ruskih odnosa (ili – bolje rečeno o njihovom izuzetno malom obimu), nego o perspektivi tih odnosa i njihovom poređenju sa odnosima Rusije sa drugim, bivšim socijalističkim zemljama kao što su Bugarska, Poljska, Mađarska, itd., a da se ne govori o njenim odnosima sa Nemačkom, Italijom, Francuskom ili Velikom Britanijom. List zaključuje da verovatno ne greši u zaključku da je nivo uzajamnih odnosa Rumunije sa Rusijom verovatno najniži od svih zemalja-članica EU (Evropeйskom soюze ).

U nastavku, Cotidianul se osvrće na poljsko-ruske odnose. Njihova istorija je, kao i istorija odnosa Rumunije sa Rusijom, tekla uz mnoge prepreke. Dosta je samo podsetiti se na Katinsku šumu, gde je po Staljinovoj (Stalina) naredbi pobijen cvet poljske vojske, što je priznao Gorbačov (Gorbačevыm) a za to je Putin molio za oproštaj. Tome treba da se doda i nedavna tragična avionska katastrofa u kojoj su stradali poljski predsednik i ostali zvaničnici koji su leteli u Katin na pomen žrtvama, i činjenica da su neke snage u Varšavi naduvavale razne špekulacije sa ciljem da poremete odnose sa Rusijom. Međutim, obe strane su pokazale uzajamno razumevanje i pristojnost kako bi omogućile da se počne otvoreni dijalog na najvišem nivou radi normalizacije i razvoja odnosa, poštujući uz to i poljske obaveze prema EU, NATO-u i SAD.

Cotidianul ističe da se, na žalost, u Bukureštu ne donose takve racionalne i pragmatične odluke. Tamo se komotno iznose neargumentovane izjave samo zato što one na prvi pogled mogu da dobro zvuče, jer u Rumuniji je uobičajeno da se donose jednostavni zaključci, a glavni među njima je: za sve je kriva Rusija.

Kosovski presedan: "Rumunija mora učiniti sve moguće kako Rusija ne bi u slučaju Pridnjestrovlja iskoristila presedan Kosova"

Revista 22. (19. aprila) piše da je Srbija preduzela prve korake u pravcu priznavanja Kosova. Predstavnici Srbije i Kosova su potpisali sporazum koji reguliše odnose dveju država, međutim, bez toga da Beograd priznaje državnost svoje bivše pokrajine. Do potpisivanja sporazuma je došlo pod posredništvom EU u liku njenog šefa za spoljnu politiku Ketrin Ešton. Mada ova činjenica ne predstavlja otvoreno priznavanje nezavisnosti Kosova, odnosi Beograda sa njegovom bivšom pokrajinom su sada, uprkos tome što to nije zvanično priznato, poprimili karakter normalnih odnosa dveju suverenih i nezavisnih država. Sporazum sadrži i neke ustupke srpskoj manjini na Kosovu u odnosu na sopstvenu policiju i poseban apelacioni sud, ali on praktično priprema teren za posledično priznavanje nezavisnosti Kosova od strane Srbije. Takav razvoj događaja, sasvim verovatno podrazumevajući budući ulazak Srbije u EU, praktično podrazumeva i priznanje državnosti Kosova kao uslov za evropsku integraciju Beograda.

Revista 22 dalje piše da normalizacija odnosa Srbije i Kosova, kao i moguće priznavanje nezavisnosti bivše srpske pokrajine otvara i niz interesantnih perspektiva na evropskom nivou. Na prvom mestu, Rusija bi mogla izvršiti pritisak na Gruziju, kako bi primorala Tbilisi da prizna državnost Abhazije i Južne Osetije. Rusko-gruzijski rat iz 2008. godine je bar delom bio motivisan potrebama Moskve da Zapadu pruži adekvatan odgovor na razvoj situacije na Kosovu. Kremlj može iskoristiti taj «Kosovski model» i za rešavanje pridnjeprovskog konflikta. U tom slučaju  bi ceo [dosadašnji] proces regulisanja tog konflikta ispao kompromitovan, bio bi ugrožen teritorijalni integritet Moldavije, a evropski pravac razvoja Moldavije bi bio stavljen pod znak pitanja. Moskva se nalazi u  prilično velikom iskušenju da primeni «kosovski presedan» kako u slučaju Pridnjestrovlja, tako i u slučaju drugih zamrznutih konflikata.

Kako Revista 22 iznosi, Kosovo je takođe i koristan primer drugim separatističkim pokretima Evrope. Katalonski, baskijski  i škotski nacionalisti su detaljno proučili «kosovski presedan».

Beogradsko priznavanje nezavisnosti Kosova u najskorijoj budućnosti, ti separatistički pokreti će najverovatnije protumačiti kao pozitivan signal. Stav Rumunije, koja je bila protiv priznavanja nezavisnosti Kosova još od trenutka njegovog jednostranog proglašenja 2008. godine, zasnovan je i na riziku da bi «kosovski presedan» mogao biti iskorišćen i u slučaju zamrznutih konflikata na postsovjetskom prostoru [na šta IA REGNUM primećuje – u prvom redu na ono što Bukurešt teži da zvanično prećutkuje: na njegovu provinciju Transilvaniju, naseljenu kompaktnom većinom mađarskog stanovništva, čiji su lideri još 2008. godine izneli nameru da slede kosovski model).

Sa te tačke gledišta, nedavni događaji oko Beograda i Prištine su za Bukurešt od velike važnosti, kako smatra Revista 22. Tako je i ministar spoljnih poslova Rumunije Titus Korlecjan u poslednje vreme govorio o spremnosti rumunske diplomatije da prizna Kosovo u određenom trenutku.Ta elastičnost je posledica shvatanja činjenice da nepriznavanje kosovske nezavisnosti u dužoj perspektivi nije baš konstruktivni diplomatski stav. Većina rumunskih saveznika i država-članica EU je priznala nezavisnost Kosova, a Bukurešt pored toga podržava i evropsku perspektivu zapadnog Balkana. Rumunija će, verovatno, priznati nezavisnost Kosova posle srpskog priznanja, ili čak i nešto pre toga. Međutim, rumunska diplomatija mora činiti sve što je moguće kako Rusija ne bi iskoristila kosovski presedan u slučaju Pridnjestrovlja.

Geopolitika: “Basesku je, kako bi postao generalni sekretar NATO,  poprilično ubeđivao Amerikance u svoje geostrateške sposobnosti“

Kako piše Romania Libera, izgleda da je Trajan Basesku postigao one ciljeve kojima je težio otkako je ušao u Kotročenj (pretsednička palata u Bukureštu – prim.IA REGNUM), tako da sada neko vreme može opušteno da posmatra događaje na političkoj areni, dodajući samo povremeno ulje na plamen borbe dveju političkih stranaka koje su na vlasti. U daljem toku događaja, u planu mu je razbijanje Socijalno-liberalnog saveza (SLS–a, koji se sastoji  od Socijaldemokratske i Nacionalno–liberalne stranke – prim. IA REGNUM), kao i osiguranja da Elena Udre dobije političku zaleđinu (Elene Udre, bivši ministar turizma Rumunije, koja je i njegov najbliži saborac,  i kojoj predskazuju mesto novog lidera u Baseskuovom najnovijem planu: “Narodnom projektu“ - prim. IA REGNUM). To je ona ista Elena Udre (Toй samoй Udre ), koja je – uprkos odlučnoj Baseskuovoj podršci, bila gubitnik u borbi za položaj šefa Liberalno-demokratske stranke (LDP).

Romania Libera smatra da predsednik Rumunije verovatno želi da sa svog položaja časno odstupi, naročito posle onog ružnog raskida sa LDP-om. Baš zbog toga mu je i izuzetno primamljivo da pretenduje na takav položaj međunarodnog činovnika, kakav je položaj generalnog sekretara NATO-a (Rumunski mediji su u aprilu počeli diskusije o kandidaturi rumunskog predsednika Trajana Baseskua za položaj generalnog sekretara NATO-a, jer mu drugi predsednički mandat ističe 2014. godine. Mandat sadašnjeg generalnog sekretara NATO-a, Andersa Fog Rasmusena ističe u avgustu 2014, a odluka o njegovom nasledniku će biti donesena otprilike tri-četiri meseca pre toga. Prema izveštajima rumunskih medija, Baseskuovu kandidaturu podržavaju SAD, kao i niz drugih uticajnih evropskih prestonica. Istovremeno, administracija predsednika Rumunije je 22. aprila dala izjavu  - administraciя prezidenta Rumыnii 22 aprelя vыstupila s zaяvleniem, u kojoj se itiče: «nijedna od institucija rumunske države nije predlagala da Trajan Basesku pretenduje na položaj generalnog sekretara NATO-a» - prim. IA REGNUM).

Kako piše Romania Libera, u svom javnom odgovoru o mogućem postavljenju na položaj generalnog sekretara NATO-a, Trajan Basesku nije izjavio da ne želi da se o njemu glasa, ali je primetio da nije dobio takve predloge od domaćih institucija. Želeo bi da ima podršku Amerikanaca, koje je poprilično i višekratno ubeđivao da poseduje geostrateške sposobnosti – ali on ipak ima i slabe tačke koje, ako se na vreme ne uklone, mogu dovesti pod sumnju ispunjenje njegovih želja.

List kaže da tako važan položaj, kako u vojnom, tako i simboličnom smislu, može biti ponuđen Rumuniji kao nagrada za njenu vernost i pomoć u ratovima u Iraku i Avganistanu. Ali takav kandidat mora imati i podršku vlade države koja ga ističe kao svog kandidata. Dvanaest prethodnih generalnih sekretara NATO su bili regrutovani uglavnom iz redova ministara spoljnih poslova i ministara odbrane, zbog toga što oni pre svega moraju posedovati izvanredne diplomatske i komunikativne sposobnosti. Sadašnji Anders Fog Rasmusen je bio na čelu danske vlade od 2001-2009. godine, pa je posle ostavke postavljen za generalnog sekretara NATO-a. Kao i svaki vodeći političar, i Rasmusen je sujeveran i poricao je svoju kandidaturu čak i nekoliko dana pred svoje postavljenje na tu novu dužnost. Njegova fotelja se oslobađa krajem sledećeg leta, pa ako na Zapadu stvarno žele da Basesku zauzme taj položaj, onda će ga rumunski premijer Viktor Ponta podržati kako bi dokazao da igra igru po pravilima Zapada.

Kako smatra Romania Libera, nije beznačajno ni to što bi tako Pontina socijaldemokratska partija lakše mogla doći do mesta predsednika Rumunije. Viktor Ponta bi tako mogao postati najmlađi predsednik države, uz prećutnu podršku svog novog učitelja Trajana Baseskua. To čak i bez obzira na to što ga Ponta sada nastavlja da izaziva, između ostalog i time što je razglasio da će dati prednost tome da Mirča DŽoane dobije tu dužnost u NATO-u (DŽoane je bivši predsednik Senata Rumunije delegiran od strane Socijademokratske partije i bio je Baseskuov takmac na predsedničkim izborima 2009. g.; on je, uostalom i dobio većinu glasova u samoj Rumuniji, ali je sa minimalnom razlikom izgubio od Baseskua, zahvaljujući glasovima rumunske dijaspore  - prim. IA REGNUM).

Romania Libera kaže da osim toga Basesku mora i da pokaže ne samo svoje kvalitete lidera koji dobro razume svetsku mapu i značaj političkih pokreta, nego da dokaže i svoju želju da zaigra u najvišoj ligi, da je nezainteresovan za besmislena sukobljavanja, da ima sposobnost da kontroliše sopstvene javne nastupe i neobuzdane izjave i strasti, a da uz to održi svoj nepomirljiv stav za borbu protiv korupcije. Trajan Basesku jeste uspeo u svom protivljenju unutarpartijskim protivnicima i zastupnicima Istoka, mada je na kraju bio prinuđen da stupi u savez sa Viktorom Pontom. Njihovi sadašnji odnosi su mnogo bolji no što su bili pre samo pola godine. Ali, Ponta je na kongresu SDP izjavio da na izborima za Evropsku skupštinu sledeće godine, njegova partija neće imati zajedničku listu sa nacional-liberalima. Drugim rečima, primirje SDP-a sa Baseskuom jeste javno potvrđeno, ali taj nepisani pakt ipak predviđa raspad SLS-a pre izbora za Evropsku skupštinu u maju 2014. godine. Na taj način, Viktor Ponta uz korišćenje uticaja Trajana Baseskua samo povećava svoj liderski kredit u očima zapadnih prestonica, dok je Basesku istovremeno prinuđen da ima premijerovu podršku kako bi se dokopao međunarodne stolice. U svakom slučaju, kako zaključuje Romania Libera, za rumunskog predsednika je to najbolje rešenje – bolje nego da stoji samo pod zaštitom «Narodnog Pokreta» i Elene Udri.

Kako B1TV javlja, premijer Viktor Ponta je potvrdio da predstavnik Bukurešta može postati novi generalni sekretar NATO-a: «Meni lično o tome niko nije ništa govorio, ali znam da je vrlo verovatno da će budući generalni sekretar NATO-a biti rodom iz Poljske, ili Rumunije. Nije isključeno da to bude Rumun, jer su me neki – ne Trajan Basesku – posećivali kako bi o tome porazgovarali». On je i dodao da, ukoliko bi zaista ponudli Rumuniji da tu dužnost zauzme predstavnik Rumunije, će on (Ponta) morati da se o tome usaglasi sa predsednikom, Trajanom Baseskuom: «Bukurešt takvu važnu šansu ne bi smeo da propusti».

Istovremeno, kako javlja Realitatea, rumunski premijer je demantovao tvrdnje da on namerava da se kandiduje za predsednika države 2014. godine. Kako je rekao, socijaldemokratska partija ostaje verna postojećem koalicionom sporazumu i pružiće svoju podršku na tim izborima lideru nacional-liberala Krinu Antonesku (Krinu Antonesku ): «Ko je kandidat socijal-demokrata na predsedničkim izborima? Ja se ne kadidujem, imam potpuno jasan dogovor sa Krinom Antoneskuom i zato nameravam da se držim date reči».  Dodao je da, ako regionalni lideri socijal-demokrata počnu da na njega vrše pritisak da se kandiduje za predsednika: «To znači da žele moj odlazak sa mesta šefa vlade, zar ne? Ako socijal-demokrati budu imali svog kandidata na tim izborima, to će značiti da zada nacional-liberali zauzimaju položaj premijera. Takav scenario mi se ne čini verovatnim».

Sa ruskog posrbio Vasilije Kleftakis