Resetovanje odnosa i sfere uticaja

(The National Interest, October 19, 2010)

Obamina administracija otvoreno nastoji da „resetuje“ odnose sa Rusijom, koji su postali prilično nefunkcionalni u poslednjih par godina Bušove administracije. Premda za svoje problematične odnose sa Kinom Vašington nije koristio terminologiju iz opsega resetovanja, čini se da je suštinski cilj vrlo sličan. Nastojanje sekretara za odbranu Roberta Gejtsa da obnovi dijalog između vojski dve zemlje jedan je od pokazatelja te namere.

Oba ova cilja, međutim, nailaze na otpor iz jednog ključnog razloga. Kreatori politike izgleda ne žele da prihvate realnost da svaka velika sila u međunarodnom sistemu očekuje, i da će nastojati da sprovede, sferu uticaja u svom neposrednom regionu. Bivša državna sekretarka Kondoliza Rajs je slavno (ili manje slavno) insistirala na tome da je koncept sfere uticaja zastareo i štetan. Ali takav stav je istovremeno i pogrešan i opasan. Tenzije između SAD i Rusije, kao i one između SAD i Kine, potvrđuju ovu tvrdnju.

Najskorija vrlo trapava provokacija je moskovski sporazum o pomoći Venecueli u izgradnji nuklearne elektrane. Sasvim predvidljivo, reakcija američkih jastrebova na taj potez bila je da zagrakću o perfidnom ruskom nipodaštavanju Monroove doktrine. U tom nagrđivanju Rusije leži više nego mala doza licemerja, s obzirom da su mnogi od tih istih jastrebova bili uključeni u uspešno lobiranje za učlanjivanje baltičkih republika u NATO, dok sada podržavaju razmeštanje raketnog sistema odbrane u istočnoj Evropi i nude Ukrajini i Gruziji članstvo u NATO -  kao da Rusija nema opravdan razlog da uloži prigovor na takve poteze u svom geopolitičkom dvorištu.

Međutim, kao ona ćorava koka koja neko zrno nađe, dotični jastrebovi su u pravu što se tiče rusko-venecuelanskog nuklearnog sporazuma. Važan interes Sjedinjenih Država je da se postaraju da Latinska Amerika koje je trenutno zona bez nuklearnog naoružanja to ostane i nadalje. Spremnost Moskve da pomogne Ugu Čavezu, Ludom Ediju zapadne hemisfere, da stekne nuklearne resurse, čak iako je njihova svrha naizgled mirnodopska proizvodnje energije - je neprijateljski akt u našem geopolitičkom dvorištu.

Obe strane bi morale da malo spuste loptu. Rusija mora da pronađe elegantan izlaz iz svojih sve tešnjih veza sa Čavezom, a Sjedinjene Države moraju da prestanu da pričaju o razmeštanju protivraketne odbrane ili proširenju NATO na istok. Vašington i Moskva moraju da priznaju da je koncept sfere uticaja živ i zdrav, i da bi bezrazložna kršenja tog koncepta ugrozila bilo kakve izglede za resetovanje odnosa.

Lideri SAD takođe moraju da shvate da će srdačni odnosi sa Kinom zahtevati spremnost da se prihvati da će ova istočnoazijska brzorastuća sila takođe nastojati da uspostavi sferu uticaja u svom okruženju. Ekspanzivne teritorijalne pretenzije Pekinga u Južnom kineskom moru i nedavna prepirka sa japanom oko spornih ostrva u Istočnom kineskom moru, pokazatelji su tog procesa. Kineska rastuća moć i samopouzdanje znače da će Sjedinjene Države morati da obazrivije pristupaju ovakvim teritorijalnim sporovima, isto kao i po još osetljivijem pitanju Tajvana, ako Vašington želi da izbegne neprijatne konfrontacije sa Pekingom.

Kondoliza Rajs onomad nije mogla biti više u krivu. Svidelo se to nama ili ne, sfere uticaja će biti ključna karakteristika međunarodne politike – a posebno odnosa između velikih sila – u XXIveku. Od ključne je važnosti da kreatori američke politike to shvate i prilagode se toj realnosti.

(Prevod: Vasilije D. Mišković)