Realizovanje DŽordža V. Obame

Prvog decembra, Barak Obama, koji je američke predsedničke izbore dobio kao kandidat „promene“, najavio je svoj tim za nacionalnu bezbednost: ministar odbrane predsednika DŽordža Buša (Robert Gejts), specijalni izaslanik za pitanja bezbednosti Bliskog istoka državne sekretarke Kondolize Rajs (DŽejms DŽouns), i doajen demokratskog centrizma (Hilari Klinton). Neki u ovome vide političko pokriće koje je Obami potrebno da bi američku spoljnu politiku pokrenuo u potpuno drugačijem pravcu nakon Buša. Možda je i tako. Ali sumnjam. Moj predosećaj i moja nada je da će Obama biti uspešan predsednik, i to ne zato što će u potpunosti promeniti spoljnu politiku koju će naslediti od Buša, već zato što će je najvećim delom nastaviti.

Sve do pre samo par nedelja bio sam deo te spoljne politike. Kao glavni sastavljač govora za Rajsovu i njen politički savetnik, putovao sam sa njom u 24 zemlje. Pomogao sam u pisanju (i editovanju) njenih primedbi – opus koji cenim na preko 150,000 pažljivo probranih reči. Tokom četiri godine gledao sam kako se spoljna politika formira u potpunoj suprotnosti u odnosu na Bušov prvi mandat. Bio je to pragmatični internacionalizam zasnovan na trajnim nacionalnim interesima i idealima zemlje čije je globalno liderstvo još uvek nezamenjivo, čak i kada bi svet postao više multipolaran.

Nažalost, izbori nisu bacili mnogo svetla na to šta ovo nasleđe znači za Obamu. Kampanja je bila dvogodišnji referendum o Bušovom predsednikovanju na kome se Obama kandidovao protiv karikature Bušovog prvog mandata, a DŽon Mejkejn se očajnički trudio da ode u što veću drugu krajnjost. Kao da se prve četiri godine nisu nikada desile.

Ali pošto jesu, Obama će naslediti spoljnu politiku koja je bolja nego što mnogi shvataju. Da, biće promena – najverovatnije prema energetskoj politici i prema klimatskim promenama (Bogu hvala), prema ratu u Iraku (okončavanje istog), prema ratu u Avganistanu (pospešivanje istog), i prema pritvorskoj jedinici u kubanskom zalivu Gvantanamo (zatvaranje, koje su već neki u Bušovoj administraciji pokušali da sprovedu, ali bezuspešno). Ali uprkos svemu tome, malo je verovatno da će Obamina spoljna politika znatno odstupiti od Bušove.

Uzmite na primer one tri države koje je Buš jednom prilikom nazvao „osovinom zla“ – Iran, Irak, Severna Koreja. Nakon promene režima u Bagdadu, njegova administracija se u drugom mandatu u potpunosti posvetila promeni ponašanja Pjongjanga i Teherana. Kao rezultat toga, Obama će primiti štafetu u multilateralnim pregovorima sa Severnom Korejom koji su bili i biće i dalje frustrirajući maraton, ali izvesno je da će on nastaviti tamo gde je Buš stao - prosto zato što nema praktičnih alternativa. U slučaju Irana, Obama će najverovatnije nastaviti dalje sa Bušovom politikom štapa i šargarepe kao sredstvom za diplomatska rešenja – treća opcija između prećutnog pristajanja na ponašanje Irana ili napada na Iran da bi se ono promenilo. Da bi imala bolje šanse za uspeh, ova politika će zahtevati veće prutove i slađe šargarepice, pri čemu mislim i na direktno delovanje koje je Obama zagovarao. A ako i to ne uspe, Obama će morati da odmeri svoje opcije – a nijedna, kako on tvrdi, nije isključena.

Što se Iraka tiče, Obama će naslediti rat koji će najvećim delom sami Iračani okončati za njega. Ritam i dimenzije smanjivanja američkih trupa mogu biti predmet uzavrele debate, ali malo je onih u Bagdadu ili Vašingtonu koji će osporavati činjenicu da je takvo povlačenje sada primereno. Ovaj napor da se okonča rat u Iraku omogućio bi Obami da pokuša da spase rat u Avganistanu, koristeći se lekcijama proisteklim iz udarne strategije kojoj se protivio u Iraku.

Izazov za Obamu će biti da uveže odugovlačenje finala u Iraku sa širim pristupom na Bliskom Istoku. Ali i u tom slučaju malo je šanse za pristup drugačiji od Bušovog: podrška nezavisnom Libanu; pokušaji da se iznudi odgovorno ponašanje od Sirije; i saradnja u oblasti bezbednosti sa sunitsko-arapskim režimima koji možda ne ljube slobodu, ali definitivno mrze ono što Iran i Al-kaida rade bliskoistočnom regionu.

Drugi element ove Obamine strategije je da nastavi Bušov rad na mirovnom procesu na Bliskom Istoku. Prava spoznaja koja se desila tokom Bušovog prvog mandata je ta da je izraelsko-palestinski sukob bio veći od „pogranične razmirice“, kako ga je Bil Klinton prethodno bio formulisao. Bušov argument je da je za mir potrebna uspešna palestinska država i ekonomija. Ali politika tokom prvog mandata se svela na to da se Palestincima priča da prvo srede svoje dvorište, a da će onda SAD početi razgovor o okončanju izraelske okupacije. Tek u drugom mandatu su oba napora bila istovremeno sprovođena. I upravo stoga će Obama naslediti mirovni proces na Bliskom Istoku koji će konačno skladno teći obema trakama: izgradnja države paralelno sa građenjem mira.

Podjednako je važno to što će Obama naći jedan promenjeni Bliski Istok, gde su sloboda, mogućnosti i čežnja za dostojanstvom u ranom cvatu i to više niko ne može da kontroliše, pa ni Vašington. Nešto mi govori da vođa Demokratske partije neće odustati od pružanja podrške demokratiji, i putem institucija i putem izbora. Obama će možda prepakovati Bušovu loše brendiranu ’agendu slobode’– možda će je proširiti, kako neki savetnici nagoveštavaju, na ’agendu dostojanstva’ – ali osnovni pristup će se nastaviti.

Isto tako će biti malo promena na pitanjima globalne velike strategije. Jedan od refrena koji se ponavljao tokom kampanje bio je: ponovo izgraditi pokidane veze sa američkim saveznicima. Ali ove veze su već regenerisane najvećim delom – u Aziji, Evropi i Latinskoj Americi. Naravno da Obama može dalje poboljšavati ove odnose, posebno u pravcu konkretnog delovanja u vezi sa klimatskim promenama. Ali drugi izazov bi mogao da bude upravljanje prenaduvanim balonima očekivanja od njegovog predsedavanja, koji bi vrlo skoro mogli da počnu sa pucanjem po prestonicama savezničkih zemalja.

Buš takođe Obami ostavlja u amanet realističnu strategiju za upravljanje uzdizanjem velikih sila. Time što je Kinu, Indiju, Japan, Brazil i druge naterala da postanu odgovorni činioci u svetskom poretku, Bušova administracija je pokazala da ’uzdizanje ostalih’ ne mora da bude sinonim za pad Amerike. U stvari, sve to može da uveća uticaj SAD. U Aziji, najdinamičnijem delu sveta, SAD sada ima bolje odnose sa svakom od najvećih sila ponaosob nego što ih one same imaju međusobno. Svaka država bi želela da se ogradi žicom od drugih, a poželjan partner svima je Vašington. Obamin zadatak će biti da nastavi sa tim da primorava ove sile u nastajanju da preuzmu svoj deo tereta u upravljanju novim setom globalnih izazova, kakve nijedna država, pa ni SAD, ne može sama da prevlada.

Asterisk ovde nije toliko kod uspona Kine (mada je to pitanje još uvek otvoreno) koliko je kod ponovnog pojavljivanja Rusije. I u slučaju Rusije Obama će takođe naslediti strategiju sa kojom će najverovatnije nastaviti, prosto zato što boljih alternativa nema. Njen cilj nije ni izolacija Rusije (što je nemoguće) niti da se Rusiji dâ blanko dozvola kakvu bi ona želela za nastup na svom starom imperijalnom plesnom podijumu (što je takođe nemoguće). Pre bi se reklo da ova politika teži ka uravnotežavanju saradnje sa Rusijom po pitanju mnogih zajedničkih interesa, a u duhu konkurencije tamo gde se interesi razilaze. Možda je bilo moguće bolje postaviti ovu ravnotežu po pitanju Kosova ili odbrambenog raketnog štita, ali ovo ne bi značilo potrebu za novom politikom, već samo rekalibraciju aktuelne. A ako ništa drugo, rat u Gruziji je pokazao da ako SAD žele da Rusija bude odgovorni činilac, neće biti dovoljno samo je ohrabrivati u tome.

Vrlo je verovatno da će postojati i veliki stepen kontinuiteta u borbi protiv Al-Kaide. Postoji konsenzus sada o tome da je preventivno delovanje potrebno u borbi protiv terorizma; sam Obama ga je zagovarao. Ali u Bušovom drugom mandatu, administracija se usaglasila po pitanju nove mantre: „Ne možemo ubijanjem krčiti put ka pobedi“ - sada ključno pravilo u strategiji borbe protiv terorizma. Fokus je postalo ne samo boriti se protiv terorista, već i graditi uslove za bezbednost, nove prilike i pravdu u društvima koje teroristi žele da radikalizuju. Čak je postalo prihvatljivo da bi SAD mogle i da se pomire sa nekim teroristima, kao što je to bio slučaj u Iraku, a za šta se neki sada zalažu po pitanju Avganistana. Obama najverovatnije – i s pravom – neće o tome govoriti kao o „ratu protiv terorizma“, što je bio jedan od organizujućih principa spoljne politike SAD, ali to ne znači da se on neće postaviti prema terorizmu na sličan način.

Ta strategija zavisi, i sa ovim se na koncu složila i Bušova administracija, od uvažavanja izgradnje nacije kao nacionalnog interesa. Sada postoji konsenzus oko toga da SAD mogu podjednako biti ugrožene od strane slabih i neuspelih država, isto kao i od onih jakih i agresivnih. Izazov za Obamu će biti da nastavi sa naporima Bušove administracije da na izgradnji nacije primarno učestvuju civili – što znači demilitarizovati američku spoljnu politiku time što bi se probalo da se spreči da države uopšte postanu slabe. Ovaj napor zahteva transformaciju institucija ’meke moći’ SAD – cilj nekadašnjeg državnog sekretara Kolina Pauela, a onda i sekretarke Rajs, i konačno Gejtsov, koji su od toga napravili svoj lični krstaški rat. Obama će naslediti početak svega: uvećano diplomatsko telo, rudimentarne civilne ekspedicijske snage, i pomoć izvana koja je veća nego ikada još od vremena Maršalovog plana – i čini se da je spreman da dalje ponese baklju.

Pragmatični internacionalizam koji će Buš preneti Obami je najvećim delom definisan promenama do kojih je došlo u poslednje četiri godine. A to je razlog zbog koga bi moglo da se ispostavi više kontinuiteta između Bušovog drugog mandata i Obaminog prvog, nego između dva Bušova mandata. Ovakva spoljna politika je dragoceno nasledstvo. I ako Obama uspe da prve godine svog mandata ne potroši goneći promenu zarad promene – u prostom pokušaju da se razlikuje od svog prethodnika, nalik onom što su Klinton i Buš suviše često radili – on bi mogao da ostvari osnove novog dvostranačkog konsenzusa po pitanju spoljne politike.

Obama možda ovo razume, ali demokratska i republikanska partija, plašim se, neće razumeti. Oni se pretvaraju da se drugi mandat u spoljnoj politici Buša nikada nije ni dogodio. U najgorem slučaju, demokrate bi mogli kočoperno zasesti na vlast ispunjeni idejom o sopstvenoj ispravnosti, sa verovanjem da su njihovi prethodnici bili balvani koji su sve upropastili i sada je ovo prilika da se sve uradi na drugačiji način. Republikanci bi, pak, mogli sebe uljuljkivati lažima o tome da su izgubili izbore zato što je Buš napustio pravu konzervativnu spoljnu politiku – da je njegov drugi mandat bio u celini kapitulacija pred prugastim pantalonama u Stejt Departmentu.

Jedna stvar zbog koje mi je žao u vezi sa mojim radom u Stejt Departmentu je to što nismo uspeli da ubedimo Amerikance da je Bušov pragmatični internacionalizam u sebi sadržao polazne osnove za snažno, održivo globalno liderstvo za 21. vek – i da je, kao takav, on nosio potencijal da zaleči neke od gorkih podela u vezi sa ulogom Amerike u svetu, a koje su zagorčavale život ovoj zemlji još od svršetka Hladnog rata. Nadam se da će Obama ne samo nastaviti ovu spoljnu politiku, nego i konsolidovati je i proširiti podršku za nju među samim Amerikancima. Ako bude bio u stanju da to uradi, to će biti promena u koju ću ja moći iskreno da verujem.

Christian Brose je stariji urednik u Foreign Policy. Bio je na mestu glavnog pisca govora i političkog savetnika za državnu sekretarku Kondolizu Rajs od 2005. do 2008. godine, od 2004. do 2005. bio je pisac govora za prethodnog državnog sekretara Kolina Pauela.

Foreign Policy, January/February 2009