Ратови у Украјини и Појасу Газе разоткрили су не само границе америчке моћи и утицаја, већ и очигледан дефицит државничког духа

Ратови у Украјини и у Гази су веома различити, али и повезани као два индикатора промене светског поретка. На жалост, мало је вероватно да ће се поновити мирна промена односа моћи до које је дошло после краја Хадног рата. То није изненађујуће. Спори крај америчког века већ обележавају непријатељства и тензије у које су укључене неке од великих сила. Сукоба ће бити све више.

Конфликти који су у току у источној Европи и на Блиском истоку имају исти основни узрок. У суштини, самопроглашени победници у Хладном рату – пре свега, Сједињене Америчке Државе – нису успели да створе трајну међународну равнотежу која би наследила биполарни поредак који је успостављен после Другог светског рата. Штавише, урођена ароганција њених елита, њихово потпуно непоштовање интереса других и неограничена самоуверност у влститу праведност постепено су поткопали њихову, некада неоспорну, позицију моћи и поштовање и добру вољу које су многе друге земље у почетку имале према њима.

У Украјини, геополитички и геоекономски исправну идеју о војно неутралној земљи која ужива трговинске, инвестиционе и логистичке предности свог положаја између Русије и Европске уније, Вашингтон је одбацио као „давање Кремљу права вета“ над безбедносним статусом суседне земље. Уместо тога, необуздано ширење НАТО-а је прихваћено као готово свети принцип. То је довело до исхода који су многи предвидели: до контрареакције Москве.

Уместо да прихвате компромисно решење усвојено споразумима из Минска, Запад и његови украјински штићеници користили су дипломатију као начин да добију на времену како би наоружали и обучили украјинску војску. Руски безбедносни захтеви су углавном одбачени, а њена хуманитарна забринутост је исмејана. Упозорење Москве у виду демонстрације војне моћи дуж украјинске границе није импресионирало Вашингтон. Американци су вероватно рачунали да ће насилним уласком у Украјину Русија упасти у замку, отварајући тако шансу за прижељкивану промену режима у Кремљу.

Ствари нису баш ишле тим током. Русија се није срушила под теретом десетак пакета западних „паклених санкција“, а њена војска се опоравила након почетних неуспеха. Западна војна и финансијска помоћ Кијеву, по обиму и интензитету без преседана у скоријој истоирји, није била у стању да Украјини,ударној песници Запада, обезбеди победу над Русијом. Десило се управо супротно: баук катастрофе се сада надвија над Украјином и њеним господарима у Вашингтону. Дугорочно гледано, руски ресурси су знатно већи од украјинских, а политичка воља руског руководства, као и подршка народа коју оно ужива код куће, изгледају много јачи од онога што садашња америчка администрација може да мобилише.

Што се тиче Палестине, САД су прузеле решавање сукоба у своје руке, елиминишући остале три чланице угашеног блискоисточног квартета: Русију, Европску унију и Уједињене нације. Као резултат тога, решење са две државе за израелско-арапски сукоб је замрзнуто. Уместо тога, Вашингтон се фокусирао на економску помоћ палестинским Арапима од којих се заузврат очекивало да ћуте и забораве своје право на државност. У скорије време, САД су такође радиле на томе да натерају арапске државе да се дипломатски и комерцијално повежу са Израелом. Очигледна сврха овог подухвата била је да се палестинско питање, које је дуго представљало средишњи део регионалног сукоба, учини практично ирелевантним, и на крају да се оно заборави.

Дакле, уместо да оснаже Палестинску власт (Palestinian Authority, ПA) и помогну јој да постане права влада у Држави Палестини, САД су, заједно са Израелом, настојале да извуку корист од раскола међу Палестинцима. За њих је владавина Хамаса у Гази, а ПА у Рамали била гаранција да је решење са две државе мртво. Неко време је изгледало као да такав приступ функционише. Крајем септембра Џејк Саливен, амерички саветник за националну безбедност, прогласио је Блиски исток мирнијим него пре две деценије. Међутим, за отприлике недељу дана Хамас је извршио свој мегатерористички напад на Израел, што је изазвало масиван и немилосрдан одговор.

До сада је сукоб углавном био усредсређен на Израел и Газу, при чему су Западна обала и либанска граница доживели нижи ниво насиља. Међутим, постоји потенцијал да се сукоб прошири изван непосредног суседства и да Иран буде укључен, још једна земља са којом САД нису успеле да се помире у протекле четири и више деценије. Бајденова влада сада вероватно не жури да нападне Иран. Међутим, његова реакција на сукоб између Израела и Хамаса била је слање две групе носача авиона, као и подморнице класе Охајо са нуклеарним оружјем. То представља јасну претњу Техерану. Са своје стране, разни проирански елементи, у Ираку и Јемену, већ су гађали Америчке базе и израелска постројења у региону.

Два рата разоткрила су не само границе америчке моћи и утицаја у кључним регионима света, већ и очигледан дефицит државничког духа. Они су такође оголили лицемерје америчке и западноевропске спољне политике и њихове мејнстрим медијске пропаганде. Умногоме различит третман руских и израелских, украјинских и Хамасових акција у текућим сукобима није промакао пажњи посматрача. Морални ауторитет Запада, који предводе САД, руши се управо у тренутку када доминација његове војне моћи јењава.

Поред ратова у Европи и на Блиском истоку, треће жариште напетости у тиња у Источној Азији. Деценијама су САД жонглирале у исто време формалним прихватањем принципа једне Кине и практичном подршком Тајвану. Потоње је укључивало политичку подршку, продају модерног оружја и вршње војних маневара око острва. Имајући у виду решеност Кине да поново уједини острво са копном, и кретање Тајвана ка формалној независности, досадашње америчко жонглирање изгледа неодрживо на дужи, или чак средњи рок. Уколико до независности дође, а постоји вероватноћа да ће се то десити, – овај трећи рат би могао довести до директног сукоба између Америке и Кине.

Пре тридесет година, на крају Хладног рата, САД су, као главна светска сила, имале прилику да започну изградњу мултиполарног света у коме би САД имале улогу балансера и модератора. Постојао је чак и историјски преседан за такав курс. План председника Франклина Д. Рузвелта за УН је био усмерен управо у том правцу. Године 1991. ситуација је за то била јединствено повољна – много више него 1945. Русија је, тек што се отарасила комунизма, сањала о интеграцији у западне институције. Кина је била заузета изградњом капитализма и фокусирањем на себе. Споразум из Осла донео је трачак наде да би се Блиски исток могао реформисати на платформи мира.

На жалост, америчка политичка класа је уместо тога изабрала да прослави своју победу у Хладном рату и да прихвати политику униполарности и своје незаменљивости и ексклузивности. Данашњи ратови су цена коју људи у различитим деловима света морају да плате за то што Вашингтон није извршио своју дужност архитекте светског поретка. Никада раније у историји света није се десило да је он толико зависио од једне једине силе. Али та моћ их је све изневерила.

Dmitry Trenin: The US could have ruled the world, but this one weakness ruined it all

https://bityl.co/MOY6

Са енглеског за НСПМ превео Мирослав Самарџић