Ratova željni Briti

(The National Interest, May 24, 2011)

Možda je u pitanju navika. Možda zavisnost. Ili nostalgija za imperijalnim danima minulih dana. Štagod da je razlog, Britanija je definitivno preokupirana ratovima u inostranstvu

Čitanje najnovije knjige DŽona Le Karea, Naša sorta izdajnika (i življenje u Engleskoj poslednjih nekoliko meseci), navelo me je da pomalo razmišljam o trenutnom mestu Britanije u svetu.

U prvim decenijama dvadesetog veka, atlasi su prikazivali veći deo kopnene površine planete u roze boji, boji Britanske imperije i njenih poseda (Australija, Kanada, Novi Zeland, Južna Afrika, i mnogo toga od istoka i zapada Afrike, Okeanija, Karibi, Bliski Istok itd.). Danas političari i ekonomisti kažu da je zemlja u agoniji najgore ekonomske krize još od Velike depresije. Tu su sveobuhvatno smanjenje budžeta, veliki trgovinski deficit, ozbiljna nezaposlenost i slabljenje industrije i usluga. Čak i u Evropi, Britanija ima ulogu druge ili treće violine, njena ekonomija zaostaje, ili kaska iza Nemačke i Francuske.

U Izdajniku, Le Kare kroz svog junaka Peregrin ("Peri") Mejkpisa, razočaranog oksfordskog profesora, pita službenika MI6: „Kako vi na to gledate, predstavljati zemlju koja ne može da plati svoje račune... Pročitao sam negde da je dobar obaveštajni rad maltene jedina stvar koja nas još drži za visokim međunarodnim stolom ovih dana... Boksujemo iznad svoje kategorije“. Nisam siguran da je Le Kare u pravu u vezi sa tim da su britanske obaveštajne sposobnosti ili performanse te koje podupiru još uvek značajnu ulogu zemlje u svetskim poslovima.

Među nedavno najavljenim uštedama u britanskoj vojsci stoji i masovno buduće smanjenje borbenih vazduhoplova britanske vojske – od 230 aviona tipa Harijer sa vertikalnim poletanjem do 107 lovačkih aviona tipa Tajfun do 2020. godine - odluka kojom će vazdušne snage Britanije u budućnosti postati manje od švedskih (koja trenutno koristi 121 borbenih letelica tipa Sab Gripen), a ne da spominjemo egipatsko vazduhoplovstvo, sa oko 400 borbenih aviona. 

Ipak, britanske snage i dalje igraju - uprkos rastu javnog nezadovoljstva - glavne uloge u dva udaljena rata, u Avganistanu i Libiji. A tek prošle nedelje je Britanija povukla svoje poslednje vojno osoblje - pomorske oficire i osoblje koje je sprovodilo obuku Iračana - iz Basre, nakon deset godina teškog angažmana u iračkom bespuću.

Verovatno je poznato pravilo da se svetske sile u opadanju teška srca povlače sa centralne svetske scene. Britanija ne predstavlja izuzetak. Na jednom mestu u Izdajniku, Le Kare piše da su Britanci izgleda "zavisni" od ratova u inostranstvu. Možda. Ili je možda u pitanju nešto dublje u nacionalnoj psihi, nešto kao kolektivni Pavlovljev (uslovni) refleks.

Bilo kako bilo, izgleda da mentalitet ima jači adut, bar za sada, od ekonomskih ograničenja i sputanosti. A ovo se odnosi na obe vlade, i laburističku i konzervativnu (vidi Tonija Blera i rat u Iraku 2003). Ako je suditi po glasovima koji dolaze iz aktuelne administracije koju predvode Konzervativci, zemlja može očekivati "boksovanje iznad svoje kategorije" i u godinama koje su pred nama.

Beni Moris je profesor istorije na Odseku za bliskoistočne studije na Ben Gurion Univerzitetu u Negevu. Njegova najnovija knjiga je Jedna država, Dve države: Rešavanje izraelsko-palestinskog konflikta (Yale University Press, 2009).

(Prevod: NSPM)