Raspad evra?

(Global Research, 30.5.2011)

Da li bi odbijanje Islanda da pristane na finansijsko šikaniranje bio dobar model ponašanja i za Grčku i Irsku?

Prošlog meseca Island je glasao protiv usvajanja zahteva Britanije i Holandije da se izvrši nadoknada njihovim nacionalnim agencijama bankarskog osiguranja koje su spasile domaće deponente islandske onlajn štedioniceIcesave[1]. Ovo je drugo glasanje protiv sporazuma (u odnosu 3:2), a islandska podrška članstvu u evrozoni je pala na samo 30 odsto. Pritom je preovlađujuća filozofija bila raširena percepcija da se evropska politika vodi u korist bankara, a ne socijalne demokratije, onako kako je Island to zamišljao – i kako je stvarno i bilo kada je 1957. godine formirana Evropska ekonomska zajednica (Zajedničko tržište).

Dozvolivši da Britanija. i Holandija ucenjuju Island da plati za greške Gordona Brauna i njegovih holandskih kolega, Evropa je uslovila učlanjenje Islanda nametanjem finansijskih mera stroge štednje i osiromašenjem stanovništva – a sve da bi platili novac koji zakonski ne duguju. Problem je pronaći pošten sud spreman da sprovede evropske sopstvene zakone o bankarstvu postavljajući odgovornost tamo gde se zakonski nalazi.

Razlog što se EU toliko napinjala da primora islandsku vladu da preuzme odgovornost za Icesave dugove je ono što poverioci zovu "zaraza" (“contagion”).Irska i Grčka se suočavaju sa mnogo većim dugovima. Evropska poverilačka "trojka" - Evropska centralna banka (ECB), Evropska komisija i MMF – gledaju na otpis duga i progresivno oporezivanje u cilju zaštite domaćih ekonomija kao na zaraznu bolest.

Kao i Grčka, i Irska je zatražila smanjenje tereta duga, tako da njena vlada ne bi bila prisiljena da smanjuje troškove usred rastuće recesije. "Irska štampa je pisala o tome da su zvaničnici EU iskočili iz sopstvene kože na pomen šireg deljenja tereta duga od strane Irskih pregovarača. Evropska centralna banka se plaši da bi takav potez uzrokovao trenutno širenje zaraze diljem tržišta dugova južne Evrope", napisao je jedan novinar, upozoravajući da bi preuzimanje hipertrofiranog javnog duga na nacionalni bankovni račun zapretilo bankrotom privrede.[2] Evropa – u stvari, nemačke i holandske banke – odbila je da dopusti da vlada umanji stepen preuzetih dugovanja (osim za sitnije i manje politički uticajne deponente). "Komentari su usledili baš kada su vlasti EU isključile kao opciju "šišanje" investitora u Irskoj, kao uslov za odobravanje novog kreditnog zajma u visini od 85 milijardi evra (72 milijarde funti). Dablin je nametnuo 80-procentno oporezivanje tzv. junior duga Anglo-irske banke (Anglo Irish Bank), ali to nije proširio na tzv. senior dug koji se smatra nedodirljivim". 

Sa tačke gledišta Evrope – ili u najmanju ruku njenih bankara – u pitanju je opšti princip: vlade treba da upravljaju svojim ekonomijama u korist banaka i vlasnika obveznica. One treba da spašavaju barem krupne poverioce propalih banaka (to jest, krupne institucionalne investitore i kockare), i isplate njihove dugove i javni dug rasprodajom preduzeća, prebacivanjem poreskog tereta na radnu snagu. Ne bi li izbalansirali svoje budžete oni treba da smanje planove potrošnje, broj zaposlenih u javnom sektoru i njihove zarade, a podignu naknade za javne usluge, od medicinske nege do obrazovanja.

Ovaj program štednje ("finansijsko spasavanje") dostigao je vrhunac samo godinu dana nakon što je Grčkoj kao akontacija pružen paket pomoći od 155 milijardi dolara u maju 2010. godine. Nezadovoljna sporošću u sprovođenju mera za oporavak grčke ekonomije, ECB je saopštila Grčkoj da mora da počne privatizaciju državne imovine u vrednosti do 70 milijardi dolara do 2015. godine. Rasprodaja će otpočeti prodajom prvoklasnih turističkih nekretnina, zatim sledi prodaja preostalih vladinih udela u nacionalnoj lutriji OPAP, Postbanci, atinskoj i solunskoj luci, solunskom preduzeću za vodosnabdevanje i kanalizaciju, i telefoniji. Žan-Klod Junker, premijer Luksemburga i predsedavajući ministara finansija Evrozone, upozorio je da će EU pristati da pruži zajam za pokriće dospelih potraživanja grčkog duga i "spasi" Grčku od bankrota samo ako ona pristane da pokrene prodaju imovine ("konsoliduje svoj budžet")[3].

Problem je što takva privatizacija i regresivne izmene poreza povećavaju troškove života i poslovanja. To čini privrede manje konkurentnim, pa čak i manje sposobnim da plate dugove na koje se nagomilavaju kamate, što vodi ka još izvesnijem bankrotu.

Sugerisani obrazac za reagovanje na finansijsku krizu pretvaranjem privrede u štand za rasprodaju je pljačkaški. Zemlje trećeg sveta demonstrirale su njegove destruktivne posledice još od 1970. godine pa nadalje pod MMF-ovim programom štednje. Evropa sada ponavlja isto takvo ’zatezanje kaiša’.

Finansijskom moći se postiže ono što je nekada postizalo vojno osvajanje. Dok se sa jedne strane pretvaraju da ekonomski subjekt čine "konkurentnijim", cilj je kratkoročniji: iscediti dovoljno naplata, tako da vlasnici obveznica (i svakako, birači) ne moraju da se suoče sa realnošću da mnogi dugovi naprosto nisu naplativi sem po ceni preopterećivanja privrede dugovima, sa previše regresivnih poreza i sve većim troškovima iste one privatizovane infrastrukture e da bi ista ta privreda mogla ostati konkurentna. Smanjenje potrošnje i regresivne poreske promene pre ili kasnije će istopiti kapitalne investicije i produktivnost. Takvim privredama se upravlja slično kompanijama koje su preuzete od poverilaca zbog duga: one se zatim resistematizuju, smanji im se broj zaposlenih, a svoju radnu snagu iznajme drugim kompanijama kako bi iscedile dovoljno prihoda da isplate svoje poverioce – koji uzmu ono što mogu i pobegnu. Manevarska taktika ovih finansijskih osvajača više ne podrazumeva otvorenu pomoć vojnih snaga, već je mnogo jeftinija zato što žrtve podležu dobrovoljnije.

Ali sada planirane žrtve predatorskih finansija uzvraćaju udarac. I umesto da agresori imaju gubitke u vojsci i ljudstvu, ugroženi su njihovi računi u bankama - i stoga i njihova vlastita mreža likvidnosti. Kada su grčki sindikati (naročito u javnim preduzećima koja se privatizuju), vladajuća Socijalistička partija i vodeće manjinske partije odbacili podnošenje takve žrtve, zvaničnici Eurozone su izašli sa zahtevom da finansijsko planiranje bude postavljeno iznad partijske politike, i tražili “sve-stranački sporazum o bilo kojim izmenama programa spašavanja“. Od Grčke se očekuje da na talas štrajkova i protesta naroda u svojoj zemlji odgovori suspenzijom partijske politike i ekonomske demokratije. "Vlada i opozicija treba da zajednički izjave da su posvećene sporazumu o reformama postignutom sa EU," objasnio je gospodin Junker za nemački "Špigl".

Kritikujući kašnjenje premijera Jorgosa Papandreua u otpočinjanju procesa prodaje državne imovine, evropski finansijski lideri predložili su državnu agenciju za privatizaciju koja bi delovala kao posrednik za prenos prihoda od ove imovine stranim poveriocima i tako umanjivala javni dug – a takođe i da Grčka založi javnu imovinu kao pokriće koje bi bilo konfiskovano u slučaju kašnjenja u plaćanju vlasnicima vladinih obveznica. Sugerišući da grčka vlada "osnuje agenciju za privatizaciju državne imovine" na primeru nemačke privatizacione agencije Trojhandanštalta (German Treuhandanstalt), koja je devedesetih prodavala istočnonemačka preduzeća, gospodin Junker smatra da „Grčka može da dobije više novca od privatizacije od procenjenih 50 milijardi evra (71 milijardi dolara)“.[4]

Evropski bankari su bili nameračili da prodaju čak 400 milijardi dolara grčkih aktiva – što je dovoljno da se isplate svi vladini dugovi. U slučaju neplaćanja duga, ECB je zapretila da neće prihvatiti obveznice grčke vlade kao pokriće. Ovo bi zaprečilo poslovanje grčkih banaka, uništilo finansijski sistem i paralisalo ekonomiju. Cilj ove pretnje bio je da privatizacija bude "demokratski" odobrena – a nakon nje bi usledili razbijanje moći sindikata i smanjivanje plata ("interna devalvacija"). "Holandski ministar finansija Jan Kees de Jager je predložio da svi dodatni zajmovi Grčkoj budu uslovljeni kolateralnim aranžmanima, prema kojima bi evropske države-zajmodavci preuzeli grčku imovinu u slučaju državnog bankrota".[5] 

Problem je u tome što je konačni bankrot neizbežan, s obzirom na dužnički ćorsokak u koji su vlade upale zbog bezobzirnog deregulisanja banaka, smanjenja poreza na imovinu i progresivnog oporezivanja dobiti. Bankrot će postati neizbežan onog trenutka kad ECB bude odlučila da zavrne slavinu.

ECB onemogućava vlade da svoju potrošnju finansiraju sopstvenim centralnim bankama.

Uvođenje evra 1999. godine uvelo je izričitu zabranu da ECB-a ili bilo koja nacionalna centralna banka finansira deficit vlade. To znači da nijedna država evrozone nema centralnu banku koja je u stanju da uradi ono radi čega su centralne banke Britanije i Sjedinjenih Država bile uspostavljene: monetizaciju kredita domaćih banaka. Javni sektor je napravljen tako da zavisi od komercijalnih banaka i vlasnika obveznica. Ovo je zlatan rudnik za njih, redukovanje tri veka pokušaja da se stvori mešovita finansijska i industrijska ekonomija privatizacijom monopola u kreiranju kredita, kao i kapitalnim investicijama u javne infrastrukturne monopole koji su sada gurnuti u prodajni paket za ponuđače - na kredit, a pobednik će biti onaj koji obeća da će isplatiti najviše kamate bankarima kako bi apsorbovali pristupne troškove ("ekonomsku rentu") koji se mogu izvući.  

Dok se privreda privatizuje, politika se ’finansijalizuje’. Finansijska strategija je bila da se ekonomsko planiranje uskrati demokratski izabranim predstavnicima, a da se centralizuje u rukama finansijskih menadžera. Ono što je Benito Musolini nazivao "korporativizam" dvadesetih (kao pristojan termin) sada obavljaju velike evropske banke i finansijske institucije - ironično (ali valjda neminovno) pod eufemizmom "ekonomije slobodnog tržišta."

Jezik se prilagođava da bi odrazio tekuće ekonomske i političke transformacije (kapitulaciju?). "Nezavisnost" centralne banke je bio eufemizam za "obeležje demokratije", umesto da označi pobedu finansijske oligarhije. Zadatak retorike je da skrene pažnju sa činjenice da cilj finansijskog sektora nije "slobodno" tržište, već preuzimanje kontrole od strane finansijskih menadžera – a njihova je pak logika privredama i ekonomijama nametnuti štednju pa čak i recesiju, rasprodati javno zemljište i preduzeća, dopustiti iseljavanje stanovništva i smanjenje životnog standarda uz oštro povećanje koncentracije bogatstva na vrhu ekonomske piramide. Ideja je srezati broj državnih službenika, smanjiti plate u javnom sektoru koje će pratiti pad zarada u privatnom sektoru, uz oštro smanjenje socijalnih izdataka.

Unutrašnja kontradikcija (što bi marksisti rekli) je da postojeća masa kamatonosnog duga mora rasti pristizanjem kamata – koje se onda ponovo ulažu da bi ponele još više kamate. Ovo je "čarolija" ili "čudo" akumulirane kamate („kamata na kamatu“). Problem je što isplata kamate preusmerava prihod od cirkulisanja između proizvodnje i potrošnje. Sejov zakon (Say's Law) kaže da isplate od strane proizvođača (zaposlenima i proizvođačima kapitalnih dobara) moraju biti utrošene, u celini, na kupovinu proizvoda koje proizvodi rad i realni kapital. U suprotnom, javlja se prezasićenost tržišta i poslovi se smanjuju - a najviše trpi mreža potraživanja finansijskog sektora.

Finansijski sistem remeti ovaj kružni tok. Prihodi utrošeni na isplate poveriocima ne troše se na robu i usluge; oni se ponovo ulažu u nove kredite, ili na akcije i obveznice (aktivu u obliku finansijskih i imovinskih potraživanja od ekonomije), ili sve više na "kockanje" ("kazino kapitalizam" derivatima), međunarodnu deviznu razmenu (to jest, profitiranje na razlici u deviznim kursevima i kamatnim stopama[6]) i druge finansijske poslove koji su nezavisni od ekonomije proizvodnje i potrošnje. I dok finansijska aktiva gomila kamate – pojačana novim kreditima kreiranim na kompjuterskim tastaturama komercijalnih banaka i centralnih banaka – otimačina novca iz "realne" ekonomije se povećava.

Ideju o plaćanju dugova bez obzira na socijalnu cenu podržavaju matematički modeli kompleksniji od onih koje fizičari koriste za projektovanje atomskih reaktora. Ali ti modeli imaju osnovni nedostatak koji je toliko prost da ga mogu razumeti i osnovnoškolci na časovima matematike: oni pretpostavljaju da privreda može da plati dugove koji eksponencijalno rastu više nego proizvodnja ili izvoz. Samo ignorisanjem sposobnosti da se plati - kroz stvaranje ekonomskog viška preko tačke poravnjanja izdataka i prihoda - bi neko mogao poverovati u usklađivanje duga koje može da proizvede dovoljno dobitaka na "bankovnom bilansu" da se isplate banke, penzijski fondovi i druge finansijske institucije koje svoje kamate recikliraju u nove zajmove. Ideja je da se finansijskim inženjeringom uvede postindustrijsko društvo koje zarađuje novac od novca (ili tačnije, iz kredita) i to putem rasta vrednosti aktiva za nekretnine, akcije i obveznice.

To sve izgleda mnogo lakše nego zaraditi od konkretnih investicija u proizvodnju tržišnih roba i usluga, jer banke mogu pogurati inflaciju cena aktive prostim elektronskim kreiranjem kredita na svojim računarskim tastaturama. Do 2008. mnoge porodice širom sveta gledale su kako cene njihovih kuća rastu više nego što su zaradili u celoj godini. To premašuje okvir problematičnih M-C-M ciklusa (upotreba kapitala za proizvodnju roba za prodaju radi dobiti), i M-M ciklusa (kupovina nekretnina ili imovine koja već postoji, ili akcija i obveznica koje su već izdate, i čekanje da centralna banka uveća njihovu cenu snižavanjem kamatnih stopa i neoporezivanjem dobiti, tako da investitori sa visokim prihodima mogu da povećaju tražnju za nekretninama i hartijama od vrednosti). 

Problem je što je kredit dug, a dug mora biti plaćen - sa kamatom. A kada privreda plaća kamatu, preostaje manje prihoda koji se mogu usmeriti na robu i usluge. I tako se tržište skuplja, prodaja opada, padaju profiti, a tu je i manje gotovine da se plate kamate i dividende. Nezaposlenost se širi, rente padaju, hipotekarni nosioci bankrotiraju, a nekretnine završe na tržištu sa znatno smanjenim cenama.

Kada cene aktiva krahiraju, dugovi ostaju. Pošto se ’balon-ekonomija’ pretvorila u noćnu moru, političari su preneli privatne (i često lažne) bankarske gubitke na javni tekući bilans. Ovo je podelilo evropsku politiku, čak preti i da razbije evrozonu.

Raspad eurozone?

Zemljama Trećeg sveta je od šezdesetih do devedesetih godina prošlog veka rečeno da devalviraju valutu kako bi se smanjila kupovna moć radnika i time smanjio uvoz hrane, goriva i druge robe široke potrošnje. Ali članice Evrozone prikovane su za evro. Zato im ostaje jedino opcija "unutrašnje devalvacije" - smanjivanje nivoa plata radi otplaćivanja poverilaca na vrhu evropske ekonomske piramide.

Letonija se često navodi kao model uspešne priče. Letonska vlada je smanjila zaposlenost, a plate u javnom sektoru opale su za 30 odsto u periodu 2009-2010. Plate u privatnom sektoru pratile su ovaj pad. Sve ovo bilo je pozdravljeno kao "dobar primer" i "prihvatanje realnosti". Tako je sada vlada iznela "amandmane na izbalansirani budžet", koje prati paušalni porez na radnu snagu (oko 59 odsto, uz samo 1 odsto poreza na nekretnine). Bivši američki predsednički kandidat neoliberal Stiv Forbs bi ovo ocenio kao ekonomski raj.

"Spasavanje evra" je vladin eufemizam za spašavanje finansijske klase – a pritom i dinamike otplate duga koja se bliži svom kraju, šta god da urade. Cilj je da evro dugovi Nemačkoj, Holandiji, Francuskoj i finansijskim institucijama (sada su im pridruženi i špekulativni fondovi) ne izgube svoju vrednost. (Za njih nema oštrih rezova.) Cenu će platiti radnici i industrija.

Najviše će stradati autoritet vlada. Isto kako se javni sektor secka i prodaje da bi se isplatili poverioci, tako i ekonomska politika prelazi iz ruku demokratski izabranih predstavnika u ruke ECB, Evropske komisije i MMF-a.

Španska stopa nezaposlenosti iznosi 20%, slično kao i u baltičkim zemljama, sa skoro duplo većom stopom nezaposlenosti među svršenim diplomcima. Ali baš kao što je navodno izjavio Vilijam Nasau stariji kada je milion Iraca umrlo od gladi usled oskudice krompira: "To nije dovoljno!".

Može li išta biti dovoljno – može li se nešto uraditi, a da nije na kratke staze? Ono što "pomoći Grčkoj da ostane solventna" u praksi znači jeste pomoći joj da ne oporezuje bogate (bogati ne plaćaju porez) i da smanji zarade zaposlenih, a da pritom radnike (tj. "poreske obveznike" tj. radničku klasu) obaveže da plaćaju veće poreze, dok vlada za to vreme rasprodaje javno zemljište i preduzeća da bi spašavala strane banke i vlasnike obveznica, kasapeći svoja socijalna davanja, subvencije industriji i javne investicije u infrastrukturu. 

Jedan grčki prijatelj u godinama sličnim mojima mi je rekao da je njegovu penziju (koju je zaradio u računarskoj firmi) srezala vlada. Kada je njegov sin otišao po svoju naknadu za nezaposlenost, i ona je bila prepolovljena, na osnovu toga što njegovi roditelji navodno imaju novca da ga izdržavaju. Cena kuće koju su kupili pre nekoliko godina je srozana. Rekli su mi da ni oni, isto kao što su to iskazali islandski birači prošlog meseca, ne žele da ostanu deo evrozone.

Štrajkovi se nastavljaju. Bes raste. Kada je dolazeći šef MMF-a Kristin Lagard bila francuski ministar trgovine, ona je predložila da: „Francuska mora da prepravi svoj zakon o radu. Radnički sindikati i njene kolege ministri su se usprotivili, i gospođa Lagard se povukla, rekavši da je izrazila lično mišljenje“.[7] To mišljenje će postati zvanična politika – od MMF-a koji je delovao kao „dobar policajac“ do ECB-a koji je „loš policajac“.

Mislim da sve što je zaista potrebno je da ljudi razumeju šta se tačno dešava, to jest dinamiku koja onemogućava pokušaje da se isplate dugovi. Poverioci znaju da je igra pri kraju. Sve što oni mogu da urade je da uzmu što više mogu, dokle god mogu, sami sebi isplate bonuse koji su "oslobođeni" od zaplene od strane javnih tužilaca, i pobegnu u svoje ofšor bankarske centre.

* Ovaj članak je izvod iz šireg rada profesora Hadsona čije pisanje je u toku: „Dugovi koji ne mogu biti isplaćeni, neće ni biti“ (“Debts that Can’t be Paid, Won’t Be”), a koji će biti objavljen u toku ove godine.

Majkl Hadson (Michael Hudson) je od 1996. predsednik Instituta za proučavanje dugoročnih ekonomskih kretanja (InstitutefortheStudyofLongTermEconomicTrends - ISLET) u Njujorku i Londonu, profesor ekonomije na univerzitetu Misuri, radio kao finansijski analitičar na Volstritu, bio je ekonomski savetnik SAD, Kanade, Meksika i vlada nekoliko evropskih zemalja i agencija Ujedinjenih nacija, kao i međunarodnih korporacija, objavio više od deset knjiga o međunarodnim finansijama i istoriji ekonomske misli

(Prevod: NSPM)