среда, 27. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Путинови успеси у Сирији
Савремени свет

Путинови успеси у Сирији

PDF Штампа Ел. пошта
Фиона Хил   
недеља, 22. септембар 2013.

(Форин аферс, 9. 11. 2013)

У понедељак, 9. септембра, руски председник Владимир Путин учинио је дипломатски корак који је, чини се, изненадио читаву међународну заједницу, а не само САД. Председник Барак Обама и његов тим су били изненађени. Он је изабрао најдраматичнији могући моменат, уочи онога што је требало бити судбоносно гласање у америчком Конгресу о Обаминој одлуци да нареди циљани напад против сиријског лидера Башара ал-Асада – да предложи да Сирија преда своје хемијско оружје међународној комисији коју би водиле УН. Асад се брзо сагласио са предлогом. 

До вечери 10. септембра, након дана препуног позива са свих могућих страна да се одобри Путинов план, Обама је, чини се, повукао претње о скорој војној акцији. У обраћању нацији уживо, он је захтевао одлагање гласања, објавивши да ће се државни секретар Џон Кери састати са Русима да разјасни ствари. Он је наложио да Уједињене Нације задрже дипломатски притисак на Асада и да укључе још један фактор у сиријској кризи. Путин је затим још више повећао своју предност захтевајући од Вашингтона обећање да неће напасти Асада уколико сиријски лидер преда своје хемијско оружје.      

Било да руски план успе или не, Путинов тим ће га сигурно означити као дипломатски успех који показује да је план далеко суптилнији него што је Обамин тим успео да учини. Као прво, Путин је био у могућности да капитализује оно што се чинило Керијевим гафом на конференцији за новинаре у Уједињеном Краљевству у понедељак. У одговору на новинарско питање, Кери је рекао да је једини начин да Асад избегне напад да преда свој целокупни хемијски арсенал. Стејт дипартмент је одмах повукао Керијеву изјаву, али то је било када је Путин већ понудио план о разоружању. У интервјуима Обама је наговестио да је расправљао о контурама предлога са Путином када га је руски председник повукао на страну на самиту Г-20. Преостали међународни играчи су тврдили да је уопштена идеја била њихова. Ипак, други тврде да се на језгру концепта дипломатски радило већ неко време.  

Без обзира на актуелне чињенице, Путин је тај који је прогласио план. Он је на тај начин могао да покупи заслуге док су се САД и остали мучили да преокрену ситуацију у своју корист. Упркос томе што је Обами и САД дао “карту за слободно бекство из затвора” код куће, многи посматрачи се слажу да је на поене Путин стварни победник нарочито ове рунде сиријског конфликта. Заиста, помогавши Обами да избегне могућност пораза у Конгресу, Путин је чак учинио да амерички председник буде на неки начин везан за њега у одвијању следеће фазе сиријске кризе.

Ово је ситуација у којој Путин ужива као бивши оперативац КГБ-а коме су успеси у пословима често зависили од трговине услугама иза сцене. Питање је сада да ли ће САД и њени савезници изманеврисати Путина како би повратили дипломатску предност. Уколико је историја сиријског конфликта неки водич, то неће бити тако лако. Међутим, конфликт је у суштини решен, и сада се чини вероватније да ће бити под условима које је Москва поставила, а не Вашингтон.   

Након што је неколико месеци стајао чврсто (готово сам) против међународне интервенције у Сирији, крајем августа руски председник Владимир Путин се помирио са могућношћу америчких ваздушних удара против режима Башара ал-Асада. Сигурно, он није био задовољан због тога, али коришћење хемијског оружја против цивила у предграђу Дамаска чини се да је довело тренутну фазу сиријске кризе до њеног неизбежног климакса. У току понављаних америчких и међународних упозорења да је хемијски напад црвена линија чије прелажење доводи до одмазде, коалициони напади на Сирију су се чинили удаљени данима.  

Догађаји након напада хемијским оружјем су неочекивано кренули у Путинову корист. Најпре се догодило да је гласање у британском парламенту блокирало иницијативу премијера Дејвида Камерона да се Велика Британија придружи америчким нападима. Онда је уследила одлука америчког председника Барака Обаме да одлуку препусти гласању пред суздржаним Конгресом. Француска влада је обзнанила да – за разлику од Малија – неће ићи сама против Сирије. Генерални секретар УН Бан Ки Мун изјавио је да ће тиму за инспекцију хемијског оружја који је послао у Сирију бити потребно време да доврше посао пре него што одреде да ли постоји довољно доказа да УН одобре употребу силе.  

Сада, када је Путин домаћин самита Г-20 у Санкт Петербургу он види нову прилику за Русију. С обзиром да су све стране јасно уздржане да предузму акцију, Путин верује да напад може бити избегнут или, у најмању руку, ограничен на једнострану америчку акцију. На страну нешто француске подршке и неких споредних одобравања Турака и Арапске лиге, Обама – а не Путин – биће препуштен самом себи и Русија више неће бити изолована по питању Сирије.

Током протекле недеље, Путин је предузео серију пажљивих јавних појављивања и интервјуа како би истакао скептицизам у вези са употребом силе. Он је нагласио идеју да су сиријски побуњеници сами предузели хемијски напад да увуку САД како би повратили своје позиције у грађанском рату који губе. Он се укључио у паметно оркестриране чинове политичког позоришта, укључујући охрабривање делегата руске Думе да доспеју до чланова америчког Конгреса пре него што они гласају.

Путин је позвао на поново проверавање чињеница, наглашавајући важност да се не чини ништа исхитрено. Он је такође оставио отворену могућност да Русија одигра улогу у акцијама УН против сиријског режима – уколико генерални секретар дође до необоривих доказа да је Асад наредио употребу хемијског оружја против сопствених цивила. Путин је обзнанио потребу за високим стандардима када је у питању доказивање како би се избегло понављање грешака у прошлости, као што је била казнена америчка интервенција у Ираку на основу погрешних обавештајних података о оружју за масовно уништење.    

Било да су ови потези искрени или не (највероватније нису), они се слажу са вољом Руса и са осталима ван Русије који су се противили прошлим америчким интервенцијама. Путин је прикупио све преовлађујуће аргументе против интервенције и, понављајући их себи као мантру, обезбедио је позицију бранитеља међународног закона и принципа. Он се представио у светлу здраворазумског лидера који препознаје провокацију када је види и одбија да загризе мамац. Он је спреман да објави моралну победу за Русију и да преузме заслуге уколико Обама одустане од интервенције.  

У својој изјави о Обами, штавише, Путин није увредио председника лично, нити је довео директно у питање његов кредибилитет. Чак и уколико неко не верује његовим мотивима, јасно је да је најмање Путин поставио Обаму у тешку позицију да мора да оправда зашто је повлачио црвену линију у вези са употребом сиријског хемијског оружја и зашто не може да сачека одлуку УН - и све то док је Обама у Русији насупрот генерално скептичних чланова групе Г-20.   

Путин је нарочито спретан да држи своје противнике ван равнотеже. И не поставља се питање да је Обама Путинов противник када је у питању Сирија. Све време Путинов циљ био је да спречи САД да нападну сиријски режим – не да би заштитио Асада, већ да би заштитио Русију. Путин жели снажног лидера у Сирији који може ствари држати под контролом. Он жели да буде сигуран да се терористичке групе, које имају везе са екстремистима у руском проблематичном севернокавкаском региону, неће окренути од операција у Сирији како би напале руске мете. Путин такође има одређено искуство које користи како би постигао своје циљеве. 

Он рачуна на то да ће бити потцењен и занемарен – отписан као “досадно дете у задњем делу учионице” (као што га је Обама описао на конференцији за новинаре 9. августа). Ово је слика коју је Путин градио веома дуго. Као "досадно дете" у Лењинграду током 60-их и 70-их, Путин је седео у задњем делу учионице, али је у слободно време тренирао џудо. Постао је веома успешан спортиста – успешан на такмичењима на регионалним и националним нивоима.

Путин често потцењује то колико је заправо профитирао бавећи се џудом. Природно усијане главе и борбен, млади Путин се захваљујући том спорту научио дисциплини. Напорним тренинзима научио је како да се контролише и обузда. Његов тренинг био је фокусиран на то како да употреби снагу својих противника против њих самих и како да сачека прави тренутак да искористи њихове грешке. Права вештина у џудоу је држање противника ван равнотеже, а не бацити га грубо на тло.Финесе, а не сила доносе поене код судија. Ова способност је била од великог значаја када се Путин прикључио КГБ-у. Знао је како да тихо мотри у сенци, чекајући да противник погреши.    

Путин зна шта ради. Он стоји по страни, док остали "играчи" ускачу и понашају се исхитрено. Он своје противнике боде иглама док се не разљуте и не саплету се и заврше посао за њега. Путин намерава да добије посебно ову рунду сиријског спаринг меча на поене. Одлука против коришћења силе у Сирији, обрукани Обама, изгледи за једнострану америчку интервенцију која би била покренута чак без одобрења Конгреса – све се то може сматрати као руска победа уколико Путин сачува своју смиреност и хладноћу. У позадини самита Г-20, међународна заједница биће сведок ко ће се показати вештији - Путин или Обама.

Фиона Хил је старији сарадник на институту Брукингс и коаутор са Клифордом Гадијем књиге “Господин Путин, оперативац у Кремљу“.

Са енглеског превео: Владимир Јевтић 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер