Putinova treća-sreća

Suze u očima Vladimira Vladimiroviča Putina tokom pobedničkog obraćanja stotini hiljada pristalica na Manježnom trgu u Moskvi obeležile su završnicu predsedničkih izbora u Rusiji. Taj neočekivani izliv emocija čoveka koji je oko sebe uvek širio imidž snage i muževnosti i koji je i u najtežim trenucima svoje blistave političke karijere pokazivao pribranost i državničku odvažnost i mudrost – sigurno bi bilo pogrešno shvatiti kao znak slabosti. Sva je prilika da je Putinu oko zasuzilo jer je bio pod velikim pritiskom istorijskog značaja dobijanja trećeg predsedničkog mandata. Bile su to suze ganuća, ali i olakšanja, jer je njegovom ubedljivom, gotovo plebiscitarnom pobedom s Rusije skinuta zlokobna senka takozvanog demokratskog prevrata. O proteklim izborima i posledicama ubedljive Putinove pobede za Rusiju, svet i Srbiju razgovarali smo sa istoričarom i političkim analitičarom dr Srđom Trifkovićem, sociologom dr Jovom Bakićem i političkim analitičarom Đorđem Vukadinovićem.

Đorđe Vukadinović: Naravno da Putinova pobeda ne predstavlja nikakvo iznenađenje, ali iznenađenje je visok procenat koji je ostvario. To je neprijatno iznenađenje za one na Zapadu, pa i one u Rusiji koji su tipovali da će rezultati biti tesni i da će to iskoristiti kako bi gradili famu o pokradenim izborima, tražili drugi krug, novo glasanje... Čak i procene provladinih odnosno državnih zvaničnih institucija kretale su se između 50 i 60 procenata, a on je osvojio skoro dvotrećinsku većinu. Treba pri tom imati u vidu očiglednu činjenicu da su to bili najdemokratičniji, najpošteniji izbori u ruskoj istoriji, koji su, uzgred, uzorni i za neke zapadne zemlje, bar kad je reč o samom izbornom procesu. Tako da je osporavanje Putinove pobede uzaludan posao od koga su ruke digli svi ozbiljniji krugovi na Zapadu. Dakle, to je, pošteno govoreći, trijumf, pogotovo za postsovjetske tranzicijske prilike, uz visok nivo transparentnosti, s kamerama na izbornim mestima i slično. Ako se može govoriti o favorizovanju, onda se to odnosi samo na kandidate koji obavljaju zvaničnu državnu funkciju. Ali to je svojstveno svim predsedničkim izborima. Tako je i u Srbiji, tako je i u SAD. To ide uz demokratski proces, pa se Putinovoj pobedi ne može staviti nijedna zamerka. Nemojte zaboraviti da je ovo vreme velike svetske krize, ekonomske, političke, duhovne i moralne, sve je pod znakom pitanja širom sveta, a vlade i ličnosti koje ih otelovljuju svuda na izborima loše prolaze. Putinov uspeh je, dakle, utoliko veći: sa pozicije vlasti, ponovo je zadobio poverenje birača. Ja sam siguran da na iole demokratskim izborima, od SAD, preko Francuske, pa do Srbije, nećete imati tako ubedljiv rezultat, čak ni ako budu pobedile neke od aktuelnih garnitura.

Mislim da ova ubedljiva Putinova pobeda otvara put da se poradi na obnovi poverenja Rusa i Rusije u same sebe, a to jeste najvažnije za svako društvo. Dakle, neka vrsta apatije, malodušnosti i beznađa koji se šire uz krizu i u odsustvu jasne perspektive ili jasne ideologije prvi je neprijatelj koji se mora savladati ako hoćete da jedno društvo, a pogotovo tako tromo i veliko društvo kao što je Rusija, pokrenete. To će biti Putinov veliki izazov. Putin će moći relativno stabilno da vegetira ako mu je to cilj, da izgura šestogodišnji mandat i da ništa ne promeni, ali ako stvarno želi da od Rusije napravi supersilu kakva je nekada bila ili nešto približno tome, moraće veoma mnogo da se potrude i on i čitava ruska elita, i celo rusko društvo, koje će, opet, morati da pretrpi ozbiljne promene. Putinove suze na mitingu posle pobede bile su suze radosnice, potekle upravo iz pune svesnosti izazova i težine zadatka koji je pred njim i Rusijom. Samo lud čovek može da bude ravnodušan u takvoj situaciji.

 Ukoliko zaista bude pokušao da ostvari ono što je u predizbornoj kampanji najavljivao, Putin će se suočiti s problemima. To znači stvaranje snažne Rusije, dakle naglasak je na državotvornosti, jačanju vojnih resursa, ekonomskom osovljavanju Rusije na svoje noge kako ne bi bila samo sirovinska baza za zapadne kompanije, pri čemu se, naravno, kontrola situacije u zemlji podrazumeva. Kontrola se ne sme poistovetiti s diktaturom. Radi se o uspostavljanju reda. Ne mogu strane nevladine organizacije da vršljaju nesmetano i obavljaju posao za vlade koje ih finansiraju. Pod firmom nevladinih organizacija često se kriju filijale i organizacije tuđih vlada. Nije samo Srbija, nego i Rusija, u velikoj meri premrežena tim organizacijama. I one sada pište. Milim da Putin neće mnogo obraćati pažnju na njih i da će ih prepustiti organima države. Rusija ima zakon koji zabranjuje finansiranje NVO iz inostranstva i koji će, izvesno, biti dosledno primenjivan.

Jovo Bakić: Sigurno je da je Putin kao jaka politička ličnost brana za sve one što bi hteli da imaju relativno nestabilno stanje u jednoj tako velikoj zemlji, koja je i nuklearna sila. Ova ubedljiva pobeda onemogućila je takav razvoj događaja. Putin sada ima stabilno stanje u Rusiji, ali mora računati s permanentnim nezadovoljstvom opozicije. Predsednički i nedavno završeni parlamentarni izbori pokazali su da je Rusija dobila nukleus opozicije, koju čini nova srednja klasa s jedne strane, i izvestan broj bogatih pojedinaca poput Prohorova kao moćnih finansijera s druge strane.

Srđa Trifković: Putinova Ubedljiva pobeda doneće stabilnost, kontinuitet i nesumnjiv mandat za dve veoma važne stvari koje mora da obavi u svom trećem mandatu. To je, s jedne strane, modernizacija Rusije, i to ne samo ekonomska, nego i administrativna, upravna i pravna. Kao drugo, mora se izvršiti diversifikacija ruskih ekonomskih resursa. Drugim rečima, težište proizvodnje i razvoja mora se pomeriti sa energenata i sirovina, koji su činili veći deo izvoza i zahvaljujući kojima je ostvaren veoma zavidan platni bilans Rusije. Putin sada ima mandat čist kao suza da pristupi reformama, ali da to čini na jedan inkrementalan način, a ne onako haotično i po ruske interese pogubno kao što su činili zapenušani zapadni reformatori poput Gajdara pod Jeljcinom.

 Putinova kampanja za ove predsedničke izbore imala je snažan patriotski, državotvorni naboj, uz istovremene optužbe na račun opozicije za šurovanje s Briselom i Vašingtonom. Istini za volju,uplitanjeZapada u unutrašnje političke prilike postalo je više nego očigledno tokom predizborne kampanje i nesumnjivo je nanelo ogromnu štetu opoziciji. Putin će se, izvesno, i posle izbora naći pod pritiskom Zapada da tobože pokaže svoju demokratičnost tako što će menjati politički sistem u pravcu instaliranja demokratije i prihvatanja neoliberalnih vrednosti. Mnogo je, pak, verovatnije da će Putin ubedljivu izbornu pobedu iskoristiti kako bi izolovao i bez podrške zapadnih mentora ostavio deo takozvane prozapadne opozicije.

Srđa Trifković: Ne verujem da će Putin biti u iskušenju da čini ma kakve ustupke globalnim revolucionarima liberalnodemokratskog tipa. Tim pre što je poslednjih meseci imao prilike da se uveri da mu rade o glavi. Dobar primer je imenovanje Majkla Makfola za novog američkog ambasadora u Moskvi. Makfol je 90-tih godina, kao još veoma mlad čovek, bio predstavnik Nacionalnog demokratskog instituta u Moskvi, što je u stvari filijala Nacionalne zadužbine za demokratiju, a to je, opet, kvazinevladina institucija koja se u celosti finansira novcem američkih poreskih obveznika. Tu instituciju možemo slobodno nazvati američkom Kominternom. Makfol je bio veoma istaknut u pripremi obojenih revolucija, od Biškeka i Tbilisija do Kijeva, o čemu je čak i otvoreno pisao u knjizi koja se zove Demokratska revolucija, mi možemo, mi hoćemo. Njegov prvi potez nakon dolaska u Moskvu bio je da dva dana posle predaje akreditiva primi čitav niz vodećih ličnosti ruske opozicije iz takozvanog nevladinog sektora i predvodnike uličnih protesta protiv navodnih manipulacija na izborima za Dumu u decembru. To bi vam bilo kao da novi ruski ambasador u Vašingtonu, u jeku predizborne kampanje, prima prvake pokreta „Okupirajmo Volstrit”. Naravno da bi to bilo dočekano na nož kao neprihvatljivo mešanje u unutrašnje stvari države.

Putin oličava ono čega se i levica i desnica na Zapadu boji. On je autentično patriotski lider koji nije spreman da prihvati stav da je jedino ona Rusija koja je podložna diktatu ideoloških uzusa postmodernog Zapada istinski demokratska Rusija. Uzgred, u odnosima Amerike i Rusije došlo je do ironične promene uloga. Amerika je sada ta koja sprovodi Brežnjevljevu doktrinu ograničenog suvereniteta. Američki model Brežnjevljeve doktrine ograničenog suvereniteta razlikuje se od sovjetskog po tome što je granica realsocijalizma bila na reci Elbi, gde se završavala Istočna Nemačka, a američki globalno demokratski koncept permanentne revolucije nigde se ne završava. Svaki kutak kugle zemaljske, shodno teoriji o američkoj izuzetnosti, jednako je legitimna sfera interesovanja i angažmana američke globalne politike, što u krajnjoj liniji znači i projekciju globalne moći.

Jovo Bakić: Putin se suočava s novim socijalno-političkim fenomenom. To je takozvana nova srednja klasa, sada već finansijski stabilna, koja predstavlja nukleus neputinovskog raspoloženja. Namerno nisam rekao antiputinovskog, već neputinovskog. Srednji slojevi, načelno i pod uslovom da su društveno stabilni, žele vlast koja će biti liberalnija. Putin je relativno autoritaran vođa. Budućnost će pokazati da li će umeti da amortizuje to nezadovoljstvo. Budućnost će takođe pokazati koliko će biti spreman da taj autoritarni stil ublažava i kakva će biti njegova procena oko toga da li mu to može koristiti. Treba biti svestan činjenice da je jednom velikom zemljom bez demokratske i liberalne tradicije teško upravljati na demokratski način. To su, dakle, objektivna ograničenja političke kulture. Pritisak Zapada, ponajviše SAD, jeste kontraproduktivan, jer doprinosi Putinovoj popularnosti unutar Rusije. Rusi se sećaju Jeljcinove vladavine i sveopšteg haosa i nazadovanja. Putin je, zahvaljujući rastu cena nafte na svetskom tržištu i sopstvenoj političkoj umešnosti, uspeo da iskoristi te objektivne okolnosti za dobrobit sopstvene ličnosti i svoje vladavine, a i same Rusije, te da stabilizuje situaciju u prvoj deceniji drugog milenijuma. Treba ipak imati u vidu sledeću činjenicu: što je jedno društvo složenije, to su i potrebe i aspiracije stanovništva više, a utoliko je teže dugo opstati na vlasti. Ljudi se zamaraju i ne vole predugo da gledaju jednu ličnost. Pri tom je rusko društvo, bar njegov urbani deo, prilično moderno. U gradovima živi sve veći broj stanovnika, koji dele moderni pogled na svet. Na kraju novog Putinovog mandata navršiće se 18 godina otkako je na vlasti. U narednih šest godina svašta se može desiti. Šta, recimo, ako dođe do naglog pada cena energenata na svetskom tržištu, da li je Rusija uspela da restrukturiše svoju privredu, pa može da premosti takav udar? Sva ta pitanja ostaju otvorena.

Đorđe Vukadinović: Tu priču sam već čuo. Ona dolazi iz krugova koji sada konstatuju da na ovim izborima nisu uspeli da ospore i ugroze Putinovu pobedu, pa se nadaju da će rast te novonastajuće srednje klase kroz neku godinu njegovu vlast dovesti u pitanje. To može da bude račun bez krčmara. Ključno pitanje je da li će Putin i elita koja vlada Rusijom uspeti da većem delu naroda ili onom vitalnom delu društva udahne duh novog patriotizma i osećaja solidarnosti s državom i njenim ciljevima i stremljenjima, a onda, naravno, i s ruskim rukovodstvom. Reč je o jednoj novoj vrsti identifikacije s državom, koja treba da bude drugačija od one klasične diktatorske ili totalitarne, ali isto tako drugačija i od haosa u kojem je većina bivših istočnih i sovjetskih društava završila u poslednjih dvadeset godina. Dakle u anarhiji. Svako misli samo o sebi, nikome nije ni do čega, država je tu samo kao krava muzara da je potkradeš ako možeš, a korumpirana je i nemoćna. Tako se stvara krug korupcije koji čine korumpirani građani u korumpiranoj državi, gde nikome nije stalo do opštih ciljeva i ideala. Putin će uspeti ili neće u onoj meri u kojoj uspe da preokrene tu vrstu opšte apatije i beznađa koji se šire u svim tranzicijskim društvima. Potreban je, dakle, novi patriotizam, državotvornost, ali koji neće ići uz kult ličnosti ili neku klasičnu diktaturu. To nije lako, ali mislim da jedino Putin ima šanse da tako nešto ostvari u Rusiji, što bi mogao da bude primer i za druge zemlje širom sveta koje vode računa o svom integritetu. Sve pomenuto može se podvesti pod pojam suverene demokratije. Taj pomalo zaboravljeni pojam podrazumeva demokratiju ka unutra, demokratske procedure, bez sprečavanja uspeha novih ideja i novih ljudi, a isto tako znači očuvanje suvereniteta i državnog integriteta kao osnovne vrednosti. Uz to ide i solidarnost. A sve što sam pomenuo nikako ne ide uz korumpirano društvo i vlast otuđenu od naroda i njegovih interesa. Gledano iz ugla današnje Srbije i, da se ne lažemo, iz ugla većeg dela sveta, to zvuči kao naučna fantastika, ali predstavlja jedinu šansu da ovako ambiciozni projekti kakav je Putinov i njemu slični uspeju.

Posle žestokih osporavanja i optužbi za izbornu krađu, Zapad je ublažio retoriku i naizgled se pomirio sa činjenicom da će Putin još zadugo biti na kormilu Rusije. Da li će to značiti nastavak politike „dva koloseka”, koju Zapad sprovodi prema Rusiji i koja se zasniva na doziranoj ekonomskoj saradnji i stalnim pokušajima vojno-političke destabilizacije,ostaje da se vidi.

Srđa Trifković: Najbitniji faktor u pokušaju destabilizacije i geostrateškog ugrožavanja Rusije jeste Ukrajina. Narandžasti eksperiment bio je zasnovan na rusofobnim, inherentno antiruskim pretpostavkama, kao što je dukljansko-đukanovićevski eksperiment u Crnoj Gori bio antisrpski. Oba ova eksperimenta predstavljala su odraz ideologiziranih težnji jednog relativno uskog segmenta ljudi. U ukrajinskom slučaju zapadnoukrajinskih unijata sa sedištem u Lavovu, u crnogorskom slučaju zapenušanih dukljansko-crvenohrvatskih ideologa brkovićevskog tipa. I u jednom i u drugom slučaju većinska populacije bila je sklona ili nalaženju jednog, rekao bih, modusa vivendi s Rusijom odnosno Srbijom, ili čak identifikaciji s Rusima odnosno sa Srbima. S dolaskom Janukoviča na vlast pre dve godine, taj je problem manje-više rešen, dok se u Crnoj Gori produžava. Ono što imamo na delu jeste spoznaja da se onaj suludi pokušaj ucene Rusije time što će se tranzitni gasovodi zavrnuti usred zime pokazao pravim bumerangom za narandžastu vlast. Niko, čak ni u Evropi, nije progutao priču da je to njima veliki, zli medved iz Moskve nametnuo. Svima je bilo jasno da Ukrajina preti praznom puškom. U međuvremenu, došlo je do produženja zakupa Sevastopoljske luke do 2027. godine, došlo je do manjeg insistiranja na ukrajinizaciji kulture i do jednog otrežnjenja u odnosima prema EU i NATO. Kandidatura za NATO skinuta je s dnevnog reda, a što se EU tiče, Ukrajincima je, za razliku od vlasti u Srbiji, jasno da posle Hrvatske proširenja neće biti za dugi niz godina, te da je u tom kontekstu potpuno svejedno imate li status kandidata ili ga nemate. Dakle, geopolitički gledano, za Rusiju je mnogo bitnije to što je Ukrajina prestala da bude pokušaj zabijanja klina u vitalno tkivo glavnine njenog Evroazijskog tela. Što se centralne Azije tiče, rekao bih da je sada svima jasno da se pokušaj američkog ubacivanja posle 11. septembra 2001, u ime borbe protiv terora, a zatim s namerom dugoročnog ostvarenja geopolitičkog uticaja, pokazao neuspešnim, to jest da je Amerikancima i te kako važno da se sačuva ta severna ruta snabdevanja Avganistana, koja je, zbog nestabilnosti u Pakistanu, vitalni ključ za očuvanje njihovog vojnog angažmana do planiranog datuma okončanja „misije” 2014. godine.

Jovo Bakić: Kao prvo, ne bih Zapad tako „homogenizovao”. Zapad je u sebi veoma raznorodan. Bez obzira na određene bliskosti političkih elita, ekonomski interesi, recimo, Nemačke i SAD, veoma su različiti u odnosu na Rusiju. Nemačka ima vitalni nacionalni interes da dobro sarađuje s Rusijom. To nije samo pitanje gasa, već je posredi privlačnost ogromnog ruskog tržišta. To je Eldorado za nemačke privrednike. Neminovno je da će privredni interesi vući političke interese napred, pa makar i po cenu zahlađenja odnosa između SAD i Nemačke. Nemačkoj, kao motoru Evropske unije, trenutno odgovara stabilna ruska privreda. Druga je stvar što im odgovara i politički slabija Rusija. Ali ne mnogo slabija, ne slabija u toj meri da dođe do ekonomskog haosa. SAD se i dalje pridržavaju stereotipa kada je reč o politici prema Rusiji, koju percipiraju kao opasnost po sebe. Time podstiču antizapadno raspoloženje u Rusiji. Mislim da bi vodeće zapadne zemlje, uz pametniju politiku, imale znatno bolje odnose s Rusijom i mogle da se posvete realnim problemima u svojim privredama i u spoljnoj politici. Njima Rusija nije ozbiljan problem, a oni je ipak tako percipiraju.

Đorđe Vukadinović: Jedan od nesumnjivih Putinovih uspeha za ovih 12 godina na vlasti jeste to što je pomalo zabio klin unutar zapadnog bloka. Njegov odnos sa bivšim nemačkim kancelarom Šrederom, a sada i sa Angelom Merkel, u velikoj meri pojačao je taj proces. Daleko od toga da je – kao što neki ovde romantičarski sanjaju, ili fantaziraju, ili lupetaju – na delu nemačko-ruska osovina, dijagonala Berlin – Moskva, i da je to ona geopolitička struktura koja će promeniti svet. Stvari se dešavaju postepeno, u procesu, uz prisustvo mnogo upletenih sila. Znamo s koliko je problema, frustracija i tragičnih sećanja i žrtava ta nazoviosovina Berlin – Moskva fundirana. Znam da ima dosta kafanskih analitičara u Srbiji koji crtaju geopolitičku kartu i kažu „to je ono pravo”, Rusija i Nemačka se ujedinjuju, izbacuju SAD iz Evrope, pa će onda, eto, evroazijski kontinent biti bezbedan od atlantskog uticaja, a nas Srbe će, kao neko omiljeno pastorče, da priviju na grudi, pa ćemo svi biti srećni. Nije baš tako, ali je činjenica da Putin jeste, zahvaljujući Šrederu i velikim delom pragmatičnosti Angele Merkel, koja je uvidela ogroman značaja ekonomske saradnje s Rusijom, na nenametljiv način uspeo da ostvari neke političke ciljeve. Dakle, bilo bi preterano reći da je Berlin uvučen u rusku sferu uticaja, ali da tu ima nekih pomaka, sasvim je jasno. S druge strane Amerika, ma kako se činilo da je zauzeta svojim problemima i da nije sila kakva je bila pre desetak godina, uspeva da nameće Nemačkoj političke stavove. Uostalom, to smo imali prilike da osetimo na svojoj koži kad se radilo o priznavanju nezavisnosti Kosova. Nemačka na kraju zauzme onakav stav kakav Vašington od nje traži. Prisetimo se samo kako je Nemačka prilikom odlučivanja o kandidaturi poslušala SAD jer im je poručeno da ne bi bilo zgodno da i dalje zatežu tu stvar sa Srbijom, tim pre što kandidatura suštinski nema veliki značaj, budući da nas mogu zaustaviti na bilo kojoj sledećoj stepenici na putu ka EU. Bilo je to pragmatično sagledavanje opasnosti da bi se Srbija mogla okrenuti Istoku, odnosno Rusiji. Podsetimo se da su isto tako, pre nekoliko godina, u EU primljene dve po svemu nedostojne članice – Rumunija i Bugarska, samo zbog američke preporuke. One su ušle u NATO, pomerivši njegove granice prema granici Rusije i nagrađene su ulaskom u Evropsku uniju. Da su se Nemci pitali, nikad ih ne bi primili, a oni su, eto, najmoćniji u EU. Jesu najmoćniji, naravno, ali ne treba zaboraviti da u Nemačkoj i dan-danas ima na desetine hiljada američkih vojnika.

Putinova Rusija ima veliki ugled i sve je poželjniji partner mnogih država nekadašnjeg Sovjetskog Saveza. Sa Zapada stižu optužbe da se Rusija vraća tradiciji imperijalne politike. Pri tom se prenebregava činjenica da je NATO na ruskim granicama. Pitanje je, dakle, koliko je širenje i jačanje ruske globalne moći putem formiranja organizacije kolektivne bezbednosti zapravo iznuđen potez.

Srđa Trifković: Ne verujem da ćemo videti obnovu koja će značiti stapanje suverenih entiteta u jedan amalgam. Mislim da je Putin dovoljno svesna ličnost i da hoće da stabilizuje samu Rusiju, uključujući Kavkaz i južne ruske pokrajine s tatarsko- muslimanskom većinom. Moraće da se pozabavi i problemom depopulacije, uz istovremene aktivne imigracije iz muslimanskih država bivše sovjetske centralne Azije. Gde god vidite mešalicu za beton u Moskvi ili nekom drugom velikom gradu, čućete neki od tih turkmenskih azijskih jezika. Mislim, takođe, da je Putin svestan da bi s pokušajem obnove Sovjetskog Saveza pod nekom drugom firmom nasledio inherentne slabosti tih država i državica. Dakle, smatram da će konsolidacija i diversifikacija ruskih ekonomskih opcija i resursa, kao i proaktivniji diplomatski i vojno-politički nastup spolja, karakterisati rusku politiku u sledećih šest godina. Ne očekujem krupne eksperimentalne zahvate s neizvesnim ishodima, a još manje da će biti popuštanja pred naletima ove globalne liberalnodemokratske revolucionarne pošasti.

Jovo Bakić: Rusija je regionalna sila. Kad to kažem, prvenstveno mislim na zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza. Ona tu ima svoju sferu interesa. To je evroazijska strategija, na kojoj će Rusija insistirati. Dakle, vraćanje u svoju orbitu, u svoju sferu interesa svih zemalja Sovjetskog Saveza s jedne strane, a s druge strane što bolji privredno-politički, pa i vojni odnosi s Kinom i Indijom. Na taj način Rusija će odrediti svoje mesto u svetu. Za srpske nacionaliste bilo bi dobro da ne računaju previše na podršku Rusije. U najboljem slučaju, Rusiji je Srbija zgodna moneta za potkusurivanje u odnosima sa zapadnim zemljama. Ono gde Rusija stvarno nešto može da učini i gde je to i pokazala jeste Gruzija, to su zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza. Da li je Rusija tako intervenisala i da li može intervenisati kada je u pitanju Srbija? Ne može. Ako bi i želela da pomogne Srbiji, morala bi tražiti dozvolu za prelet aviona od zemalja NATO. U suprotnom, to bi izazvalo rat, a Putin nije maloumnik da ulazi u svetski rat zbog Srbije.

Đorđe Vukadinović: Uvek je pomalo komično kada jedna nesumnjiva imperija prebacuje drugoj zemlji da ona želi da postane imperija. Potpuno su besmislene kritike iz Vašingtona da Rusija želi da povrati imperijalnu moć. Pa svako to želi. I Srbija bi htela da bude lider u regionu, mada smo često samo karikatura. Smisao tih optužbi je preventivan. U stilu, „vidimo vas i znamo šta hoćete da postanete, ali vam to nećemo dopustiti”. Rusija je u ovom trenutku nešto izmeću supersile i regionalne sile. Ona je više od regionalne sile, ali još uvek nije supersila. Stvari će se prelomiti u narednih deset godina Putinove vladavine, kada će se Rusija ili uzdići na nivo supersile ili skliznuti na rang regionalne sile. U ovom neodređenom statusu ne može se dugo opstati. Rusija će možda obnoviti svoje potencijale, rešiti ključne probleme, integrisati barem deo postsovjetskog prostora. I to je ono što Putin pokušava sa Evroazijskom zajednicom i s nekim bezbednosnim strukturama. Potpuno je jasno da on to radi i jasno je zašto to radi. Ili će uspeti, i Rusija će povratiti status supersile, ili će ga sprečiti u tome, kao što pokušavaju, pa će Rusija biti samo jedna regionalna sila, doduše ozbiljna.

Predsednik Srbije Boris Tadić među prvima je Putinu čestitao pobedu. Stiče se utisak, međutim, da odnosi između Rusije i Srbije, s napredovanjem Srbije ka članstvu u EU, postaju sve zategnutiji. Ostaje da se vidi kako će se Rusija posle bolnih kompromisa, a neko će reći ustupaka Srbije oko Kosmeta, nadalje ponašati.

Srđa Trifković: Već je odavno jasno da vlast u Srbiji pokušava da igra dvostruku igru. S jedne strane, deklarativno se izjašnjava za nekakav ekvidistantan odnos, „i Evropa i Rusija”, pa se onda tumara, da bi se u jednom trenutku i Kina proglasila za strateškog partnera. Sve to odražava potpuno odsustvo ozbiljne koncepcije i strateške osmišljenosti tih poteza, koji se vuku ad hok i u krajnjoj liniji svode na pokušaj dodvoravanja onom primarnom izvoru podrške i primarnom hegemonu, a to su Brisel i Vašington. Mislim da je ruski ambasador Konuzin u Beogradu imao prilike da se iz prve ruke uveri u taj hipokrizijski, dvolični odnos, i zaključio da bi predsednik Srbije voleo da bude umiljato jagnje koje više majki sisa. S obzirom na to da sa briselsko-vašingtonske sise nije dobio ništa, Rusija je jedina koja još nešto može da obećava. No, da bi mu Moskva poverovala, mora da pruži uverljive dokaze da su mu strateška opredeljenja drugačija od onih koja smo videli u protekle tri godine.

Jovo Bakić: Putin će u Srbiji igrati na evroskeptičke i evrofobne snage. Ta politika će, međutim, ostati u relacijama monete za potkusurivanje. Biće veoma zanimljivo kako će se u svemu ovome snaći naprednjaci kao proevropska stranka, koja, s druge strane, ima izgrađene lične odnose s ruskom administracijom. Biće im potrebno mnogo veštine da bi to laviranje između proevropskog i proruskog stava opstalo na duži rok. Za Srbiju je ključno da ima što je moguće bolje odnose s Rusijom, a da ne ulazi u aranžmane koji bi je udaljili od Evropske unije. Mislim da je to takođe u najboljem ruskom interesu, da sutra, to jest za desetak godina, kada Srbija uđe u EU, Rusija u njoj ima jednog prijatelja više. Očekujem da će Rusija vršiti pritisak na Srbiju da ne uđe u NATO. Srbiji je u interesu da ostane izvan Severnoatlantskog saveza. To je, načelno gledano, jedna loša organizacija, a ne može se prenebregnuti ni činjenica da nas je NATO bombardovao. U tom smislu, Srbi imaju moralno i političko pravo da ne ulaze u Alijansu, a s druge strane, to je u najboljem ruskom interesu, jer nju NATO ugrožava. Smatram da Evropskoj uniji nije stalo do toga hoće li Srbija ući u Severnoatlantski savez ili neće.

Đorđe Vukadinović: Putinova pobeda je dobra vest za Srbiju. Sa snažnim Putinom u osnaženoj Rusiji koliko-toliko normalizuje se geopolitička karta Evrope, barem na srednji rok. Dok nema tog značajnog faktora, ili kada je Rusija zaokupljena sobom, ili kada je slaba, Srbija je u problemima. Kada je Rusija jaka, to ne znači da su rešeni svi naši problemi, ali 

barem imamo na koga da se oslonimo, i uz vešto manevrisanje, uz pametnu i poštenu političku elitu, možemo da nađemo svoje mesto pod suncem. Kada nije bilo tog svetla sa Istoka, kada nije bilo moćne Rusije, naše su pozicije kroz istoriju uvek bile katastrofalne. Istorija nas uči: kada je Rusija slaba, i mi neizostavno loše prolazimo, a kada je Rusija jaka, prolazimo nekad bolje, nekad gore. Nas s razlogom ili bez razloga uvek doživljavaju kao male Ruse. Čak i kada se srpska elita trudila da to opovrgne, i kada je bezglavo srljala na Zapad, naše je mesto ostajalo uvek između Istoka i Zapada, pri čemu sa Istoka obavezno stiže pomoć, mada nekad nedovoljno, a nekad kasno, a sa Zapada obično stižu pretnje, ucene, bombe, agresija i ponekad pare. Rusija je velika zemlja, a velike zemlje imaju velike interese i nemaju prijatelje. To je pomalo i pojednostavljenje, ali nije sasvim daleko od istine. Naravno da Rusija u prvi plan stavlja odnose sa SAD i drugim velikim državama. Iz toga ne sledi, kao što neki ovde vole 

da kažu, da će nas Rusi prodati ako im tako odgovara i ako se tako nagode. Iz istorije znamo da je Rusija zbog Srbije ušla u najveće svetsko stradanje i stradanje svoje države. Naravno, govorim o Prvom svetskom ratu, revoluciji i njenim posledicama. Ima i danas u Rusiji ljudi koji upozoravaju na to. I ma koliko mi nekad mislili da će nas Rusija iskoristiti, da će se s nama poigrati i upotrebiti nas nas za svoje dilove i sitna čarkanja sa Zapadom, i u Rusiji ima onih što govore da se Srbija ponaša kao mlađi neodgovorni brat koji zametne kavgu, pa kad moćni krenu da ga biju, traži zaštitu i hoće da se svije pod skute Rusije. Oba gledišta su, naravno, pojednostavljena, ali nisu sasvim lišena istine. Zato mislim da budući odnosi treba da budu složeni, zasnovani i na razumu, i na emocijama, i na zajedničkim interesima. Ja sam protiv pojednostavljene kafanske geopolitike, gde se bacaš u zagrljaj velikom bratu, u maniru „da mi svoj mali čun vežemo za rusku ili američku lađu”. Najvažnije je da pokušamo odrediti šta su naši nacionalni interesi, a mi i sa time imamo probleme. Treba, dakle, prvo reći sebi, a onda i Istoku i Zapadu, da je Rusija za nas to što je istorijski uvek i bila. Prijateljima na Zapadu, sa navodnicima ili bez navodnika, treba reći da nas ne mogu odvojiti od Rusije jer je to nužno kratkoročno stanje, koje će rezultirati ili neiskrenim izjavama ljubavi prema Zapadu, ili revolucijom i pučem u Srbiji. Kad su god pobornici Zapada hteli radikalno da odvoje Srbiju od Rusije, to dugoročno nije uspevalo. S druge strane, treba pošteno razgovarati i s Rusijom. Mi nemamo fizičkogeografsku, teritorijalnu vezu s Rusijom, a posle odvajanja Crne Gore čak ni pomorsku vezu. Da bi pritrčala Srbiji u pomoć, Rusija mora da traži dozvolu preleta od Mađarske, Rumunije i Bugarske. Sećamo se dobro da one tu dozvolu 1999. godine nisu dale. Pitanje je šta bi bilo sledeći put. Mi smo, dakle, fizički odvojeni od Rusije, a mentalno, emotivno i politički njen najbliži saveznik. To je, naravno, naša nevolja, koju Rusi moraju da uvaže i da cene. Takođe, Srbija je jedino mesto, a Beograd jedina prestonica na svetu koja je Putina i Medvedeva dočekala s toliko iskrene emocije i ljubavi. To jeste karta na koju treba da igramo i na Istoku i na Zapadu. Treba, dakle, pošteno reći Rusima da smo ugroženi jer nas Zapad doživljava kao smetnju i kao neke male Ruse, a okruženi smo evroatlantskim strukturama. Onda realistično treba da sagledamo koliko oni mogu da nam pomognu. Tako ćemo izbeći srljanje u pogibelj, a da nas istovremeno ne teraju da se pridružujemo neprijatelju ili onima koji ponovo maštaju o prodoru na Istok i ka Moskvi. Govorim o pokušaju da se realno omeđi prostor političkog delovanja. To znači ne sejati snove o Srbiji od Vladivostoka do Knina, ali isto tako ne priklanjati se ovoj novoj svetoj alijansi ili novom krstaškom pohodu koji ponovo kreće na Rusiju. Ovo drugo niti smemo niti možemo zbog istorijskih razloga i dugova koje imamo prema Rusiji, a ono prvo nije realno u uslovima aktuelne geopolitičke situacije. Uveren sam da je ta teza kako nam Rusi nikad nisu pomogli jedna od najvećih laži koje se ovde mogu čuti. Naprotiv, Rusi su nam skoro uvek pomagali. Izuzetak su bile samo situacije kad objektivno to nisu bili u stanju, ili smo mi nešto brljali. Ako imate otvoren i iskren odnos prema njima, onda će isti takav odnos i oni imati prema vama. Ako vi bezglavo srljate u evroatlantske integracije, a istovremeno pričate o bratstvu s Rusijom, Rusi to ne mogu drugačije da dožive nego kao licemerje naše vlasti. Od Rusa, na primer, tražimo i očekujemo podršku oko Kosova. Oni nam tu podršku pružaju – svejedno da li iz sopstvenog interesa ili iz principijelnih razloga. E sada, vi sa tom podrškom trgujete sa Zapadom ili se dogovarate s njim oko povlačenja rezolucije u Generalnoj skupštini UN i ulazite u pregovore s Prištinom pod pokroviteljstvom Brisela i supervizijom Vašingtona. Pa koga mi pravimo blesavim? A ovamo smo se kleli u prijateljstvo do neba i zahvaljivali Rusiji što nas podržava oko Kosova, da bismo zatim problem Kosova maltene izvukli iz nadležnosti Saveta bezbednosti, gde Rusija ima pravo veta, i ušli u pregovore uz apsolutnu dominaciju Brisela, gde Rusija nema nikakvog uticaja. A ako zabrljamo ili nas stisnu, opet ćemo da kukamo „pomagaj, Rusijo”.

Priredio Rade Ivković