Putinova Rusija – zamrznuta u prošlosti

(Fajnenšel tajms, 13.10. 2011)

Zapad je uobičajeno bio zabrinut zbog preterano moćne Rusije. Ali, Rusija u opadanju je daleko opasnija mogućnost. Događanja u jednoj sudnici u Londonu pružaju neprijatno podsećanje da je to pravac u kome se kreću stvari pod rukovodstvom Vladimira Putina.

Stanovnici Britanije imaju priliku da, kao da sede u prvom redu na nekom pravom boks meču,  posmatraju jedan izuzetan pravni boks-meč između dvojice čuvenih – ili, ako vam se tako više sviđa – ozloglašenih oligarha Rusije. Sudbina ovog slučaja je da će on još poprilično vremena zapošljavati najskuplje advokate [londonskog] Sitija, u njihovim svilom protkanim odelima.

Smatralo se da je taj meč između Borisa Berezovskog i Romana Abramoviča posledica razmimoilaženja i nesporazuma među ovom dvojicom oligarha koji su, tokom divljih post-sovjetskih 1990-ih godina, prigrabili krupne zalogaje blaga. On jeste sigurno i to. Ipak, daleko zanimljivija dimenzija tog meča je otvaranje prozora za uvid u Rusiju, koja je još uvek zarobljenik u prošlosti.

Ukratko rečeno, gospodin Berezovski je pobegao u Veliku Britaniju 2000. godine, pošto je na sebe navukao bes tadašnjeg novog predsednika g. Putina. Britanske službe bezbednosti sugerišu da mu je život još uvek ugrožen, ukazujući na ubistvo Aleksandra Litvinjenka, bivšeg agenta KGB-a, koji je takođe tražio azil u Londonu. Taj zločin je nosio otiske prstiju ruske države.

Gospodin Abramovič, vlasnik lepe rezidencije u centru Londona, vlasnik fudbalskog kluba Čelzi, kao i jedno tri komada jahti, takođe voli da provodi neko vreme u Britaniji. Ali – on je ostao dobar sa grupom iz Kremlja i sa novim premijerom (a uskoro i ponovo predsednikom), gospodinom Putinom.

Gospodin Berezovski, jedan od onih koji su nekada uticali na imenovanja ličnosti na najviše položaje i koji je u prvi mah podržavao Putina, sada tvrdi da mu je g. Abramovič dužan 6 milijardi dolara, jer ga je zastrašivanjem prinudio da ispod svake cene proda svoj udeo u naftnoj kompaniji Sibneft. Gospodin Abramovič poriče da su njih dvojica bili poslovni partneri. On jeste svom tužitelju platio 2 milijarde dolara – ali, ta isplata je, po rečima njegovog advokata, bila plaćanje za “političku zaštitu“, što su morali da čine svi ambiciozniji oligarsi-početnici.

Nezainteresovanom posmatraču, koji vidi tu dvojicu kako stižu u sud, praćeni falangama svojih telohranitelja, teško je da izabere stranu. To može biti intriga vredna nekog romana DŽona le Karea, ali u nekom idealnom svetu obojica bi trebalo da završe kao gubitnici.

Oni to sebi mogu i priuštiti. Gospodin Berezovski još uvek ima oko jedne milijarde dobro sklonjene, a g. Abramovič i poprilično više od toga. Kako mi se čini, ni jedan, ni drugi dok je grabio svoja blaga ne može tvrditi da se boksovao baš sasvim po pravilima markiza od Kvinsberija (Marquess of Queensbury rules)[1]. Što bi ostale trebalo da brine kako oni dele svoju pljačku?

Interes u tome je ono svetlo koje ovaj slučaj baca na sadašnju i na buduće okolnosti u Rusiji. Usred svih tvrdnji, protivtvrdnji i povremenih psovki, u tome postoji jedna nit koja se provlači kroz celu ovu priču – a ta nit je već pomenuti gospodin Putin.

Rusija je još uvek zarobljena u 1990-im godinama. Istina, g. Putin je time što je u Kremlju koncentrisao moć i službe državne bezbednosti povratio nešto što liči na red. Neki od velikih igrača su promenjeni, a ujedno i ravnoteža moći i prednosti. Ali, igra je u osnovi ostala ista. Bogatstvo je koncentrisano u rukama nekolicine privilegovanih, korupcija ostaje endemska, a vladavina zakona je neuverljiva izmotacija. Poslovni lideri – tako oligarhe danas nazivaju – još uvek plaćaju “političku zaštitu“. Ono što se desilo jeste da su se oni koji su se tokom 1990-ih godina okoristili, podelili na dve grupe: na dobre oligarhe (to su oni koji su se pokorili koncentraciji moći u rukama g. Putina), i na zle oligarhe – one koji su se usudili da imaju sopstvene političke ambicije.

Mihail Hodorkovski je bio još jedan od onih koji su se usprotivili takvom rešenju. Posle dva nameštena suđenja, on sada čami u jednom zatvoru u Sibiru. U Kremlju postoji izvesno diskretno oklevanje da se kaže kolike svote su od toga prikupili g. Putin i njegovi bliski saveznici. Diplomate kažu da se možda radi o više milijardi.

Zahvaljujući eksploziji cena energije tokom perioda prvog predsedništva g. Putina, Rusija je danas bogatija. Po svakom drugom ekonomskom merilu – u stranim investicijama, u uslovima nacionalne infrastrukture, u obrazovnim dostignućima – oblaci su postali mračniji. Stanovništvo Rusije je u brzom opadanju.

Postojali su trenuci kada se činilo kao da se stvari mogu promeniti. Dmitrij Medvedev koji je zagrevao mesto u Kremlju do povratka g. Putina, izgleda da je shvatio izazove ekonomije zasnovane na bogatstvu ugljovodinikom, uz zastarelu tehnologiju i bekstvo kapitala. Te dobre namere nisu ni do čega dovele. Gospodin Putin je sve samo ne modernizator.

Tako je u ekonomiji – a tako je i u geopolitici. Gledišta g. Putina na svet su ograničena u iskrivljenom gledanju na post-sovjetsko vreme. Hladna analiza strateških interesa Rusije bi trebalo da istakne nekoliko uzroka za brigu. Neki od njih su smanjivanje stanovništva istočnih teritorija Rusije i porast džihadističkog terorizma na jugu. Tu takođe spada i zaostajanje u razvoju ekonomije, što – uzgred budi rečeno – izaziva između ostalih, i prezir Pekinga.

Gospodin Putin daje prednost gledanju na stare neprijatelje. Spoljnu politiku Rusije definiše njegovo prihvatanje osećaja žrtve zbog gubitka imperije i osećanja da je posle kolapsa komunizma NATO prevario Rusiju. Po njegovim shvatanjima, Rusija se mora tretirati kao da je još uvek neka supersila, bez obzira na to što njena ekonomija predstavlja svega 10% ekonomije SAD.

U tom njegovom svesnom prihvatanju opadanja nema ničega zbog čega bi Zapad trebalo da likuje. Interesi Amerike i Evrope iziskuju modernu, stabilnu i uspešnu Rusiju koja se široko angažuje u svetu. Rusija u opadanju će davati prednost traženju neprijatelja, a ne sklapanju prijateljstava. Žalosno je reći, ali postoje znaci da se g. Putin neće moći ubediti u sve to. Kao i oligarsi, i on je zamrznut u vremenu.

Prevod sa engleskog: Vasilije Kleftakis