Путинова доктрина и покушај обнављања совјетске државе

(Форин aфeрс, 9. март, 2013)

Много тога је у руској спољној политици данас базирано на консензусу који се искристалисао раних деведесетих година. Појављујући се из крхотина совјетског колапса, овај консензус је мењао политички спектар – од прозападних либерала до левичара и националиста. Он почива на три геостратешка императива: да Русија мора остати нуклеарна суперсила, велика снага у свим аспектима и хегемон – политички, војни и економски лидер – у свом региону. Овај консензус оцртава линију у песку од које Русија не сме одступити, а да не изгуби свој понос или чак национални идентитет. Он се доказао као зачуђујуће отпоран, преживевши постреволуционарне турбуленције и промену политичког режима од Бориса Јељцина до Владимира Путина. 

Након што је изабран за председника 2000. године Путин је у свој план уврстио свеобухватни циљ: опоравак економских, политичких и геостратешких позиција које је изгубила совјетска држава 1991. Иако он то никада није формално рекао, Путин је настојао да то оствари са таквом одлучношћу, кохеренцијом и чврстином да је његов циљ заслужено добио име Путинова доктрина. У Русији доктрина је водила режим да поврати водеће позиције у економији (као прво и најважније, у индустрији нафте и природног гаса) и поново поврати контролу над националном политиком, системом судства и националних телевизијских мрежа, од којих преовлађујућа већина Руса добија информације. У спољној и политици безбедности, доктрина је реинтерпретирала геостратешку тријаду Русије, чинећи њену примену и одржавање знатно агресивније него што је било планирано. Иако је председник Сједињених Држава Барак Обама касније сигнализирао да ће он покушати да оживи „ресетовање“ односа са Русијом, најбоља опција Вашингтона могла би бити и стратешка пауза: далеко више умањени режим интеракције који рефлектује растући диспаритет у вредностима и циљевима међу двема државама, али ипак да сачува искрени дијалог и чак и сарадњу у неколико изабраних области.

Путинова доктрина у пракси

Први импeратив руског спољнополитичког консензуса је очување позиције државе као нуклеарне суперсиле. Кључна ствар је очување паритета са једином другом нуклеарном суперсилом Сједињеним Државама. То објашњава решеност Москве да узме активно учешће у преговорима о контроли стратешког наоружања са Вашингтоном. У исто време, Путиново агресивно стремљење ка овом циљу може да угрози овај стратешки однос, као што је одбрамбени НАТО ракетни систем у Европи. Не представља изненађење што тврдње врховних америчких и НАТО званичника да систем не представља претњу по руски систем нуклеарног одвраћања не наилазе на позитиван одговор. Путин је и прокламовао у свом говору у руском Министарству иностраних послова прошлог јула да ракетни штит наводно „ремети стратешки баланс“ – тј. да он слаби статус Русије као нуклеарне суперсиле.        

Секундарни, али од симболичног значаја (да не помињемо финансијску награду) стуб руске позиције као нуклеарне суперсиле представља извоз нуклеарних технологија. Државне нуклеарно-енергетске корпорације, као „Росатом“, интензивно извозе нуклеарну технологију. Поменута компанија тренутно има уговоре за продају нуклеарних реактора Кини, Турској, Индији, Белорусији и Бангладешу. Иран је нарочито атрактиван купац – Русија је помогла да се сагради нуклеарна електрана Бушер вредна милијарду долара у јеку противљења Сједињених Држава. Пројекат Бушер не само да је нагласио руски нуклеарно-технолошки капацитет већ и спремност Москве да наметне своју политику у лице Вашингтону.    

Ово је показало да је „непробојност“ воље Сједињених Држава централна за Путинову реинтерпретацију другог циља руског спољнополитичког консензуса: широм очувати статус земље као велике силе. У овом контексту Москва је активно помагала бивше совјетске клијенте на Средњем истоку, Латинској Америци и у Азији. Типична за ову политику била је надоградња постројења за снабдевање и оправку у Тартусу у Сирији 2009. и Путинова посета Куби у децембру 2000, која је била прва када је реч о совјетским лидерима још од путовања Леонида Брежњева 1974. Штавише, Москва све више користи Савет безбедности Уједињених Нација како би ослабила или блокирала америчке иницијативе: током 90-их Русија је наметнула два вета у СБ; између 2000. и 2012. она је употребила право вета осам пута.     

Потрага за трећом компонентом спољнополитичког консензуса – регионалном хегемонијом – водила је Москву да тежи политичкој, економској, војној и културној реинтеграцији земаља бившег совјетског блока под руским патронатом. У свом говору прошлог лета у Министарству иностраних послова, Путин је реафирмисао ову обавезу, називајући „продубљивање интеграције“ бивших совјетских територија „срцем спољне политике“. Упркос слабом ентузијазму за сарадњу нових независних држава, овај циљ је резултирао стварањем Организације за колективну безбедност[1] (војни савез који укључује Русију, Јерменију, Белорусију, Казахстан, Киргистан и Таџикистан) и бесцаринске уније између Белорусије, Русије и Казахстана која је спремна да еволуира у Евроазијску унију до 2015, што представља пројекат за који се Путин често и силовито залаже.   

Под Путиновом доктрином, тежња за регионалном хегемонијом је добила нову димензију: покушај „финландизације“ постсовјетских држава досеже до контроле финске спољне политике од стране Совјетског Савеза током хладног рата. У таквом аранжману, Москва ће дозволити својим суседима да изаберу свој сопствени политички и економски систем, али ће имати завршну реч када је у питању њихова спољна оријентација. На основу тога Москва је заузела нарочито чврст став према бившим совјетским републикама које настоје да преоријентишу своју спољну политику. У случају Грузије, која се отворено залагала за чланство у НАТО пакту, Русија је кренула у рат[2] у покушају да понизи и свргне режим председника Михаила Сакашвилија[3]. Слично томе Москва је тражила начин да дестабилизује украјинску владу Виктора Јушченка и Јулије Тимошенко – који су се залагали за то да се придруже Европској унији и евентуално НАТО пакту- искључивањем или претњом искључења испорука природног гаса током 2006. и 2009. Данас, чак и са далеко више проруско оријентисаном владом у Кијеву, Москва одбија да снизи цене свог извоза природног гаса Украјини – која плаћа много више од многих европских увозника- све док земља не напусти планове за постепене интеграције у економске структуре ЕУ и уместо тога зацрта стазу за чланство у евентуалној Евроазијској Унији.        

Још један централни стуб Путинове доктрине, тежња за војном супериорношћу која не може бити доведена у питање у руском суседству, објашњава стабилан раст у одбрамбеном буџету Москве током Путиновог председавања, од процењених 29 милијарди у 2000. до 64 милијарде долара 2011. године (обе вредности су изражене у америчким доларима). Чак и у данашњој тешкој економској ситуацији, Москва наставља да шири издатке за одбрану који далеко превазилазе оне за преостале домаће програме, укључујући образовање и здравствену негу. Током своје кампање за председничке изборе 2012. Путин је обећао „стабилну и систематску обнову наоружања“ руске армије и „модернизацију војно-индустријског комплекса“, планирајући да потроши 23 трилиона рубаља (770 милијарди долара) на ове пројекте у наредних десет година.

Опседнута тврђава

Са својим фундаменталним циљем повратка државне контроле над политиком и економијом Путинова доктрина је неизбежно довела до ауторитатизма. Неизбежно руска аутократска рестаурација је присилила Кремљ да се ослони на изворе легитимитета ван подривених демократских институција. Као резултат режим је играо на карту наводних спољних претњи. Једина прихватљива руска заштита од ових страних претњи, Путин је прокламовао, јесте храбро вођство тренутног режима. Овај начин легитимизације може се назвати стратегијом опседнуте тврђаве.     

Током 2004, неколико недеља након што су чеченски екстремисти[4] узели таоце у школи у Северној Осетији, Владислав Сурков, заменик шефа председничке администрације, који је сада заменик премијера, успоставио је визију Русије као опседнуте тврђаве. Судећи по Суркову, анонимни страни званичници који су гладни за руским природним ресурсима заверили су се „да униште Русију и да испуне њен огромни простор са многим слабим квазидржавама“. Осим тога, он је додао да у „де факто опседнутој земљи“ страни завереници су потпомогнути „петом колоном“ издајица, „лево и десно оријентисаним радикалима“ који имају „заједничке стране спонзоре“ и да су те издајице уједињене „мржњом према ономе што они тврде да је Путинова Русија, али заправо (они мрзе) саму Русију“. Од тада, Сурковљеве три теме – непрестани покушаји да се руска држава подјарми или уништи, антирежимска опозиција која је алат оних који стоје иза завере и изједначавање тренутне власти са руском нацијом – постали су централни стубови режимске пропаганде. Као што се може очекивати, теми опседнуте тврђаве је дато највише пажње и интензитета када се потреба режима да ојача свој легитимитет чини највећом. Претња од Сједињених Држава је заједничка тема.

Без обзира на све, на почетку Обаминог првог термина чинило се да се интереси Сједињених Држава и Русије довољно преклапају у смислу да би обе земље постигле компромис око неких тема око којих не постоји слагање. Након што су Вашингтон и Москва „ресетовали“ односе у марту 2009. уследили су бројни напори за сарадњу. Ово је укључило северну дистрибуциону мрежу (серију логистичких споразума који су за циљ имали транспорт НАТО материјала и људства кроз руску територију до Авганистана); отказивање планова Вашингтона о размештају ракета пресретача и радара у Пољској и Чешкој Републици; потписивање новог СТАРТ програма[5] и Московски глас у јуну 2010. за резолуцију Савета безбедности УН 1929, којом се успостављају санкције Ирану.  

Али до краја 2010. Вашингтон и Москва су почели да се разилазе како је мењање геополитичког контекста довело до све већих разлика међу циљевима обе државе и идеја водиља у кључним политичким питањима. У нуклеарној арени европски ракетни штит изгледа да је постао непремостива препрека за руску сарадњу по питању других договора о смањењу стратегијског оружја. Москва је претила да ће се повући из новог СТАРТ програма, и у октобру 2012. објавила је да напушта двадесет година стар Нун-Лугар програм за смањење претње, под којим су Сједињене Државе потрошиле више од 7 милијарди како би помогле да се деактивира више од 7500 руских стратешких бојевих глава.  

У међувремену из вашингтонске тачке преимућства, овај нови геополитички контекст је такође обележен значајним смањењем релевантности Русије за кључне америчке интересе. У Авганистану значајан број америчких трупа неће више имати потребу за северном дистрибуционом мрежом након 2014. У односу на Иран, Москва је престала са подршком чак и за најслабију форму санкција за коју је претходно гласала у Савету безбедности УН. Сирија је наравно најевидентнији показатељ разилажења у водећим вредностима и циљевима између Сједињених Држава и Русије: Москва је три пута уложила вето на резолуцију СБ коју је Америка подржала и која је позивала на санкције против режима Башара ал-Асада.[6]    

Унутрашња политика је такође избила као растући компликујући фактор. У Русији репресивни одговор режима на растући антипутиновски продемократски покрет, кога води средња класа, јесте изнедрио два структурална императива у спољној политици земаља: америчка подршка демократској влади која би била независна с једне стране и фокус Путинове доктрине на очувању чврсте државне контроле над националном политиком с друге стране. У међувремену у Америци, Конгрес је  донео резолуцију о Сергеју Магнитском у децембру прошле године о забрани уласка руских званичника који су умешани у кршење људских права и замрзавању њихове имовине у Сједињеним Државама. Као одговор Москва је забранила усвајање руских сирочади, од којих су многи болесни или хендикепирани, од стране америчких породица. 

Време је за паузу

Разилажење суштинских циљева спољне политике Сједињених Држава и Русије оставило је Белој кући две могуће стратешке опције. Прва је покушај да се оживи „ресетовање“. Чини се да у овом моменту Вашингтон покушава да поступа по овој стратегији. Судећи према изворима у Москви, након америчких председничких избора прошлог новембра током телефонског разговора са Путином, Обама је прихватио његов позив за самит у Русији пре краја 2013. У фебруару амерички потпредседник Џо Бајден одржао је састанак са руским министром иностраних послова Сергејем Лавровим у Минхену, и сада се чини да ће амерички национални саветник за безбедност Томас Донилон бити послат у Москву ускоро како би расправљао о начинима да се оживе преговори за контролу стратешког нуклеарног наоружања (поступајући по упутима државног секретара за контролу наоружања и међународну безбедност Роуз Гетемелер, која је била главни преговарач новог СТАРТ-а и која је путовала у Русију друге недеље фебруара).   

Али ту је такође и друга опција за америчку политику – која се може показати мудријом: стратешка пауза. У односима међу државама, као и између особа, такав застој може обезбедити преко потребно време за одређивање приоритета у односима и цену која је свака од страна спремна да плати да би постигла своје циљеве. Нема бољег тренутка за Сједињене Државе – како за њене лидере тако и за јавност да се укључе у такву опцију. Пауза у дебати штавише не мора да значи неделовање или тишину. Док Обамина администрација с опрезом размишља шта да чини са најургентнијим питањима и онима који највише деле јавност у америчко-руским односима – ракетни штит у Европи, америчко противљење растућем ауторитатизму и репресији у Русији и плановима Москве за „финландизацију“ својих суседа – линије за комуникацију треба да буду отворене за искрени дијалог.

На крају, одлучујућа улога у обликовању будућности америчко-руских односа припашће самом руском народу – а успех њиховог демократског импулса чини се ближим данас него било кад од 1991. Појава слободне, демократске, стабилне и просперитетне Русије представљаће енормну добит за Сједињене Државе, према томе пружање помоћи требало би да представља свеобухватни приоритет за америчку политику. У годинама које следе, изазов ће представљати проналажење средине између охолог мишљења које Вашингтон може да обликује и да поведе руску домаћу еволуцију и лудости потпуне резигнираности.  

Леон Арон је директор руских студија при Америчком истраживачком институту. Он је аутор недавно објављене књиге : „Од путева ка храму: истина, сећање, идеје и идеали у организовању руске револуције“.

Са енглеског превео: Владимир Јевтић