Putinov novi prvi tim

Imenovanje ambasadora Jurija Ušakova za zamenika Putinovog šefa kabineta odgovornog za spoljnu politiku i međunarodno - ekonomska pitanja – nov položaj u kabinetu ruskog premijera – ukazuje na to da Vladimir Putin namerava da vodi značajnu spoljnopolitičku ulogu na svom novom položaju premijera. Kako mi je jedan viši ruski zvaničnik nedavno objasnio u Moskvi, predsednik Dimitri Medvedev će biti odgovoran za „strateški pravac“ ruske spoljne politike, ali ruski Ustav „implementaciju spoljne politike“ dodeljuje premijeru.

Putinovi premijeri nisu imali ovakva ovlašćenja, mada je jedan od premijera Borisa Jeljcina – Jevgeni Primakov – postao značajan faktor u oblikovanju međunarodnog ophođenja Rusije tokom njegovog mandata od 1998-99. godine. Teatralna ilustracija Primakovljeve uloge je njegov polukružni okret iznad Atlantika, čime je odustao od planiranog sastanka sa tadašnjim zamenikom predsednika Al Gorom, kao znak protesta protiv NATO napada na Jugoslaviju, orkestriranih od strane SAD-a. Ipak, Primakovljev polukružni okret i njegovo šire shvatanje samostalnosti u politici (uključujući i parlamentarne diskusije o Jeljcinovom opozivu) jasno su doprineli donošenju odluke predsednika Jeljcina, tada već nesigurnog i u posustajanju, da ga ukloni s položaja. Naravno, i Kremlj i ruska Bela kuća, gde se nalazi Putinov nov i kabinet, tvrde da će novi dogovor oko podele moći između Medvedeva i Putina biti harmoničniji i stabilniji.

U onoj meri u kojoj jedan pojedinac može nešto da promeni, imenovanje Ušakova bi moglo da doprinese njihovom uspehu – barem u okviru njegovih odgovornosti. Tokom njegovog devetoipogodišnjeg ambasadorskog mandata u Sjedinjenim Državama, iskusni karijerni diplomata, Ušakov, postao je dobro poznat i Putinu i Medvedevu i ostvario dobar odnos sa obojicom. Medvedevov pomoćnik za spoljnopolitička pitanja, Sergej Prihodko, je Ušakov bivši bliski kolega iz direkcije za evropsku saradnju Ministarstva spoljnih poslova, gde su obojica radili tokom 90-ih.

U mnogim izveštajima ruskih medija nagoveštava se da je novi položaj Ušakova „degradacija“ za ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova. Međutim, svi izveštaji su zasnovani na istom članku od 30. maja iz ruskih poslovnih novina Kommersant , koji opisuje odnose između zvaničnika ruske Vlade, ali, ono što je neobično je to da su te ocene zasnovane na neimenovanom izvoru „bliskom Stejt Dipartmentu u Vašingtonu“ – neobičan izvor za ruske novine koje pišu o moskovskim spletkama. Kommersant tvrdi da su Ušakov i Lavrov poznati kao „stari rivali“ jer su navodno obojica hteli da zamene Igora Ivanova kao ministra spoljnih poslova 2004. Međutim, tokom poslednjih nekoliko godina bezbroj puta sam se sastao i sa Lavrovom i sa Ušakovom i uvek sam smatrao da je njihov odnos veoma profesionalan i zaista dobar. Osim toga, oni koji obojicu dobro poznaju kažu da su efikasno sarađivali jedan kao ambasador u Sjedinjenim Država u Vašingtonu i drugi kao ambasador pri Ujedinjenim Nacijama u Njujorku. Nasuprot izveštajima u Kommersant-u, tih godina nije bilo znakova nadmetanja i Ušakov je kasnije, kao ključna osoba za komunikaciju između Moskve i Vašingtona, očigledno imao Lavrovljevu podršku, kada je Lavrov postao ministar spoljnih poslova. Moja pretpostavka je da će sva trojica – Lavrov, Ušakov i Prihodko – istinski želeti da konstruktivno sarađuju. I njihovi nadređeni, Dimitri Medvedev i Vladimir Putin, sigurno isto očekuju.

A da li će dobre namere biti dovoljne da osiguraju harmoniju, to je, naravno, druga stvar. Nesporno je da ruska Vlada ulazi u neistražene vode: sada ima novog jakog predsednika sa nadmoćnom ustavnom vlašću i jakog premijera koji ne samo da je izabrao Medvedeva kao svog naslednika i njegov je dugogodišnji mentor, već takođe i upravlja pretežnom većinom u ruskom Parlamentu kao predsednik vladajuće Stranke jedinstvene Rusije. Oba lidera su vredno radila kako bi stvorili povezane timove radi koordinacije i savetovanja – ali tokom moje posete Moskvi pre dve nedelje, već je bilo jasno da je određeni broj njima podređenih službenika bio nestrpljiv da uveri da bi njihov lider bio bolji, uživao veće poverenje i imao veći autoritet.

Šta god da se desi unutar „crne kutije“ ruske Vlade, SAD i Zapad uopšte bi pogrešili ako bi očekivali da će tranzicija Rusije dovesti do velikih promena u ponašanju Rusije, a da Moskva ne dobije ništa za uzvrat. Kako mi je jedan visoki zvaničnik objasnio, jasno je da će biti promene u stilu, jer ne postoje dva ista lidera, i doći će do nekih novih mogućnosti, ako ne iz nekog drugog razloga, onda zbog činjenice da unutrašnje promene zahtevaju novi pristup spoljnoj politici. Nada da će Medvedev biti sklon da se „dokazuje“ SAD i EU verovatno će se izgubiti; nema naznaka da se on stidi ponašanja Rusije ili da smatra da se mora distancirati od Putinove spoljne politike . Izjave Medvedeva u Berlinu prošle nedelje i tokom vikenda na Međunarodnom ekonomskom forumu u Sankt Peterzburgu – koje nagoveštavaju da bi članstvo u NATO-u moglo imati ozbiljne posledice za Ukrajinu i Gruziju i da za globalne ekonomske probleme treba kriviti „ekonomski egoizam“ SAD – sasvim sigurno ukazuju na značajan kontinuitet u spoljnoj politici Rusije.

I dok je Kommersant pokušao da opiše Ušakova kao čvrstog sledbenika škole Jevgenija Primakova, oni koji dobro poznaju Ušakova – u Vašingtonu i u Moskvi – pre bi ga opisali kao diplomatu posvećenog unapređivanju američko-ruske saradnje. Bela Kuća je bila potpuno u pravu opisujući „ključnu ulogu ruskog ambasadora u povećanju uzajamnog razumevanja između SAD i Rusije“ posle Ušakovog oproštajnog sastanka sa predsednikom Bušom.

Naravno, ni jedan ambasador ne može imati dobar učinak ako uporno ne propagira interese i stavove svoje zemlje, a interesi i stavovi Rusije tokom prethodnih godina su se često sukobljavali sa politikom Bušove administracije i utanačenim mišljenjem Vašingtona. To je bio izazov ne samo za Ušakova, već i za njegovog odličnog američkog parnjaka, ambasadora u Moskvi Bila Brnsa, koji danas radi kao državni podsekretar za politička pitanja.

Sledeći predsednik Amerike će naslediti ove izazove i moraće da odluči kako da im pristupi. Ali, već sada je jasno da nagađanja o „pravom“ Medvedevu ili „pravom“ Putinu ili njihovom „pravom“ odnosu ne mogu biti zamena za pravilno razumevanje ruskih interesa – i to ne naše definicije ruskih interesa, već ruske definicije ruskih interesa. Ako SAD mogu to da shvate i da odrede svoje sopstvene prioritete u energičnom promovisanju američkih interesa, pragmatični profesionalci kao što su Juri Ušakov, Bil Brns i neki drugi iz obe zemlje, mogli bi zaista doprineti efikasnijem odnosu između SAD i Rusije.

Dimitri K. Simes je predsednik Nikson centra i izdavač The National Interest -a.

(10.06.2008 The National Interest)