Procesi na Bliskom Istoku i Srbiju kao utešna nagrada i "vagon treće klase"

Posle sastanka u Astani, Kazahstan (International Meeting on Syrian Settlement) 23-24. januara 2017.g. i najavljenih pregovora u Ženevi čini se da se sirijski građanski rat ipak kreće, ako ne ka okončanju a ono bar ka nekoj vrsti najave da bi se možda moglo naći trajnije primirije a kasnije možda i političko rešenje sukoba, koje bi bilo prihvatljivo za veći deo zaraćenih strana.

Neodlučnost, a potom i odustajanje Obamine administracije da se tokom leta i rane jeseni 2013.g. direktnije vojno umeša u sirijski konflikt, sporazum sa Iranom u vezi sa njegovim nuklearnim programom, kao i sve jače političko sukobljavanje u Turskoj, za koga neretko Ankara optužuje centre moći koji se nalaze u SAD, doveli su do očiglednog američkog izvlačenja iz kotla Sirije. Trampova, za veliki deo zapadne i bliskoistočne političke zajednice, neočekivana pobeda i višemesečni vakum vlasti u Vašingtonu, dodatno su oslabili trenutne američke ambicije i angažman u Siriji.

Međutim, ovaj dezangažman SAD neće večno trajati, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog Izraela i konstantne zainteresovanosti svake američke administracije za sudbinu jevrejske države na Bliskom istoku. U tom smislu nema nikakve sumnje da će Bliski Istok biti i u fokusu Trampove administracije. Tramp je već reagovao zaoštravanjem kako retorike, tako i sankcija prema Iranu. Američki predsednik je odmah po stupanju na dužnost telefonski razgovarao sa saudijskim kraljem Salmanom, kao jednim od prvih svetskih državnika sa kojim je uopšte stupio u direktnu komunikaciju.

Sasvim je moguće, u slučaju da novi američki predsednik zaista izgradi, kako je obostrano najavljeno, dobre odnose sa Putinovom Rusijom i ruskim predsednikom lično, da dođe do zajedničkih inicijativa za dugoročnu stabilizaciju prilika ne samo u Siriji, nego i na čitavom Bliskom istoku. Ponekad se u medijima čak govori i o mogućem novom Sajks – Pikoovom sporazumu o podeli interesnih sfera na Bliskom istoku među velikim silama, onomad tj. pre 100 godina između Britanije i Francuske, a danas Sjedinjenih Država i Rusije.

Posledice smirivanja vojnog sukoba i politički dogovor o Siriji imali bi osim trenutnih i dugoročne posledice na moć i uticaj regionalnih sila kako na ukupnu situaciju na Bliskom Istoku, tako i na međusobne državne odnose, ali i na ono što se obično na Zapadu nedovoljno sagledava, a to je pitanje primata u islamskom svetu u opšte.

Porazom Turske i nestankom njenog kalifata na Bliskom istoku na kraju Prvog svetskog rata, otvoren je prostor za jačanje drugih lokalnih islamskih snaga, tj onih koje su dolazile iz arapskog etničkog korpusa. Stvaranjem Kraljevine Saudijske Arabije 1932.g. na čijem čelu se našao Abdul Aziz Al-Saud, kralj poznatiji pod imenom Ibn-Saud, čija je država u svom sastavu imala dva sveta grada Meku i Medinu, kao i pronalazak nafte 1938.g. i formiranje ARAMKO mešovite saudijsko-američke gigantske naftne kompanije, rešilo je pitanje primata u islamskom svetu, ili bar u njegovom sunitskom delu i to za niz decenija koje su dolazile. Istina, familija Al-Saud poreklom iz Rijada iz srca pustinje, istorijski je baštinila vehabizam (učenje islamskog skolara Muhameda Abdul Vahaba, koji je oko 1750.g. ušao u savezničke i rođačke odnose sa kućom Al–Sauda) kao pravac salafističke doktrine, a to učenje rigidno i primereno pustinjskim nomadskim uslovima u kojima su odrastali prinčevi iz familije Saud nije bilo, bar u početku, blisko gradskim strukturama u Meki, Medini, ali i Damasku, Bagdadu ili Kairu.

Proces vehabizacije ukupnog sunitskog učenja dobio je krila u poslednjim decenijama 20. veka, zahvaljujući propasti koncepta svojevrsnog arapskog socijalizma koji su temeljile prvenstveno BAAS partije u Siriji i Iraku, kao i porazom arapskog nacionalizma u gubitničkim ratovima Egipta i Sirije protiv Izraela.

Naizgled neiscrpni finansijski izvori koje je obezbeđivala eksploatacija nafte omogućila je vehabitskom učenju, ali i drugim salafističkim doktrinama da se infiltriraju čak i u područija tradicionalnog sufijskog učenja u Egiptu i samoj Turskoj. Ova infiltracija bila je u vezi ne samo sa učenjem imama obrazovanih u okrilju salafističkih škola, nego i sa vrlo aktivnim socijalnim radom salafista, naročito među gradskom sirotinjom u velikim urbanim centrima Bliskog istoka. Malo se zna da je čak i u Siriji u godinama pre izbijanja građanskog rata tj. pre 2011.g. vlast Bašara Al Asada pokušavala da uz pomoć novca Zalivskih monarhija podigne ne samo sopstvenu ekonomiju, nego i da na mala vrata izvrši reviziju nekih elemenata alavitske verske doktrine, naročito u vezi sa izgradnjom džamija po selima i ramazanskim postom (alaviti se smatraju za šiitsku islamsku sektu, ali bi se dubljom analizom moglo zaključiti da se radi o potpuno autonomnom verovanju koje se po mnogo čemu razlikuje od utvrđenih pravila islama kako sunitskog, tako i šiitskog usmerenja).

Međutim, smanjeni prihodi od nafte i time izazvana ekonomska kriza u Saudijskoj Arabiji, imaće uticaj na buduću dinamiku pomenutog salafijsko/vehabijskog prozelitizma. Ostaje takođe i pitanje da li će poraz ISIS u Siriji radikalizovati kod kuće povratnike sa ratišta, posebno zbog ekonomske bezperspektivnosti njihovih domovina, i to u nizu od Balkana do Pakistana. Faktor nasleđivanja kraljevskog trona u Saudijskoj Arabiji, budući da će naredni vladar istovremeno biti i prvi kralj kome Ibn Saud nije otac, takođe, može da bude od ne malog značaja za buduće slaganje kockica i formiranje novih lokalnih centara moći u islamskom svetu u celini, a posebno na Bliskom Istoku.

Za nas u Srbiji i uopšte širom regiona procesi koji se dešavaju na Bliskom Istoku nikako ne smeju da budu zanemareni zarad preokupiranosti lokalnim, pa u krajnjoj liniji i evropskim problemima. Ubrzano demografsko pražnjenje naših krajeva, uz stalnu nestabilnost na Bliskom Istoku, što već sada podrazumeva neizdržljive uslove za život u mnogim tamošnjim zajednicama, mogu da budu pozivnica za mnoge bliskoistočne i druge nevoljnike, da ako već nisu kupili kartu prve, ili druge klase, mogu u poslednjem momentu da to učine i uskoče u vagone trećeg razreda za Evropu, vagone koji će ostati na našoj stanici.