Савремени свет | |||
Препрека за мир између Арапа и Израелаца |
петак, 01. март 2013. | |
Да би се схватио дубок узрок арапско-израелског сукоба, довољно је само засутавити се и погледати неколико недавних догађаја. На првом месту, то су коментари лидера Палестинске власти (АП у даљем тексту). У говору на телевизији упућеном његовим присталицама у Гази, председник АП, Махмуд Абас, подсетио је на имена «мученика» у пантенону историје Палестине. Међу поменутима су се налазили и уверени терористи чије су руке упрљане крвљу невиних жртава, укључујући ту и децу. Али, ту највише узнемирава његово помињање Амин ал Хусеинија. Ал Хусеини је био муфтија Јерусалима у току Другог светског рата, нажалост познат по својој сарадњи са Адолфом Хитлером. Историја је пуна доказаних састанака које су имали, постоје фотографије које су направили и планови које су израдили. Ал Хусеини је чак помагао у регрутовању Муслимана као помоћ злогласним Waffen-SS нацистима. Без даљега, ако је циљ Абаса био да се повећа размак који га одваја од Израела, није могао да помене мање цењено име од Ал Хусеинија. Осим тога, у истом говору Абас је опет говорио о «праву на повратак» Палестинаца. То је став о коме нема преговора, као што то схвата сваки разумни посматрач сукоба. Повратак би значио лавину милиона Палестинаца у Израел, и крај јеврејске државе. И успут, дефиниција «избеглица» у случају Палестинаца, различита је од свих осталих избеглица на свету. Овај термин обухвата не само прве избеглице из рата из 1948. године (који је започео арапском инвазијом на Израел), већ такође, колико год да то звучи запањујуће, и све њихове потомке, све и заувек. И да то не буде све, министар за верска питања АП, Махмуд Ал Хабас, недавно је поновио уобичајену тврдњу Палестинаца; јеврејски народ нема никакву историјску везу са Јерусалимом. Покојни Јасер Арафат је рекао то исто, на запрепашћење америчког председника Била Клинтона, у току преговора о миру у Кемп Дејвиду 2000-2001. године. Палестинци су тада могли да добију историјски договор да би се применила солуција о две Државе, али како је то после рекао Амерички председник, Арафат није био спреман да то учини. Јерусалим и јеврејски народ су тесно повезани (метофорички, духовно и географски), и то дословно хиљаде година. Порицати ту везу значи непознавати историју, то спречава стицање поверења и права је увреда за интелигенцију. Мир у неком сукобу се оствари кад сукобљене стране одлуче да дођу до договора. Четири узастопне владе Израела су јавно подржале решење о Две државе. За разлику од терористичке групе Хамас, АП би требало да буде један од преговарача у том процесу. Али, како то може да буде кад њене вође хвале оставштину сарадника са нацистима, инсистирају на решењима која би уништила Израел, и намеравају да Јевреји више немају везу са својом прадавном земљом? Са друге стране, треба имати у види и неке коментаре које је 2010. год. изнео Мохамед Морси, али који до сада нису изашли на светло дана. У једном говору и у једном интервјуу на телевизији, лидер Муслиманске браће, који је 2012. постао председник Египта, грмео је против Израела, циониста и Јевреја. Према The New York Times, Морси је изјавио следеће: «Браћо, никада не би требало да заборавимо да потхрањујемо мржњу наше деце и наших унука према њима; ционистима, Јеврејима». Египатска деца, рекао је, «треба да се хране мржњом; мржња треба да се настави». «Те пијавице», наставио је; «које нападају Палестинце, ти изазивачи ратова, потомци мајмуна и свиња... Оживели су ватру грађанских сукоба у свим местима где су живели у току своје историје. Они су непријатељи по својој природи». Није ово први пут да један арапски лидер одржи неку одвратну антисемитску говоранцију, мада западни информативни медији посвећују мање пажње тој чистој мржњи него што би то требало да чине. Али чињеница да она потиче од личности која данас предводи најнасељенију арапску земљу, са одговорношћу да се држи договора о миру склопљеног 1979. године између Египта и Израела, томе даје посебну тажину. Од када су објављени ови коментари, више египатских портпарола је рекло да су наводи извађени из контекста, али јесу ли они истинити или не? Ако се послушају говор и интервју у својој целини, смисао се не мања ни за длаку. Такође су нам рекли да арапски свет користи хиперболе, и да према томе, не би требало озбиљно узети дословно значење изјава. Али, оно што је Морси рекао јесте оно што Муслиманска браћа, његова традиционална политичка база, проповедају већ деценијама. Неки Египћани тврде да јеврејски лидери износе исту врсту увреда према Арапима, али ако такви и постоје, они не заузимају место председника једне земље, а осим тога, одмах се јави неко ко их пориче. И на крају, други говоре нешто у шта је тешко поверовати, као то да у Египту не постоји антисемитизам. Уколико је то истина, зашто су практични сви египатски Јевреји напустили ту земљу, у оквиру масовног егзодуса јеврејских избеглица из арапских земаља? Мир између Арапа и Израелаца је фундаментални циљ, али захтева климу која омогућава стварање узајамног поверења. Запаљив, увредљив језик и фанатична уверења, воде регион у сасвим супротоном правцу – ка трагедији. Земље као Шпанија, које желе да имају глас у мирнодопском процесу на Блиском истоку, требало би да на то подсете председнике Морсија и Абаса, као и остале арапске вође. (Аутор је извршни директор Америчког јеврејског комитета) Превео из Ел Паиса: Бранислав Ђорђевић |