Predugo smo čekali Evropu – jedan pogled iz nemačkog ugla

Tako je bilo tada. Da budem precizniji, pre 10 godina. U to vreme bio sam dopisnik nemačke televizije iz Francuske i moja zemlja je još uvek bila u fazi „Mi nismo Nemci, mi smo Evropljani“.

Ovih dana, dok Nemačka okleva da pomogne pri finansijskom izbavljenju nesolventne Grčke, kolege evropljani i amerikanci zajednički izražavaju zabrinutost povodom nagoveštaja da napuštamo evropski entuzijazam radi grubog nacionalizma.

Ja mislim da je ustvari obrnuto: Ostali su ti koji se nikada u potpunosti nisu složili sa „potpunom“ Evropom, i sada su zapanjeni činjenicom da se naši resursi smanjuju.

Dopustite mi da objasnim. Nemačka je verovatno još uvek najrevnosniji vernik u Evropi. Mi ne postajemo veći nacionalisti, samo veći realisti. Decenijama smo savladavali izazove koje je sa sobom nosio evropski projekat. Platili smo lavovski deo svih budžeta i velikih šema koje je Evropska unija ikada zamislila. Naše nacionalne interese smo stavljali u drugi plan.

Dezorijentisani i posramljeni nakon drugog svetskog rata, čeznuli smo za novim identitetom. Više smo želeli da budemo Evropljani nego Nemci. Takvo je bilo naše raspoloženje tokom hladnog rata. Tako je bilo i zadugo nakon što je zid srušen.

Nakon Pariza, 2002. godine, otišao sam u Vašington da bih upravljao našim tamošnjim uredom i ovaj svoj pogled podelio sa jednim francuskim diplomatom. „Nije da mi samo flertujemo sa Francuskom“, rekoh mu. „Mi smo ozbiljni: Želimo da se venčamo. Oduvek smo to želeli. Ali taj prozor se polako zatvara.“

Nedugo zatim mu rekoh. Polako se mirimo sami sa sobom. Postajemo normalna nacija – koliko god je to bilo moguće, u svakom slučaju.

Bio je zbunjen. Nikada to nije posmatrao na taj način. Dugo vremena, Francuska je bila lepa žena navikla da zavodi, ali bez ikakvih namera da jednoga dana razmeni zavete. Nije da u tome ima ičega pogrešnog. Zavedeni i dalje može da obožava i neguje odnos. Ali pre ili kasnije setiće se one stare pesme Bitlsa: „Novac ti ne može kupiti ljubav“ (Money can’t buy you love)

Neposredno pre proširenja Evropske Unije, postalo je jasno da odlučivanje konsenzusom više neće funkcionisati i diskutovano je o pravoj federaciji. Ali Žak Širak, tadašnji predsednik Francuske, je rekao da njegova zemlja nikada neće biti Arkanzas ujedinjene Evrope. Kada mu je uzvraćeno da bi Francuska mogla biti Kalifornija, rekao je da se i to takođe nikada neće desiti. Bilo nam je jasno da naše kolege evropljani nisu želeli da nastave sa ujedinjavanjem Evrope. I još uvek to ne žele. A to nam je obećano kada smo se odrekli nemačke marke zarad evra. Svečano nam je rečeno da je ova monetarna unija samo jedan korak, a da će naredni biti potpuna politička unija.

Marka je bila Nemačka zastava, naš identitet. Nemci su verovali svojoj centralnoj banci, Bundesbank, više nego ijednom političkom telu. Bundesbank je održavala valutu stabilnom, a mi smo voleli stabilnost. Ipak, svega toga smo se odrekli radi sna: „Sjedinjenih Država Evrope“. Ali niko nije sanjao sa nama.

Većina vlada evropskih država želele su, i dobile, parče kolača, takođe želeći da ostanu nacionalne države politički, istovremeno očekujući solidarnost ekonomski. To je kao da imaš tekući račun i pri tom očekuješ od suseda da ti obezbedi zaštitu u slučaju prezaduživanja.

Danas Nemce optužuju za egoizam i nacionalizam jer oklevaju pri finansijskom izvlačenju (bail out) zemalja iz krize. Stare optužbe počinju da nadiru. Da li to predstavlja evropski projekat – ili će Nemačka platiti troškove ili će naša prošlost biti prizvana protiv nas.

Poruka za Evropu: Mi bismo i dalje voleli da platimo, ali novac više nije tu. Nemačka i dalje ima jaku industriju u određenim granama, ali privredni rast zemlje je i dalje nizak da bi se nosio sa opadajućom i sve starijom populacijom.

Margaret Tačer je jednom prilikom tokom pregovora o EU budžetu uzviknula: „Želim svoj novac natrag!“ Zamislite da je Nemačka ikada tako nešto izjavila! Barem je Tačer govorila o sopstvenom novcu - Britanskim doprinosima EU. Sada slušamo: „Hoću pare!“. Pa, ako je suština Evrope u parama, plašim se da će Nemci uskoro biti u iskušenju da kažu: „mi želimo našu marku nazad!“

Uostalom, stvar nije samo u novcu. Da jeste mi bismo verovatno stisnuli zube i na kraju platili, kao što to uvek i učinimo. Radi se o našoj zajedničkoj valuti. Svi smo se zavetovali da ćemo je održati stabilnom. Kršenjem datog zaveta diskreditovaćemo našu Uniju.

Možda je došlo vreme za otvoren razgovor. Onakav kakav nam naše vlade nisu pružile. Kolege Evropljani, nismo mi Nemci, ti koji se okreću od Evrope, već ste vi, ti koji se nikada u potpunosti nisu okrenuli ka njoj.

Mi smo želeli da se utopimo u veću Uniju, vi niste. To je tužno, ali u redu. To ne znači da ćemo početi da mrzimo jedni druge. Nastavićemo da se divimo grčkom doprinosu evropskom nasleđu, da volimo francusku lepotu i kulturu, italijansku toplinu i prijateljstvo, španske prelepe obale i sva ostala čuda našeg raznolikog kontinenta.

Posećivaćemo jedni druge, trgovati i slagati se oko projekata koje će Nemačka nastaviti da finansira. Ostaćemo sjajni prijatelji. Samo nećemo deliti PIN-kod naše kartice za bankomat sa vama. To je rezervisano za suprugu, a mi već duže vreme čekamo na oltaru.

(Tom Burou je voditelj večernjih vesti na Nemačkoj televiziji ARD)