Председнички избори у Турској - чудни дани пред нама

Откад су у Турској уведени вишестраначки избори 1946/50, ова земља је сматрана као пример нације која поседује муслиманску већину, а опет успева да функционише као здрава демократија.

Иако је слобода турске демократије била прекидана неколико пута војним пучевима (последњи је био 12. септембра 1980), ипак су на крају увек „слободни и поштени“ избори успевали да се одрже и произведу власт која влада земљом у складу са грађанским принципима. Турска је због тога постала оаза либералне демократије у муслиманском Блиском истоку, чувеном по репресивним системима и диктаторским режимима. Политички филозоф Лари Сиједентоп је својевремено истакао да је пре средине 20. века „демократија била велика непознаница за највећи део незападног света“. Турска је у складу са тиме заиста изузетак.

У складу са Уставом Републике Турске, "председник Републике је шеф државе. У том својству, он представља Републику Турску и јединство турске нације; он је дужан да обезбеди спровођење Устава и редовно и усклађено функционисање органа државе“. Другим речима, фигура председника је описана углавном као церемонијална функција и, традиционално, ова фигура се бира од стране парламента Турске. Већ годинама круже гласине да би садашњи премијер Реџеп Ердоган волео да изврши промену Устава да би заменио парламентарни систем у Турској са председничким системом.

Током година Ердоган се показао као чврст лидер, коме је тенденција да управља чак и најмањим државним пословима дала титулу „ауторитарног“ вође у земљи и свету. Сада када смо пред првим кругом председничких избора 2014, три индивидуе су кандидати: 41-годишњи Селахатин Демиртас, бивши потпредседник прокурдске Странке мира и демократије (БДП); 71-годишњи Екмеледин Исханоглу, бивши председник Организације за исламску сарадњу (ОИЦ) и заједнички кандидат две опозиционе странке – Републиканске народне партије (ЦХП) и Партије Националистичког Покрета (МХП) и коначно, Реџеп Ердоган, садашњи премијер и лидер странке која је на власти, Странке правде и развоја (АКП)

Контроверзни избор

Курдски кандидат Демиртас нормално не би ни имао шансу, с обзиром на чињеницу да Курди у Републици Турској су мањина популације и бирачког тела. По процени ЦИА, Курди сачињавају 18 посто популације Турске, што је отприлике 14 милиона људи. Док курдски националисти тврде да је њихов прави ближи 20 или чак 25 милиона.

Курдски писац и новинар Ајхан Билген, који је био кандидат странке курдске мањине у Адана на прошлим локалним изборима, рекао је да „наша кампања је за све слојеве који су дискриминисани, обесправљени и које брине поларизација турске популације. Зато је Демиртас име којем ће се разочарани бирачи Републиканске народне странке окренути".

Ова изјава садржи доста истине зато што заједнички кандидат МХП-ЦХП Ихсаноглу је фигура чија припадност кемалистичким принцима је врло сумњива, и ко је као академик радио као председник Организације за исламску сарадњу, и који не поседује никакво политичко искуство у политичкој сцени Турске. Као генерални секретар Организације за исламску сарадњу, друге највеће невладине организације при УН, Екмеледин Ихсаноглу је годинама стицао искуство у међународној сарадњи и сарађивао са утицајним људима широм света. Његова припадност сунитском исламу брине алевитску заједницу у Турској. У оквиру своје предизборне кампање, Ихсаноглу је стао у анадолијском граду Несехир да ода пошту на гробници Хаџи Бекташ Велију (светац кога поштује Турска алевитска заједница). Ихсандоглу је том приликом чак подсетио алевитске гласаче о својој решености да се трагедија 1993. никада не понови.

Другог јула 1993. године 35 људи, углавном алевитских интелектуалаца и уметника, настрадало је у нападу исламских екстремиста на хотел у граду Сивас у источној Анадолији. Овај догађај је постао један од кључних у модерној историји Турске, продубљујући екстремну поларизацију између сунита и алавита. Користећи повод 21-годишњице тог догађаја, Ихсаноглу је изјавио да од остатка тог хотела треба направити музеј, да служи као пример будућим генерацијама, до чега нетолеранција и мржња могу да доведу. Овим је Ихсаноглу јасно себе оградио од Ердогана, кога оптужују за политику стварање тензија и сунификације земље.

Уместо да почива на солидарности и разумевању, влада Ердогановог режима стално проналази нове начине да против себе окрене одређене слојеве друштва. Што се тиче алевита, највећа провокација је било прошло годишње отварање трећег моста преко Босфора. Председник Абдулах Гул је 29. маја 2013. најавио да ће нови мост бити назван мост „Султана Селима“, по том отоманском султану. Селимова владавина је врло значајна за Отоманско царство. Султан Селим је освојио цео арапски Блиски исток за време своје кратке владавине, обезбедивши отоманску контролу Меке и Медине. Селимова патронажа последњег потомка абисидских калифа је довела до отоманског проглашења за калифат. Као резултат тога, Селимова владавина је претворила Отомане у ултимативне господаре сунитског света. Турска алевитска заједница је шокирана тиме. Они тврде да је султан Селим одговоран за геноцид над доста алевитских племена која су живела у данашњем југоистоку Турске. У разлику од Ердоганове непријатељске политике према турској алавитској заједници, Ихсаноглу, као заједнички кандидат ЦХП-МХП, јесте јасно истакао своју тежњу ка толеранцији.

Поларисано бирачко тело

Неко би рекао да следећи избори стављају турском бирачком телу јасан избор. Са једне стране, председнички мандат Ердогана представља будућност у којој Турска постаје све више и више сунитска нација где верници посвећено прате своју веру која им нуди морални компас и даје индивидуи идентитет стриктно дефинисан у оквирима које нуди пример пророка Мухамеда.

Могућа индикација ствари које долазе је скорашњи догађај на Ондокуз Мајис универзитету у Самсуну. Наиме, декан Медицинског универзитета, професор Хајдар Сахиноглу је додао израз „Кунем се Алаху“ на Хипократову заклетву током церемоније дипломирања студената. То можда делује само као обична иницијатива једне особе, професора Сахиноглуа. Али чињеница да је такво мешање религије у медицинску праксу било могуће открива колико је екстремно сунитски став садашње владе охрабрио одређене индивидуе да преузму акције које су биле незамисливе пре само двадесет година.

Ако електорат изабере Ихсаноглуа, са једне стране, будућност носи обећање доста отворенијег турског друштва, заједнице где толеранција и разумевање су норма и где су мањине знатно мање дискриминисане. Све је већа поларизација турске јавности на фракцију која воли Ердогана и ону другу, која је жестоко против тог човека и његове политике.

Једна ствар је сигурна - ако кандидат Странке права и развоја победи, турски устав ће бити промењен. Као што је најавио раније, Ердоган има намеру да промени политички систем Турске у председнички. Док у прошлим деценијама турски председник је био ништа друго до номиналног шефа државе, симболизујући „Републику Турску и јединство турске нације“, под „председником Ердоганом“ управљање државе би било вршено искључиво из Цакаја председничке палате, а парламент би био претворен у обичну говорницу.

Гледајући из историјске перспективе, може се тврдити да Ердоган у ствари покушава да изгради своју слику у складу са представом султана Абдулхамида Другог. Он је био отомански владар који је донео Устав и увео парламент, да би две године касније их укинуо и претворио се у аутократског владара, султана коме је бич закон и чија политика је исламска.

http://rt.com/op-edge/173856-turkey-presidential-elections-polarizing-electorate/

Превод: Теша Тешановић